Аутобиографија/ОД ПРВОГА ЗУБА ДО ПАНТАЛОНА
| ◄ ОД РОЂЕЊА ДО ПРВОГА ЗУБА | ОД ПРВОГА ЗУБА ДО ПАНТАЛОНА | ЧОВЕК У ПАНТАЛОНАМА ► |
ОД ПРВОГА ЗУБА ДО ПАНТАЛОНА
Разуме се да нисам остао само на првоме зубу, већ сам убрзо искитио вилице још неколиким, што ми је дало могућности да изустим по коју реч. Ја сам, додуше, већ раније пуштао неке животињске гласове од себе, у којима је мајка налазила известан смисао и гостима тумачила шта сам ја тиме хтео рећи, што ми необично личи на случај са зеленим папагајем госпођа-Миле апотекарице, коју сам доцније у животу познао. Госпођа је имала једног зеленог папагаја који је, по њеном уверењу, говорио и кад год би он закречао: „ла-ра-ро-ра-ро-ра!“ госпођа би нам објашњавала да он то каже: „добар дан желим!“ што ми напрежући до највеће мере и пажњу и слух, нисмо могли никако да разумемо. Тако и моје прве изразе: „ду, му, гу, до, по“ итд. моја је мајка преводила и тумачила као да тим хоћу да кажем: тата, мама итд. Стога ја и не бележим та крештања као прве речи. Прва реч коју сам, свестан њенога значења, рекао била је: „дај“ и од тога доба, па кроз цео живот, ту реч кад год изговорим, изговарам је свестан њеног значења.
Но важније него то је да сам ја, после првих зуба, на крају прве године, већ стао на своје ноге и проходао. Морам признати да сам у први мах ишао четвороношке. Веле: да би се стало на две ноге, потребно је најпре ићи на четири или, другим речима, да би се човек у животу могао исправити, потребно је најпре да пузи, као што мора најпре поклецнути онај који хоће да скочи. Ја не знам одиста није ли то пужење којим човек почиње своје прво кретање у животу извесна вежба за практичан живот, или је то можда тако судбином опредељено да човек у доба кад је најискренији, у доба кад још не уме да се претвара, кад је најближи човеку, уђе четвороношке у живот?
У то доба, када сам проходао, најважнији је догађај био: поступаоница. То је онај лепи наш обичај да се детету кад прохода ломи погача над главом. Али, пре но што ће се погача преломити, на њу се стављају разни предмети и ставља пред дете, те се пусти да се само маши, и оно чега се маши, тако се тумачи, биће му позив у животу. На погачи, која је пред мене била стављена, била је једна књига, новац, перо и кључ, као атрибути: науке, богатства, књижевности и домаћинства. Ја сам, разуме се, бацио око на пару, и отада па све досада тај ми је укус остао неослабљен. Али, у тренутку кад сам корачио да узмем пару, ње неком мађијском силом нестаде са погаче. Тражили смо је и тражили, али је не нађосмо. Доцније смо тек сазнали да је мој старији брат, у моменту када сам ја пошао погачи и када су сви погледи и сва пажња били управљени на моје подвиге, — украо пару, иако за то није имао оправданих разлога, јер је он давно већ био проходао. Морали су метнути другу пару, јер сам ја ударио у такву писку и дреку као да ми је тога часа меница била протестована. Предвиђања која се за овај чин везују испунила су ми се одиста у животу; отада па све до данас, за коју год се пару ја машим, измакне ми некако.
То доба кад човек прохода па све до првих панталона изгледа да је најинтересантније у човечјем животу. То је доба када човек није ни мушко а није ни женско, те му је наша граматика великодушно обезбедила прибежиште у нарочитоме, средњем роду, што су пропустиле учинити граматике много већих и културнијих народа. Главне одлике овога граматичког облика су: а) именице тога рода прилагођавају се заменици „оно“; б) именице тога рода, без обзира на пол, све носе сукњице и в) именице тога рода носе обично таква нека буди-те-бог-с-нама имена, да ни из њих не можеш сазнати која је од тих именица мушко а која женско. Таква су имена на пример: Дуду, Биби, Лили, Лулу, Попо, Цоцо, Коко и томе подобна.
Не сећам се како су мене звали док сам био у средњем роду, али вам могу рећи да сам се у сукњи необично добро осећао и тако навикао да ме ни доцније у животу сукња није могла збунити. И што је главно, можда н под сугестијом бабичине заблуде приликом мога рођења, а да би се што више прилагодио збрци коју средњи род прави у половима, ја сам тада дуго времена веровао да сам женско. Из те заблуде ме је извело једно створење које смо звали Лулу. Како је Лулу дошло до тога открића, то ни дан данас не знам; сећам се само да ми је једнога дана шапнуло: „Ти си мушко!“ на што сам се ја страховито застидео. И дуго још затим, кад год бих срео Лулу, ја сам се, не знам зашто, стидео тога што сам мушко.
Веле, када човек остари, да се у њему понова јављају некадашњи детињи осећаји и, што више стари, све се више враћа у дечји менталитет. Ја то донекле примећујем на себи, бар у погледу осећаја. Бива, на пример, и данас погдекад да ме обузме осећање стида што сам мушко, као некада када сам био дете.
На читаве две деценије од онога доба када сам се извукао из сукњице, срео сам се са оним малим створењем Лулу, некадањим мојим другом у средњем роду, и, увидевши да је Лулу лепа и пријатна дама, са усхићењем сам јој узвикнуо:
— Вама имам да захвалим што што сам сазнао да сам мушко!
Још сам један тако пријатан сусрет имао. Упознао сам се са једном необично лепом и интересантном младом госпом и из дужег разговора сазнали смо да смо вршњаци и да смо у детињству заједно припадали средњем роду и друговали. Звали смо је Биби. Слатко смо се смејали сећајући се свих појединости из тога доба. И она ми рече да је тад веровала да сам женско. Мада сам ја сад већ имо дуге испеглане панталоне и нешто неиспегланих бркова под носом, те очигледно представљао именицу мушкога рода, ипак ми је стало било до тога да код младе госпе разбијем потпуно евентуалну заблуду. Како су утисци из раног детињства обично врло дубоки и трајни, уложио сам био нарочити труд да младу госпу убедим да сам мушко.
Ја сам се у својој брбљивости упетљао у сукње младих дама, док је ова глава аутобиографије намењена само оним сукњицама које служе као униформа средњем роду у граматици. Вратимо се дакле у ту малу сукњицу, у доба после првога зуба, после првих речи и после првих корака у живот.
То је доба када се код човека јављају први инстинкти које затим ни живот, ни васпитање, ни образовање не могу сузбити нити уништити. Један од најосновнијих је сујета, која је утолико уочљивија што се јавља напоредо са оном простосрдачном искреношћу, која је тако слатка у детињству да је права штета што се та особина губи одмах после првих детињских дана.
Ви несумњиво познајете сви онога малога тиранина који, тек што сте дошли гдегод у посету и отпочели врло пријатан разговор са његовом младом мамом или најстаријом сестром, стрпа вам се мећу колена, ослони се руком прљавом од пекмеза на ваше нове панталоне, дигне ножицу увис и дрекне: „Ја имам нове пипе!“ Ви му, разуме се, учтиво и, колико је могуће слађе, одговорите: „Ау, како су лепе пипе!“ и тиме мислите завршили сте разговор са њим, те можете наставити онај интересантнији разговор са његовом младом мамом или најстаријом сестром. Али се варате, јер мали тиранин сад тек почиње своју упорну акцију. Он наслања руку намазану пекмезом и на другу ногавицу ваших нових панталона и опет диже ножицу са узвиком: „Ја имам нове пипе!“ Вама се већ преврће у стомаку, али из обзира према младој мами или најстаријој сестри ви и даље правите љубазно лице, милујете малу наказу по косици и одговарате јој: „Јесте, јесте, душо, видео сам, врло лепе пипе, особито лепе пипе!“ Али се ви по други пут варате ако мислите да је то њему довољно и да ће вас сад већ једном пустити да наставите разговор са његовом младом мамом или најстаријом сестром. Не, не, оно (средњи род) вам неће дозволити ни реч више да проговорите, оно ће се успузати уз ваше колено, сешће вам у крило, дићи ће акробатски ножицу, подметнуће вам је под нос и захтеваће од вас да говорите о његовим ципелама и само о његовим ципелама, и ни о чему другом до само о његовим ципелама.
Уосталом, само без те простосрдачне дечје искрености, зар се та иста сујета не јавља увек и доцније код човека? Млада госпођа Олга добила је о рођендану брилијантске бутоне и задела их је у румене ушне рупице. Ви дођете да јој честитате дан, а она у разговору окреће вам час једну час другу страну профила, нећете ли опазити бутоне и нећете ли јој се дивити. Ако сте ви толико несмотрени па не опазите, она ће ма како, ма на који начин извести разговор који ће вам свратити пажњу. Она не може дићи ногу увис и рећи вам: „Ја имам нове пипе!“ али ће, рецимо, повести разговор о последњој премијери: говориће вам о дубоком значају пробелма који комад третира и о снажној креацији наше протагонисткиње, и чим успе да вас увуче у тај разговор, она ће прећи на тоалету коју је имала протагонисткиња и, да видите, како ће смишљено, лукаво, издалека, повући линију која се свршава са њеним бутонима.
— Па ипак, — рећи ћу вам — има нечега што није увек у складу у приказу наше протагонисткиње. Ја не бих умела рећи шта је то, не бих умела одмах наћи, али осећам тај несклад. Можда је то и тоалета. Глумице често пута облаче хаљине оне боје која одговара њиховоме лицу, али је питање да ли та боја увек одговара и ономе психичком расположењу које она у тој хаљини преживљује. Замислите веселу, раскалашну жену у црнини, или разочарану, проказану, животом сатрвену жену у каквој лептирастој хаљини отворене боје. Је л' те да ту може бити несклада?
— Да, разуме се! — одговарате ви најљубазније и не слутећи да сте сад већ завукли нос у мишоловку и почели да лижете смртоносну сланиницу.
— Па онда и фризура; зар не налазите да је протагонисткиња имала у другом чину сувише сређену, зализану, некако домаћичку фризуру? Зар ту није требало мало више нереда, мало немирнија фризура, мало неуређених власи, међ' којима би, рецимо, у ушима сјала два бриљантна бутона? Зар не, зар не би то главу чинило интересантнијом?
Ако ви ни при тим речима не приметите бутоне у њеним ушима и не задивите се, ради чега се цео овај разговор и води, онда, разуме се, она ће наставити:
— Можда би то било претерано — ја не знам — ја нисам компетентна. Има их, на пример, који налазе да је минђуша остатак варварства... можда... али се ипак мора признати да је леп украс. Зар не налазите?
И зар вам, после ових последњих речи, не изгледа као да је млада госпођа дигла ногу до самога вашег носа, говорећи вам: „Ја имам нове пипе!“
То млада госпа; али ће то исто учинити и њена госпођа мама, која свакојако жели да изазове од вас бар ову фразу: „О госпођо, колико је младих које би вам могле позавидети!“ Па то исто хоће и њена старамајка, која је рада бар да јој се каже да се још врло добро држи.
Но немојте мислити да је ова људска слабост, која се међу првима јавља још у најранијем детињству и прати човека све до смрти, па често и после смрти, својина само женскога рода. Поета, који вам чита свој производ молећи вас за „искрени суд“, претпостављајући, разуме се, да он буде повољан; државник, који у плаћеним новинама пише чланке о својим успесима; денди, који се себи диви у огледалу и намеће се да му се и ви дивите; војник, који се испрсава не би ли му спазили медаљу на грудима, коју је, ни сам не зна зашто, добио и сви други и многи други, зар сви они не дижу ногу увис и не казују вам: „Ја имам нове пипе!“
Ја сам у том погледу, тако бар причају моји родитељи и остали који се моје прве младости сећају, био чак и агресиван. Ако је дошао гост у кућу, па сам му се похвалио новим ципелама а он не би обратио довољно пажње, ја сам га, веле, гађао папучама, четком, ватраљем и свим што би ми дошло до руку и што би се могло са пода скупити. Мени чак није било довољно ни то да чекам хоће ли гости наићи или неће те да им се похвалим новим ципелама, већ бих сео пред кућна врата, на улици, и ко год би од пролазника наишао, ја бих дизао ногу и очајно врискао: „Ја имам нове пипе!“
Но то није био једини мој подвиг у доба када сам у сукњици гегуцао по кући и забадао нос у све. Ја сам затекао читаву генерацију луткица моје сестре, које су све у друштву, као о каквоме журу, седеле у једноме прозору. Сећам се добро тога одвратнога буржоаскога друштва. На једноме плавоме јастучету, у левом крилу прозора, седела је остарија дама, седе косе, у широкој цицаној халини. Она у своје време није била тако седа, али сам јој ја, још кад сам јој први пут био представљен, почупао црне власи, те да би умирио сестрицу, старији је брат брзо ишчупао памук из поставе очевог зимског капута и налепио га по луткиној глави. Иако покривена седом косом, ова матора дама била је нафракана лица као да је налепила две иришке куване цвекле на образе. На грудима је носила један покварен брош, из којега је испао камен, а у коси уденуту једну стаклену перлу. И по тоалети и по изразу лица, личила је на жену каквога богатога зајмодавца, за којега се шапуће да је на врло мистериозан начин дошао до богатства и за којим се не шапуће, но се зна да је два пута одлежао хапсу, једанпут за лажно банкротство и други пут за злонамерну паљевину претходно осигуране радње.
Друга дама, која је седела до ње, имала је тршаву плаву косу, са црвеном машном у фризури, и врло јако навучене обрве. Кад је купљена, ова је лутка склапала очи кад би се положила, те је „умела да спава“, али како сам јој ја још првога дана, чим сам јој био представљен, сипао пуну чашу воде у очи, мора да јој се у очима нешто покварило, те их је од тога доба увек држала полуотворене, те изгледало је као да мига или, бар, као да кокетира. Личила је некако на странкињу, из боље породице, распуштеницу каквога директора банке, који је ухватио на делу и одјурио из куће.
Трећа је била девојка од порцулана, врло светлих очију и са осмехом на уснама. Она је увек стајала усправљена, наслоњена на зид. Девојка од порцулана имала је једну лепу особину: кад се упрља, може се убрисати или чак и водом опрати. Отуда и долази, ваљда, да се код тих порцуланских девојака никада и не виде мрље у животу. Мени се нису никако свиђале њене светле очи, а још мање онај њен порцулански осмех. Некако се и сувише осећало да је тај девојачки осмех направљен у фабрици.
Четврти је у томе друштву био један бајацо са шиљатом капом на глави, једном жутом а другом црвеном ногавицом и раширеним рукама које држе мале, металне тасове. Мада је презрен лежао на земљи, он је једини у овоме друштву имао душу. Сећам се, док је био нов, кад би му притиснуо груди, из груди му се извијао глас и живо кретао рукама те ударао тасовима. Разуме се да смо ми деца, уосталом као и људи, хотећи да видимо чега то има у уметниковој души, раздрли му груди и ишчупали душу. Од тога доба, откако не може више да дâ гласа од себе, презиру га и моја сестрица и њене другарице, а изгледа да га презире и она буржоазија у прозору: зајмодавчева жена, распуштеница директора банке и порцуланска девојка.
У мени се јавио неки револуционарни инстинкт и ту сам беспослену буржоазију у прозору страховито мрзио. Осећао сам потребу да јој се, уиме презренога уметника, осветим. И када сам се једнога дана нашао сам у соби, извео сам праву вартоломејску ноћ. Пооткидао сам им главе, ноге, руке, почупао косе, поцепао одела и, уопште, извео крвопролиће достојно једног крволочног пивара Сантера или немилосрдног глумца Коло Дербоа, после чега је, разуме се, настало у истим сразмерама сузопролиће.
Но, разуме се, то није једини мој подвиг којим сам зарадио батине. Било их је још врло много. Колико сам пута, на пример, нове новцате очеве ципеле везао канапом за ушицу, напунио водом и вукао као колица. Једном је мајка месила и метнула тесто у карлицу, покрила марамом и ставила крај пећи да јој тесто нарасте. Ја сам, играјући се око карлице, сео у то тесто, и дао му такав облик какав се ниједном модлом не може постићи, на страну још што су једва после одлепили тесто са мене. Други пут сам, опет, дочепао кутију фикса за ципеле и намазао хлебац за ужину, те су ми после пет дана испирали стомак. Једном сам опет, кад сам остао сам у соби, бацио кроз отворен прозор саксију са цвећем, једне маказе, једно везено јастуче и мајкин курјук, који умеће у косу, те, радознао да видим где леже ти предмети, нагао се па и сам стрмекнуо кроз прозор на улицу.
Могла би се чак направити и статистика тих мојих подвига. Тако, на пример, зна се ово: шеснаест пута сам преврнуо тањир и просуо супу себи у крило; три пута сам упадао у казан у коме је била спремљена вода за прање рубља; једанпут сам испао кроз прозор; једанпут турио сестри прст у око; два пута сам пао низ степенице са горњег спрата и откотрљао се на доњи.
Поводом ових подвига родитељи моји и сви укућани утврдили су да сам „врло живо дете“, те се мајка чак и приликом посета брижно вајкала: „Ја не знам шта ћу, морам отворити четворе очи, онај мој мали је необично живо дете!“
Мени је нарочито годило што сам у тако раним својим годинама стекао извесну репутацију, коју сам се, у свима приликама, ревносно старао да одржим, те сам затим још чешће разбијао себи нос, чупао сестри косу, угануо једанпут палац на руци а други пут ногу у чланку, док најзад нисам једног дана просуо жар из пећи те упалио простирач на поду, затим чаршав на столу и завесу на прозору, тако да је то, може се рећи, била једна лимунација већега стила, иако тога дана није био никакав државни празник.
Но нису овакви подвизи једина карактеристика детета у доба док носи сукњицу. Подједнако су радознала и подједнако несносна том својом радозналошћу и мушка и женска деца у то доба. Тиме би се зар дало објаснити што у то доба и мушка и женска деца носе сукње.
Ја ни у том погледу нисам изостајао иза већ стечене репутације. Засипао сам питањима родитеље, све укућане и све госте који би у кућу долазили; засипао сам их толико да сам већ био постао права напаст, од које им је ваљало спасавати се. Ја нисам више био само мали радозналац, већ права машина за питања, која се ујутру навије и једва увече престане радити. Разуме се, мене нису интересовала проста и једноставна питања, већ сам се старао да она буду што компликованија и чинило ми је нарочито задовољство да онога коме постављам питања доведем у што већу забуну.
— Јесу ли сунце и месец муж и жена?
— Зашто жене немају бркове?
— Учи ли магарац школе?
— Ко је натакао волу рогове?
— Зашто госпа Станка има надут трбух?
И још маса таквих питања киптила је из мене, тако да је сасвим разумљив онај оглас у новинама који је дао један несретан отац а који је гласио: „Стан, храну и добру награду даћу ономе ко се прими да одговара на питања мога трогодишњег сина“.
И мада таква дечја питања изгледају и бесмислена и смешна, ја ипак налазим да она нису без извесне логике, која је детету јасна, јер гледа на ствари и појаве непомућеним погледом, а која је старијима нејасна, јер што дубље улазе у живот, све више губе способност да ствари и појаве логички схватају. Узмимо баш као пример ова четири-пет питања која сам ја горе случајно набацао, па ћемо видети да су она не само за мене већ и за свако друго дете била сасвим логична.
Тако, на пример, ја сам морао поставити питање јесу ли сунце и месец муж и жена, вероватно, на основу тога што сам запазио да муж — сунце — није никад ноћу код куће, а жена — месец — није опет никад дању код куће. Па онда питање зашто жене немају бркове морало се у мојој детињој души јавити као далеко предосећање познијег феминистичког покрета, који би то нема сумње, далеко брже напредовао и можда већ победио када би жене имале бркове. Па онда, не само тада, већ и данданас, толико је магараца на високим положајима у државној служби да сам ја био просто принуђен поставити питање да ли и магарци уче школе. А питање ко је волу натакао рогове једно је од редовних питања које сва деца постављају и на које обично добију одговор кад одрасту и мало дубље познаду живот.
Оно последње питање: зашто госпа Станка има надут трбух већ је питање ужега, породичнога значаја, које ми је уз одговор донело и батине. Госпа Станка је била једна млада, отмена госпођа, пријатељица наше куће, која нам је чешће долазила. Једнога дана, када сам запазио на њој извесну прошену, поставио сам матери питање:
— Зашто госпа Станка има надут трбух?
Мајка, да би избегла прави одговор, јер је питање довело у забуну, одговорила ми је:
— Тако, казнио је бога.
— Била ваљда несташна? — додао сам ја своје резоновање, а мати је побегла из собе да би избегла одговор на ово накнадно питање.
И да је цео разговор остао само на овоме, никоме ништа. Али сам ја настојао свим силама да своје ново сазнање и применим. Већ када је пред подне дошла тетка, ја сам јој рекао да знам зашто нема надут трбух, а кад је после подне дошла госпођица Савка, протина ћерка, ја сам јој рекао:
— Пази да не будеш несташна, јер ће да ти се надује трбух!
Разуме се да ми је на то одговорила мати, и папучом изјурила из собе, што мени није било никако јасно.
А није то једини случај код којег је моја радозналост била награђена батинама. Та се радозналост није испољавала само у бесконачним питањима, већ у још једној особини, која је такође одлика сукње коју сам тада носио. Ја сам за ручком, вечером, па и иначе, са особитом пажњом пратио сваку реч која би се измеђ' оца и мајке водила, мада су они погдекад и шаптали, очевидно зато да ја не бих чуо. Али, у похвалу себи, морам рећи да сам имао необично добар слух и да сам сваку реч коју сам чуо увек врло корисно употребио. Тако, на пример, госпођа-Милки удовици, која је увек лепо обучена и јако намирисана долазила к нама у посету, рекао сам једном:
— Јеси ли ти род са Прокином кобилом?
— Ију! Какво је то питање? — згранула се намирисана удовица.
— Па мама каже да си ти матора као Прокина кобила.
Тако исто окружног начелника, кад је о слави дошао, питао сам:
— Да л' имаш ти, чико, рупу на глави?
— Не!
— Па одакле ти је изветрио мозак?
— Како?
— Тата каже да је теби изветрио мозак.
Разуме се да су ми после оваквих мојих, иначе врло искрених изјава одмах задигли сукњу, било отац или мајка, често чак отимајући се ко ће пре то учинити. То често задизање сукње компромитовало је у мојим очима њен углед, што уосталом и иначе у животу бива. И једног дана учинио сам први мушки корак у животу. Стао сам одлучно пред мајку и изјавио да нећу више да носим сукњу. Ја ни сам не знам какав је био непосредан повод тој мојој одлуци, да ли баш то често задизање сукње, налазећи да је лакше задићи сукњу но свући панталоне, према чему панталоне гарантују више безбедности, извесном делу тела који родитељима и учитељима обично служи као средство за васпитавање. А може бити да су моју одлуку диктовали и други мотиви. Тако, на пример, једна од мојих тетака, како се од мог рођења наврзла на мене доказујући да на њу личим, тако је непрестано терала. Ја сам наравно у томе, да уопште личим на тетку, гледао читаву трагедију и вероватно хтео сам да скинем сукњу како би и тај траг сличности отклонио. А можда сам и зато пожелео панталоне јер се у мени почео јављати нагон за прескакање туђих плотова. Тај нагон се у животу човековом свега двапут јавља: једанпут, кад осети потребу да краде туђе крушке, ораје и јаја; и други пут, кад осети потребу да краде туђу част. Дакле, као што видите, може се ради сукње прескакати плот, али се то, ни у ком случају, не може чинити у сукњи.
Разуме се, мајка је мој захтев да скинем сукњу посматрала са друге тачке гледишта. Преда мном је била сестра и ја сам носио све сукњице које су њој окраћале; ако их напустим, нема ко да их носи. Али сам ја, и поред тих материнских разлога, одлучно остајао при своме захтеву, драо сам се, плакао, пиштао, вриштао и ваљао сам се по патосу, све док мајка није најзад донела једне овештале панталоне мога старијег брата и натакла ми их проклињући ме:
— Дабогда, синко, пожелео сукњу!
И одиста, уклела ме је.
|