Autobiografija/ČOVEK U PANTALONAMA

ČOVEK U PANTALONAMA

ČOVEK U PANTALONAMA

          Neverovatna je, ali istinita pojava — koja se uostalom kroz ceo čovečji život javlja — da čovek postaje odmah odlučniji i mužastveniji čim se oslobodi suknje. Suknja se nekako prepliće, uvija, zateže i smeta odlučnome koraku, dok u pantalonama čovek slobodno i nesmetano korača u život. Moj jedan prijatelj, sećam se, napravio je u mladosti jedan korak u život bez pantalona i vrlo je rđavo prošao.
          Pantalone su ne samo izraz pola već i izraz vrste, jer tek kad obučeš pantalone, vidi se jasno da si dvonožac. Pantalone su nekako i moralnije, ne zato što su zakopčane, već što je čovek u njima obučen pa stojao na nogama ili na glavi. Pa onda, pantalone su i izdržljivije, otpornije, ne zato što bi suknja bila izraz popustljivosti, već zato što ona čoveka nekako razneži i omekša. Za to ima čak i istorijskih dokaza. Svi klasični narodi koji su nosili suknje propali su i izumrli. No tragedija čovečanstva ne leži toliko u njihovoj propasti koliko u tome: što su ti narodi propali, a suknje su ostale. I jedna još čudna okolnost u toj pojavi: ako je suknja odista simvol popustljivosti i mekuštva, zbog kojega su narodi koji su je nosili propali, otkud da nju i danas još zadrže kao nošnju predstavnici sile: vladari, popovi I žene?
          Ne izlažem ja sve ove dobre osobine pantalona kao neprijatelj suknje; naprotiv, ja mislim da ću se time baš deklarirati kao prijatelj suknje što budem više dobrih osobina pantalona pronašao. Ističući naročiti značaj pantalona, ja niti mislim da potcenim značaj suknje, niti mislim da ih zavadim i pomutim dobre susedske odnose koji vladaju izmeđ' suknje i pantalona. Ja sam ovim hteo samo sam pred sobom da opravdam onaj ponos koji sam osećao kada su mi prvi put navukli pantalone.
          Međutim, nisam imao mnogo razloga da budem toliko ponosan na te pantalone koje su mi navukli. To su bile pantalone moga starijega brata, na kojima je bila ispisana cela njegova kratka ali burna biografija. Kolena su bila izlizana od klečanja u školi, a od očevih batina toliko se istanjio i prosenio tur da sam stalno osećao neku promaju koja mi je pogoršavala onu kijavicu što je već od krštenja vučem.
          Ja ne znam da li je u tim pantalonama bilo kakve tradicije, kojoj sam se ja potčinio, ili je u meni bilo kakvih nagona, koji su samo čekali pantalone pa da se ispolje, tek ja sam, pošto sam ih navukao, za noć postao takav odmetnik i razbojnik da mi nisu mogle dosaditi ni hajke, ni potere, ni ucene. Dok sam, imajući na sebi suknju, sve svoje delanje razvijao u sobi, sada sam već svu akciju preneo u dvorište naše i svih susednih kuća. Ja sam zamišljao da su pantalone upravo zato i izmišljene da bi se lakše mogli preskakati plotovi, te za mene nikad nije bilo granice izmeđ' naše i ostalih suseda bašte.
          Jedna od prvih mojih vežba u pantalonama bilo je penjanje uz drvo, što se u praksi pokazalo vrlo korisno, jer sam tako dospevao na susedove oraje, trešnje i kruške. Ta vežba mi je donela i druge koristi. Kada god bi me poterala kakva organizovana porodična hajka, ja bih se kao mačka gonjena psom uspeo na visoki orah, seo bih gore na grane i gađao bih orasima svoje gonioce. Pa ipak se vlast dosetila kako da mi dosadi. Kada bih na sve pozive mojih gonilaca da siđem radi predaje ja uporno ostajao gore, — oni bi doneli pun tanjir kolača, metnuli bi ga pod orah i svi se povukli u kuću i prikrili. I ja bih, kao svaka nevina tica, misleći da nikoga nema, sišao polako da se dočepam kolača, dok bi me ujedanput potera iznenadila, opkolila, obezoružala, i sprovela u kuću na isleđenje. Tada sam već stekao uverenje da ljudi sa sitnim slabostima nisu podobni za krupne podvige.
          A imao sam i drugih nevinijih zabava. Tako, na primer, jedanput sam belu, kolmovanu, čistu, mal' te ne pudrovanu pudlicu gospođe Vujićke, prema kojoj sam pudlici osećao neku naročitu odvratnost, namazao tako mastilom da je gospođa Vujićka pala u nesvest i godinu dana nije mogla čestito da ispere svoje ljubimče. Drugi put sam nalio u novu novcatu cipelu moga starijega brata katran, tako da su morali seći cipelu da bi mu je skinuli s nogu. Jedanput sam opet, za vreme večere, na kojoj su bili okružni prota i sve moje tetke, upalio pod stolom raketlu te se napravila takva jedna gužva da bi se čovek morao prosto zaplakati od žalosti. Sto se prevrnuo i sručio sve posuđe u krilo moje najstarije tetke i pretrpao pod sobom moga najstarijeg brata; jagnjeća čorba izlila se u krilo moje srednje tetke (one što ja ličim na nju); okružnome proti uletela cela celcata sarma od kisela kupusa u dušnik, majka mi je dobila lupanje srca, a najmlađa tetka ubola se viljuškom u jezik te čitave tri nedelje zatim nije mogla da progovori. Jedini koji je sretno prošao bio je moj srednji brat (onaj što mi je u svoje vreme uzeo novac sa postupaonice), koji je sa jednim tanjirom kolača ujedanput nestao i dugo zatim niti su mogli da pronađu njega niti kolače. Razume se da sam lepo bio nagrađen za ovo duhovito preduzeće.
          U moje nevine zabave spadalo je i to, na primer, da se uvlačim u kujnu kad tamo nikoga nema i da bacim pet-šest šaka soli u ono jelo koje ja ne volim, a zatim, za ručkom, da uživam u izrazima lica kad okuse presoljeno jelo. Pa onda, nabavljao sam odnekud lisičje repove, zakačio ih čiodom i ovu iskrivio, pa stajao pred vrata na ulici sa rukama na leđima i čekao ujutru i po podne sudsko i sresko činovništvo, koje je kraj naše kuće prolazilo, te im kačio rep odostrag. Činovnici bi otišli s repom u kancelariju izazivajući usput silan smeh kod prolaznika. Razume se da se ubrzo saznalo ko ta odličja deli i ja sam zato nemilostivo isprebijan, premda ja još uvek nalazim da je mnogima i mnogima taj rep odlično pristajao.
          Imao sam i jedno originalno zadovoljstvo: kad nam dođu gosti na večeru, da im preturim džepove zimskih kaputa i izmenim stvari koje nađem po džepovima. Koliko je puta gospodin sudija odneo kući kutiju sa puderom gospođe načelnikovice, a gospođa Stana udovica futrolu od muštikle profesora srpske istorije. Pa onda gospođa popadija kutiju sa burmutom sreskog načelnika, a sreski načelnik započetu čarapu sa četiri igle i klupčetom g-đe Mare, žene carinikove. Razume se, sutradan je nastala jurnjava oko razmene stvari, razna sumnjičenja i porodične neprilike, što se sve svršavalo na mome turu, na kome je već bila ispisana tradicija prošlih vremena.
          Vrlo bih se rado zavlačio i pod sto za vreme večere ili ručka, kad je bilo gostiju. Bože, da sam samo tada razumeo, čemu li sam se sve mogao naučiti prilikom tih svojih ekskurzija! Jer ja sam znao da postoji govor brojeva, pa govor cveća, ali nisam znao da postoji i govor nogu pod stolom. Ja tada nisam ni obraćao pažnju na nogu apotekaričinu i nogu sudijinu, koje su se tako prijateljski ophodile, kao rođeni brat i sestra. Pa onda, protina noga koja je virila ispod mantije i za koju sam ja u prvi mah držao da je noga moje tetke te sam se čudio što se toliko natura nozi učiteljice trećeg razreda osnovne škole, kad sam znao da moja tetka i ova učiteljica nisu inače na dobroj nozi. Šteta što sve to što se dešavalo pod stolom ja tada nisam razumeo, a docnije, sasvim docnije, kada sam razumeo, nisam već više mogao da se zavlačim pod sto.
          No sve su to bile moje zabave manjega značaja, one širega značaja razvijale su se napolju, van sobe. Tamo je mene očekivala uvek čitava četa odmetnika od roditeljske vlasti, sa kojima sam izvodio razne ekskurzije po tuđim baštama, tavanima i krovovima i sa kojima sam izvodio sve moguće igre, počevši od igranja piljaka pa do igranja vlade. Razume se da smo najradije igrali ono što se oko nas dešavalo. Ako bi naišao kakav cirkus, odmah sutradan mi smo se prevrtali, krhali stolice, sekli konopce razapete za sušenje rublja, izvaljivali burad iz podruma i hiljadu drugih šteta činili, da bi mogli izvoditi cirkuske veštine. Ako bi naišlo pozorište, stradale bi, razume se, hartije iz očeve kancelarije, ćilimi i jastuci iz kuće, daske iz šupe, brašno iz kujne, vuna iz jastuka za brkove i brade, pa onda suknje, stari kaputi, kurjuci od kose i svi drugi predmeti koje mali odmetnici poberu i donesu iz svojih kuća. Tako isto, ako se u varoši vrši regrutacija, mi ćemo igrati regrutaciju; ako se u planini pojave hajduci, mi ćemo igrati hajduke.
          Sećam se, na primer, da smo jednom igrali i krize. Kriza je pojava koja traje od samog postanka ove države i trajaće sve dok država ustraje, kao ono kad se dete rodi „s falinkom“ pa je vuče celoga života. I politička deca najradije igraju tu igru, pa zašto je ne bi i mi igrali?
          Razume se da sam ja bio uvek taj koji je obrazovao kabinet. Ta moja misija nije imala za sobom poverenje nikakve skupštine, ali to nije nimalo neobična pojava u našem političkom životu. Pošto smo igrali u mojoj avliji, to sam ja, opravdanije no Ljudevit XIV, mogao reći: „L-état c-eѕt moi!“ i na toj osnovi prigrabiti svu vlast u svoje ruke.
          Svi, koliko god nas je bilo, hteli smo da budemo ministri — što uostalom nije samo dečja slabost — i onda, razume se, pošto nismo imali podanika, jer to niko nije hteo da bude, nije ni moglo biti skupštine.
          Sve i kad bi računali u svoje državljane guske, ćurke, plovke i druga dobroćudna stvorenja, kojih je bilo puno dvorište i koji bi sa svoje lojalnosti bili vrlo podesni podanici, šta bi učinili sazivom njihovim u skupštinu? Oni bi izvesno obrazovali poslaničke klubove, tj. klub ćuraka, glub gusaka i klub plovaka. Ti klubovi ne bi nimalo uticali da se promeni poverenje koje smo mi, vlada, sami sebi prisvojili, jer, kao što je poznato, politički klubovi su ustanove u kojima se članovi disciplinišu da ne misle svojom pameću i da ne štrapaciraju svoju savest. Gusan, ćuran i plovan, koji bi recimo bili šefovi klubova, dobili bi od nas poverljivo obećanje da će im se, njima lično, poboljšati hrana, i eto ti većine, eto ti poverenja.
          Doduše, u dvorištu je, među domaćim životinjama, bio i jedan jež, koji je, s obzirom na svoju spoljašnost, mogao eventualno predstavljati opoziciju, ali je on po ceo dan spavao, a opozicija koja spava nije nikad opasna. A najzad, ni ta njegova spoljašnost nije predstavljala bog zna kakvu opasnost, jer ne treba se nikad plašiti opozicije kojoj bodljike služe samo kao nakit.
          Prema tome, mi smo za sebe imali sve uslove koji su nam dozvoljavali da budemo neustavni, a neustavnost, kad to nema ko da spreči, izgleda da je jedno naše tradicionalno zadovoljstvo.
          Imajući dakle sve povoljne uslove za to, ja sam ubrzo rešio krizu I obrazovao sam vladu. Sebi sam zadržao portfelj spoljnih poslova. Tada još niko od nas nije znao za onu lepu i tako korisnu ustanovu ministra bez portfelja. Mi smo, doduše, znali za portfelj bez ministra, ali ministar bez portfelja izgleda da je docniji pronalazak. Da je toga tada bilo, ja bih, razume se, na sebe primio tu tešku brigu da upravljam ministarstvom bez portfelja, bez resora i bez kancelarije. Ovako sam primio na sebe spoljne poslove, s obzirom na to što sam bio „dete iz bolje kuće“ i vrlo sam rđavo učio strane jezike, što je takođe jedna od kvalifikacija naše diplomatije.
          Sem ovoga, vladu su činila svega četiri miminstarstva: policije, finansija, prosvete i vojno. U to doba, kada smo mi kao deca igrali vlade, nisu postojala mnoga ministarstva. Tako, na primer, nije postojalo ministarstvo narodnog zdravlja, jer izgleda da tada nije ni postojalo narodno zdravlje. Pa onda, nije postojalo ni ministarstvo saobraćaja. Drumovi su doduše postojali, ali smo mi već uveliko pevali uz gusle: „Drumovi će poželet Turaka, jer neće imati ko da nas natera da ih opravljamo“. Šume su doduše postojale, ali su njima upravljali hajduci, a tek u najnovije vreme hajduke su smenili ministri, te je obrazovano i šumsko ministarstvo. Rude kažu takođe da su postojale, ali, kako se tada uredno plaćao porez, nije postojala nikakva potreba da se kakve druge rude istražuju. Vode su takođe postojale i služile su, kao i danas, kao sredstvo za poplave, samo se nije osećala potreba da poplavama upravlja naročiti ministar.
          Lista moje vlade ovako je otprilike izgledala: spoljnih poslova, kao što rekosmo, ja; za ministra prosvete uzeo sam nekog Čedu Matića stoga što je ponavljao i prvi i drugi razred gimnazije pa se duže bavio na školovanju no mi ostali; pa onda bio je i dva puta iz škole otpušten te znao u prste školske zakone; a najzad i zato što je pismenost smatrao kao luksuz, što je uostalom bilo mišljenje i tadašnjih odistinskih ministara. Za ministra policije uzeli smo Simu Stankovića, sina jednog sreskog pandura, pretpostavljajući da je policijska struka u njegovoj porodici jedna tradicija i da je vaspitanje koje mu je njegov otac pandur mogao dati sasvim dovoljno da može biti ministar policije u Srbiji. No, sem svega toga, on je tako goropadno umeo psovati, počevši od gospoda boga pa do najmanje buvice u ćebetu, a umeo je, bogami, potegnuti i pesnicu, pa i perorez potrgnuti iz džepa. Sve to nekako davalo mu je dovoljno kvali fikacija za ministra policije i svi smo smatrali da smo njime učinili srećan izbor ličnosti za taj položaj. Za ministra finansija uzeli smo nekog Pericu iz trećeg razreda osnovne škole, koji je još nosio natrag razrezane pantalone, kroz koji je razrez stalno visio rep od košulje, koji je samo nedeljom do podne mogao biti nešto čist. Taj Perica nije imao nikakvih kvalifikacija, kako za resor koji je primio tako ni za ma koji drugi resor, ali to nikad nije bila smetnja ni kod sastavljanja izistinskih ministarstava. Onaj prljavi rep, koji mu se vukao odostrag, ne samo da nije bio smetnja već je bio i izvesna kvalifikacija, i to tako karakteristična kvalifikacija da bi mogao poslužiti kao stalna uniforma svih ministara finansija.
          Za ministra vojnog uzeli smo našeg druga jevrejske veroispovesti, Davida Mešulama. To nije bilo bez izvesnih razloga. Na taj način hteli smo, najpre, da izbegnemo svaku mogućnost da zaratimo sa kojom drugom stranom državom, a drugo, da bi svome drugu Davidu dali neposredne prilike da učestvuje u licitacijama koje raspisuje Ministarstvo vojno, znajući da bi on to i inače činio.
          Tako sklopljeno ministarstvo držalo je sednice gdekad na drvljaniku, ali mnogo češće čak gore na orahu, na kome bi svaki ministar uzjahao po jednu granu. Ovo bi drugo mesto bilo za preporuku opšte vladama, jer samo gore, na kakvom orahu ili na krovu četvorospratne kuće, mogli bi biti obezbeđeni od radoznalih novinara.
          Imajući Davida Mešulama na čelu vojske, mi smo slobodno smeli davati izjave o miroljubivosti svojoj i ne sluteći šta se tamo, u dubini duše našega ministra vojnog krije. A jednoga dana, baš kad je na dnevnom redu ministarske sednice bilo pitanje da celokupna vlada preskoči plot Miloša pekara i da mu iz bašte pokrade trešnje, koje su već bile zrele, rumene i tako sočne da bi primamile i svaku drugu vladu, — David Mešulam iznese jedan slučaj međunarodnoga značaja, pri kome je jedan naš podanik teško stradao, radi čega moramo, ugleda našega radi, pribaviti satisfakciju.
          Slučaj, koji nam je Mešulam izneo a koji je uostalom i svima nama bio poznat, bio je ovaj: naš plovan provukao se jednoga dana ispod plota i otišao u susedno dvorište u trenutku kad susedni plovan nije bio među svojim plovkama. U kakvoj je nameri naš plovan otišao među tuđe plovke, vladi nije bilo poznato, ali je na njega tamo krvnički nasrnuo plovan domaćin i tamošnji gusani i tako isprebijali i raskrvavili našega plovana da se ovaj sa pola repa i polugole glave jedva živ vratio u otadžbinu. Ministar vojni je predlagao da oglasimo susedima rat i to sutra, u četvrtak posle podne. Toga dana iz dva razloga: prvo, što u četvrtak po podne nemamo škole, a drugo, što je Mešulam, na osnovu poverljivih dostava, obavešten da će susedi sutra posle podne ići u vinograd te nikoga neće biti kod kuće.
          On je svoj predlog završio Mojsijevim načelom: „zub za zub, oko za oko!“ tj. tražio je da mi za počupano pola repa i nešto malo perja na glavi našega plovana očupamo potpuno sve guske susedove. On je naročito insistirao da se guskama osvetimo, jer najzad, rekao je on, susedov plovan imao je donekle i razloga da napadne našega, u odbranu svoje domaće časti, ali su se guske bez ikakvog naročitog razloga u tu stvar umešale.
          Pošto je predlog bio primljen, Mešulam je izradio i strateški plan. Po tome planu, ministar finansija, kao mali i nejak, ne bi sudelovao aktivno u ekspediciji, već bi ostao gore, navrh plota, i čuvao stražu te da nas izvesti ako bi ko naišao. Ja, ministar prosvete i ministar finansija imali bi za dužnost da čupamo guske i on, ministar vojni, skupljao bi perje. Plan je bio usvojen i sutradan po podne ministar vojni došao je na urečeno mesto sa jednim praznim jastukom. To nam je ujedno bila i cela ratna sprema.
          Tačno u 2 časa i 17 minuta otpočeo je napad. Ne znam baš da li je toliko sati bilo ali kad je na crkvi izbilo dva, krenula su u vinograd kola sa susedovom porodicom i odmah, malo zatim, mi smo preskočili plot, pošto je ministar finansija ostao na plotu. Stavljam u 2 časa i 17 minuta, jer obično tako počinju raporti sa bojnih polja. U 2 časa i 20 minuta već sam ja čupao jednu gusku, ministar policije drugu i ministar prosvete treću. Guske su očajno pištale ali smo mi, držeći se onoga: „zub za zub, oko za oko i perje za perje“, nastavili posao sve dok guske ne bi ostale gole kao da su se toga časa iz jajeta izlegle. Ministar je vojni, međutim revnosno kupio perje u jastuk. U 2 časa i 32 minuta izvršili smo napad na druge tri guske. Borba se vrlo pravilno razvijala i klonila se našoj pobedi, ali — kao što to obično u strategiji biva u takvim prilikama — ministar vojni nije predvideo savezničku pomoć neprijatelju. Ujedanput, i sasvim iznenada, pojavi se s boka našem razvijenom frontu domaći pas, koji je dotle spavao negde u kujni. Taj iznenadni napad unese donekle zabunu u naše redove i ministar policije, na kojega je pas prvo nasrnuo, napusti pola očupanu gusku, dohvati jednu kamenicu i primi na sebe otvorenu borbu sa psom, braneći naš bok. Da je na takvoj situaciji ostalo, mi bi iskoristili pobedu do kraja, ali je došlo još jedno iznenađenje. Lavež psa probudio je i momka koji je spavao u kujni i ovaj se pojavio na bojištu sa jednom motkom u ruci.
          Pod tako teškom artilerijskom vatrom posrnula bi i svaka druga, mnogo iskusnija vojska. Ja ne znam šta je dalje bilo, sećam se samo da sam čuo udarac motke o leđa ministra prosvete i čuo njegovo očajno: „jaoj!“. Ministar policije uspuzao se kao mačka uz jedno drvo i odvažno skočio sa ovoga na krov, jer ga je momak kamenicama gađao, a ja sam sretno preskočio plot, pošto sam i sam osetio na leđima dejstvo teške artilerije. Ministar finansija udario je u takvu vrisku i plač kao da se nalazi pred skupštinskom anketom i potegao je da pobegne s plota, ali sa onim repom, koji mu odostrag viri, zakači za jedan ekser i ostade viseći o plotu. Ja sam znao da će mu taj rep, koji se za njim vuče, smetati ma kad tad u životu i evo gde se to i ispunilo. Momak je susedov, razume se, prišao, skinuo ga s plota kao kad bi uzabrao zrelu krušku i propustio ga kroz šake, kako ni krajnji opozicionar sa levog krila ne bi učinio, i kad je taj posao završio, on je ministra finansija, jednim zgodnim udarom, prosto prebacio preko plota kao fudbalsku loptu. Ministra vojnog niko nije video gde se u toj gužvi deo, niti smo dugo i dugo mogli saznati šta je s njim.
          Kada smo se, posle ovoga teškoga poraza, jedva mogli pribrati od straha, sakupili smo se na mome tavanu da utvrdimo stanje naše vojske. Utvrdili smo ovo: moralno stanje vrlo rđavo, brojno stanje: svi na licu mesta, jedan teško ranjen i jedan mrtav. Ministra vojnog smatrali smo kao mrtvog i ja sam zato odlučio da se o državnom trošku sahrani, što je bilo nemoguće izvesti samo stoga što nije mogao leš da mu se pronađe.
          Tek docnije smo saznali da se ministar vojni, čim je opazio momka, srećno sakrio iza drvljanika i, tek kad se sve stišalo, izvukao se i odneo kući pun jastuk guščijeg perja. Prema poverljivim saznanjima, koja je docnije ministar policije pribrao, mi smo ceo ovaj rat i vodili zato što je majci Davida Mešulama trebalo da napuni jedan jastuk guščijim perjem. Tako se još jednom potvrdila ona istorijska istina da često mali uzroci nose velike posledice.
          Razume se, naš se poraz nije samo na ovome završio. Posledice velikih svetskih sudara osećaju se tek posle rata. I mada mi, prema načinu na koji je obrazovana, činimo utisak jedne neustavne vlade, ipak vas uveravam da smo mi jedina vlada u Srbiji koja je u ovome slučaju gorko osetila svu težinu ministarske odgovornosti.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.