Аутобиографија/ШКОЛОВАЊЕ
| ◄ СУЂАЈЕ | ШКОЛОВАЊЕ | ОСНОВНА ШКОЛА ► |
ШКОЛОВАЊЕ
Kад сам достигао за школу, сви су у кући данули душом, уверени да је школа калуп у који се дете, као прокисло тесто, метне, па му школа да форму и врати га родитељима печено.
Моје школовање, то је управо моја борба за опстанак и самоодржање. Та се борба јавља најпре у сукобу измеђ' мене и мога оца, који се необично поносио тиме што му син иде у школу, док ја, посматрајући ствар са реалније тачке гледишта, нисам налазио да отац има довољно разлога поносити се. Затим се та борба развила и у борби са фамулузом, који ме је, на молбу мога оца, просто одвукао у школу и којега сам ја том приликом ујео. Он ми рече да је тако исто целу моју породицу морао вући у школу. Али се главна борба развила у току самога школовања, којом су се приликом сукобиле две тешке и непомирљиве околности: пизма појединих професора на мене и моја пизма на поједине предмете.
То је, управо, била непрекидна и дуготрајна борба, у којој су с једне стране били професори и наука, а с друге — ја сам. Разуме се да сам, у тако неравној борби, готово увек ја морао да попустим, тешећи се при том и оном мудром народном изреком да паметнији увек попушта. Уосталом, морао сам попуштати већ и стога што су се професори у борби са мном, као својим противником, увек служили једним, у њих омиљеним али врло нечасним средством, а то је: да свога противника, било на часовима било на испиту, увек питају оно што овај не зна. На тај начин одузели су ми могућност да у овој борби за самоодржање постигнем ма какав успех.
А та борба, то је управо традиционална борба у мојој породици, у којој су толики моји преци, а нарочито њихови потомци, учествовали. Један мој рођак, на пример, како је ушао у први разред гимназије, није га пуне четири године напуштао; отприлике, као кад човек не напушта њиву или ливаду коју је после других и мучних парница добио. Он је тако исто први разред гимназије сматрао као наследство и као посед са којега га нико живи нема право да крене. Бадава су га професори убеђивали да се гимназијски разред не може сматрати као непокретно имање; узалуд су га уверавали да он и на основу самога закона школског мора једном напустити тај разред, он је остајао доследан своме мишљењу и упорно и даље одлазио у исти разред. Најзад су професори дигли руке и стрпељиво очекивали да мој рођак дорасте за женидбу, те ће га ваљда то извући из школе.
Други мој рођак, опет, толико је заволео школу да се чак примио за фамулуза.
Но један је ипак довео у неприлику и саме професоре. Три године свога школовања он је упорно ћутао. Било је професора који су били радознали да му чују глас, било их је који су изашли из стрпљења те га преклињали да каже ма шта. Професор математике, на пример, покушавао је чак да га очајно вуче за уши, не би ли пустио глас, онако отприлике као кад се притисне дугме да би звоно зазвонило. Али је он и на то упорно ћутао а професора гледао дрским погледом, који је својствен у мојој породици. Због тога његовога ћутања професори су били утолико више у неприлици што нису никако могли сазнати према којој грани науке он има склоности, а он је, види се, ћутањем то врло вешто прикривао.
Не напуштајући овако светле традиције, ја сам се кроз основну школу провукао некако, благодарећи не толико мојој приљежности колико очевој пажњи према учитељима. Кроз четири године основне школе ја сам ревносно хватао муве, правио на прописима огромне крмаче, резао перорезом школске клупе и враћао се свакога дана кући тако убрљаних прстију од мастила као да сам изучавао фарбарски занат, а не школу.
На крају четврте године обукла ме је мајка у нове хаљине, закопчала ме пажљиво одостраг, стрпала ми у џеп чисту и лепо савијену мараму за нос, очешљала ме са раздељком на среди и одвела лично у школу, где сам пред многобројним гостима декламовао нешто родољубиво из лире, због чега ме је прота пољубио у чело, окружни начелник помиловао, а отац се заплакао. То је био чин који је означио да сам од тог часа гимназијалац.
Пре него што ћу поћи у гимназију, отац ми је одржао једну дужу реч, убеђујући ме да сад већ морам бити озбиљан и мислити на своју будућност; мајка ме је благословила, а тетке су потресене плакале, саучествујући ваљда у мучеништву које ми предстоји. Отац је нарочито у својој речи наглашавао како сад треба да му осветлим образ, и ја сам то врло свесрдно примио к срцу и вероватно бих и испунио очеве жеље да су само и професори на то били пристали. Једанпут сам само, сећам се, на часу гимнастике осветлио оцу образ, а себи разбио нос, иначе је са другим предметима ишло да бог сачува. Што оно каже прота за професоре, да на часу рачунице говоре о хришћанској науци а на часу цртања о помрачењу сунца, то се код мене обратно дешавало: ако ме је професор питао из хришћанске науке, ја сам одговарао о помрачењу сунца, а ако ме је питао из рачунице, ја сам одговарао из катихизиса. Да је код професора било мало добре воље, они би баш у томе, што никад не одговарам на оно о чему ме питају, запазили код мене известан политички таленат, али они то нису опажали и ту је лежао заметак свима неспоразумима између професора и мене. Према томе, само се по себи разуме да сам на крају прве године пао на испиту из три предмета и остао да понављам први разред.
Сећам се лепо тога свога првога успеха у животу. Када сам то јутро полазио на испит, мајка ми је опет обукла нове хаљине са штирканом крагном од чипке, подсекла ми нокте, очешљала ме са раздељком, ставила ми у џеп чисту марамицу за нос и пољубила ме у чело, уз речи:
— Осветлај ми, сине, образ!
А отац, кад сам пришао да му пољубим руку, рекао ми је:
— Синко, ово је у ствари твој први озбиљан испит и први корак у животу, те желим да ти успех наградим. Када се вратиш са испита и јавиш ми да си га положио, добићеш овај златан дукат, — и показа ми нов новцат златан дукат — а ако не положиш, слободно ми немој ни долазити кући, јер ћу те испребијати на мртво име.
Када сам срећно пао на испиту, стао сам пред гимназијска врата и овако размишљао:
— Батине ми не гину, а дукат нећу добити, то су две штете. Како би било кад бих ја то свео на једну штету. Нека добијем батине, када већ тако мора бити, али нека добијем и дукат!
И одмах ми сину сретна мисао кроз главу, па се отиснух низ улицу, све скачући с ноге на ногу; долетех весео и усхићен оцу и мајци, изљубих им руке и узвикнух:
— Положио сам, одлично сам положио!
Мајци и оцу скотрљаше се низ образе сузе радоснице, те отац спусти руку у џеп, извади онај нов новцати дукат и предаде ми га љубећи ме у чело.
Ја сам, разуме се, појео затим батине, али сам бар појео и дукат. То је уосталом ситница, коју узгред помињем, колико да констатујем да сам једанпут у животу и батинама заслужио хонорар.
Другом једном приликом, а то је било већ у трећем разреду, до којега сам се ипак некако докотурао, саопштио сам оцу да ми је потребно и приватно учење из рачунице, која ми је, како тада тако и кроз цео живот, задавала главобоље. Ради тога узео сам „најодличнијега“ ђака из разреда да ме поучава и отац му је за то плаћао тридесет гроша месечно. Разуме се да је то био мој друг, који је био још гори ђак но ја и са којим сам ја, за време приватних часова, играо мице а на крају месеца делио хонорар. На тај начин сам ја, за рђаво учење, обезбедио себи плату од петнаест гроша месечно, са којом сам сумом могао лепо уредити свој живот: И то би могло још врло дуго да траје, да се о испиту није ствар открила тиме што и ја и мој учитељ нисмо подједнако знали ни речи да одговарамо из предмета коме ме је он подучавао.
Ето, тако је то некако ишло, па ипак се гурало из разреда у разред. Како, то ни дан-данас не знам да објасним. Једино што могу рећи то је да се у ствари није прелазило из разреда у разред, већ се освајао разред по разред. Сви ми који смо заједно учили један разред, изгледали смо као чета добровољаца којој је стављено у задаћу да осваја ров по ров непријатељски. И ми смо одиста, стопу по стопу, корак по корак, са тешким напорима и нечувеном храброшћу, освајали ров по ров. Борбе су биле очајне, бивало је и рањених, бивало је и мртвих, који су успут остајали; али ми остали, које је некако мимоишло смртоносно тане, надирали смо даље предосећајући да што ближе победи тим ближе све већој и већој опасности. Јер, кад смо већ освојили неколико ровова ниже гимназије, пред нама се уздизало огромно утврђење више гимназије, наоружано најмодернијим справама за уништавање ђака. На бедемима и кулама тога утврђења били су начичкани разни: синуси, косинуси, хипотенузе, катете, корени, логаритми, деклинације, коњугације и разне смртоносне непознате количине. Можете мислити колико је ту требало храбрости и колико пожртвовања да се удари голим грудима на овакво једно утврђење какво је представљала виша гимназија.
Али ми нисмо малаксавали, падали смо али смо се ипак дизали; били рањавани те по читаве ферије лечили се и прибирали снагу за поновне нападе; били заробљавани и остајали по две године у ропству, у истоме разреду, али нас је ипак наша истрајна седмогодишња војна довела најзад до одлучне битке, до матуре.
Ако ви захтевате од мене да вам кажем и то: како сам ја могао положити матуру, онда знајте да ми постављате питање на које је немогуће одговорити, онако као кад би ме упитали: на који је начин могуће научити слона да удара у тамбурицу? На таква се питања обично не одговара. По здравој памети, по логици, по моме личноме дубокоме уверењу, по свима законима и божјим и људским и по свима правилима, ја сам требао да паднем на матури, али, ето, — нисам пао. Значи одиста, дакле, да свако правило има изузетака. То је толико мудра реч да се њоме, сећам се, правдала и оправдала преда мном и једна млада девојка, која је — обратно моме случају — пала, а по свима правилима није требала пасти. Она додуше није пала на матури, већ на ономе испиту пред који живот тако често ставља младе девојке, али и она је за своје оправдање употребила горње мудре речи: „Ја знам да нисам требала, требала сам сачувати свој углед, част, да, знам, то је правило али свако правило има изузетака!“
А стећи матурантску сведоџбу није тако обична и тако мала тековина. Та је сведоџба званичан докуменат, издат од надлежне државне власти, којом се човеку признаје зрелост. Познат је онај београдски тип, кавгаџија Драгољуб Аврамовић-Бертолд којега су извесни режими трпали чак и у лудницу а други ослобађали. Како су се у нас режими често мењали, те Бертолд час одлазио у лудницу а час излазио, једнога дана, кад му је то досадило, пријави се власти и затражи званично уверење да је паметан, те се отад Бертолд, имајући такво уверење, буса у груди тврдећи да је једини човек у Србији коме је званично признато да је паметан. Слично томе изгледа ми и матурантска сведоџба, која признаје зрелост. Када сам је добио, ја сам предосећао да је та диплома зрелости докуменат на основу којега могу у животу чинити свакојаке лакомислености.
Мојој радости, разуме се, није било краја. Одјурио сам кући, те загрлио и пољубио мајку, сестру, а млађем брату од узбуђења опалио шамар, пошто сам претходно, још пред школом загрлио и пољубио фамулуза, који ми никакав предмет није ни предавао и који нимало није био крив зато што сам ја стекао диплому зрелости. Терао сам и даље у томе одушевљењу: загрлио сам и пољубио комшију бакалина; па сам загрлио и пољубио и једну удовицу, мајкину пријатељицу, узвикујући:
— Госпођо, ја сам зрео, ја сам зрео!
То сам исто после доказивао и нашој куварици.
А загрлио сам н пољубио и берберина. Јер, после првих манифестација радости и узбуђења, сетио сам се и прве матурантске дужности — бријања. Ја за то нисам имао никакве нарочите потребе, али је бријање некако у мојим очима и у очима свих тадањих матураната — било као неки спољни знак зрелости.
— Млади господин жели да се шиша? — предусрео ме је берберин, са пакошћу својственом томе занату.
— Не, желим да се бријем! — одговорио сам ја гордо и сео у столицу, ждерући се у себи што не могу ногама бар да дохватим под, но ми висе у ваздуху.
Тим речима: „Желим да се бријем!“ мени је изгледало као да сам у томе часу нешто врло крупно казао, као да сам извршио известан прелом у животу; као да сам, после мучних напора, отворио тешка гвоздена врата, кроз која ћу сад ступити у нове, непознате пределе, као да сам закорачио праг иза којега наступа живот. Мени су у томе часу речи: „Желим да се бријем!“ изгледале значајније и судбоносније од Цезарових речи: „Jacta eѕt alea!“
Међутим, кад је берберин свршио бријање и испрао ме од сапуна, нити је било какве промене на моме лицу нити у мојој души. То неочекивано, то непознато које је било преда мном, тај живот у који сам ја требао да ступим изгледа као да је био још далеко, врло далеко. И једино осећање које сам имао када сам изишао од берберина било је то: да сам обријан и да имам докуменат о зрелости у џепу.
Овим довде нисам казао све о школовању. Преда мном је још био универзитет, али универзитет некако нисмо сматрали као школу у којој се учи, већ само „студира“, а то нам је изгледало нешто лакше, нешто што се да пребродити. Чак, и ако би се остало на универзитету коју годину више, то не би било зазорно, јер човек ступањем на универзитет постаје „грађанин“, а бити „грађанин“ коју годину више или мање није нимало тешка ствар. Често пута, чак, боље је бити грађанин универзитета но полицијски писар у Ариљу или суплент у Брзој Паланци.
Но ни о ономе школовању у средњој школи, где човек скрха најлепше своје године, ја овим нисам казао ни све ни довољно. Школа и брак представљају два најважнија периода у животу човечјем, јер, вели се, ко добро сврши школу И сретно се ожени, тај је збринуо живот. Чак, штавише, школа и брак имају и пуно заједничких особина. Тако, на пример, у школи, као и у браку, учиш се догод си жив без наде да ћеш што научити; и у браку, као и у школи, има строгих и благих професора, тешких и лаких предмета; и у браку, као и у школи, можеш добити добру, а можеш и рђаву оцену; не смеш задоцнити на час и бележи ти се свако одсуство. И у браку, као и у школи, оцењују ти и владање; и у браку, као и у школи, можеш пасти на испиту; и у браку, као и у школи, радујеш се феријама. Једина би разлика била та што бракоразводна парница са женом траје врло дуго, а бракоразводна је парница са школом једна од најкраћих процедура на свету, као и та разлика што човек кад догура једанпут до краја са школом, он тек онда вреди нешто, а кад догура до краја са браком, онда тек не вреди ништа.
Према свему томе, ја морам још много страна ове књиге посветити школовању. У једном тренутку, мислио сам да идем редом од разреда до разреда, али кад сам се сетио колико сам напора ја уложио провлачећи се кроз разреде, изгубио сам сваку вољу да се још једном враћам у њих. Радије ћу учинити преглед школовања по предметима. Тако ће ми се бар дати прилика да се појединим предметима, са којима сам био у непријатељству, осветим за све оне муке које су ми некада задали.
Али да пођемо редом, од основне школе.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|