Autobiografija/OD PRVOGA ZUBA DO PANTALONA
| ◄ OD ROĐENjA DO PRVOGA ZUBA | OD PRVOGA ZUBA DO PANTALONA | ČOVEK U PANTALONAMA ► |
OD PRVOGA ZUBA DO PANTALONA
Razume se da nisam ostao samo na prvome zubu, već sam ubrzo iskitio vilice još nekolikim, što mi je dalo mogućnosti da izustim po koju reč. Ja sam, doduše, već ranije puštao neke životinjske glasove od sebe, u kojima je majka nalazila izvestan smisao i gostima tumačila šta sam ja time hteo reći, što mi neobično liči na slučaj sa zelenim papagajem gospođa-Mile apotekarice, koju sam docnije u životu poznao. Gospođa je imala jednog zelenog papagaja koji je, po njenom uverenju, govorio i kad god bi on zakrečao: „la-ra-ro-ra-ro-ra!“ gospođa bi nam objašnjavala da on to kaže: „dobar dan želim!“ što mi naprežući do najveće mere i pažnju i sluh, nismo mogli nikako da razumemo. Tako i moje prve izraze: „du, mu, gu, do, po“ itd. moja je majka prevodila i tumačila kao da tim hoću da kažem: tata, mama itd. Stoga ja i ne beležim ta kreštanja kao prve reči. Prva reč koju sam, svestan njenoga značenja, rekao bila je: „daj“ i od toga doba, pa kroz ceo život, tu reč kad god izgovorim, izgovaram je svestan njenog značenja.
No važnije nego to je da sam ja, posle prvih zuba, na kraju prve godine, već stao na svoje noge i prohodao. Moram priznati da sam u prvi mah išao četvoronoške. Vele: da bi se stalo na dve noge, potrebno je najpre ići na četiri ili, drugim rečima, da bi se čovek u životu mogao ispraviti, potrebno je najpre da puzi, kao što mora najpre poklecnuti onaj koji hoće da skoči. Ja ne znam odista nije li to puženje kojim čovek počinje svoje prvo kretanje u životu izvesna vežba za praktičan život, ili je to možda tako sudbinom opredeljeno da čovek u doba kad je najiskreniji, u doba kad još ne ume da se pretvara, kad je najbliži čoveku, uđe četvoronoške u život?
U to doba, kada sam prohodao, najvažniji je događaj bio: postupaonica. To je onaj lepi naš običaj da se detetu kad prohoda lomi pogača nad glavom. Ali, pre no što će se pogača prelomiti, na nju se stavljaju razni predmeti i stavlja pred dete, te se pusti da se samo maši, i ono čega se maši, tako se tumači, biće mu poziv u životu. Na pogači, koja je pred mene bila stavljena, bila je jedna knjiga, novac, pero i ključ, kao atributi: nauke, bogatstva, književnosti i domaćinstva. Ja sam, razume se, bacio oko na paru, i otada pa sve dosada taj mi je ukus ostao neoslabljen. Ali, u trenutku kad sam koračio da uzmem paru, nje nekom mađijskom silom nestade sa pogače. Tražili smo je i tražili, ali je ne nađosmo. Docnije smo tek saznali da je moj stariji brat, u momentu kada sam ja pošao pogači i kada su svi pogledi i sva pažnja bili upravljeni na moje podvige, — ukrao paru, iako za to nije imao opravdanih razloga, jer je on davno već bio prohodao. Morali su metnuti drugu paru, jer sam ja udario u takvu pisku i dreku kao da mi je toga časa menica bila protestovana. Predviđanja koja se za ovaj čin vezuju ispunila su mi se odista u životu; otada pa sve do danas, za koju god se paru ja mašim, izmakne mi nekako.
To doba kad čovek prohoda pa sve do prvih pantalona izgleda da je najinteresantnije u čovečjem životu. To je doba kada čovek nije ni muško a nije ni žensko, te mu je naša gramatika velikodušno obezbedila pribežište u naročitome, srednjem rodu, što su propustile učiniti gramatike mnogo većih i kulturnijih naroda. Glavne odlike ovoga gramatičkog oblika su: a) imenice toga roda prilagođavaju se zamenici „ono“; b) imenice toga roda, bez obzira na pol, sve nose suknjice i v) imenice toga roda nose obično takva neka budi-te-bog-s-nama imena, da ni iz njih ne možeš saznati koja je od tih imenica muško a koja žensko. Takva su imena na primer: Dudu, Bibi, Lili, Lulu, Popo, Coco, Koko i tome podobna.
Ne sećam se kako su mene zvali dok sam bio u srednjem rodu, ali vam mogu reći da sam se u suknji neobično dobro osećao i tako navikao da me ni docnije u životu suknja nije mogla zbuniti. I što je glavno, možda n pod sugestijom babičine zablude prilikom moga rođenja, a da bi se što više prilagodio zbrci koju srednji rod pravi u polovima, ja sam tada dugo vremena verovao da sam žensko. Iz te zablude me je izvelo jedno stvorenje koje smo zvali Lulu. Kako je Lulu došlo do toga otkrića, to ni dan danas ne znam; sećam se samo da mi je jednoga dana šapnulo: „Ti si muško!“ na što sam se ja strahovito zastideo. I dugo još zatim, kad god bih sreo Lulu, ja sam se, ne znam zašto, stideo toga što sam muško.
Vele, kada čovek ostari, da se u njemu ponova javljaju nekadašnji detinji osećaji i, što više stari, sve se više vraća u dečji mentalitet. Ja to donekle primećujem na sebi, bar u pogledu osećaja. Biva, na primer, i danas pogdekad da me obuzme osećanje stida što sam muško, kao nekada kada sam bio dete.
Na čitave dve decenije od onoga doba kada sam se izvukao iz suknjice, sreo sam se sa onim malim stvorenjem Lulu, nekadanjim mojim drugom u srednjem rodu, i, uvidevši da je Lulu lepa i prijatna dama, sa ushićenjem sam joj uzviknuo:
— Vama imam da zahvalim što što sam saznao da sam muško!
Još sam jedan tako prijatan susret imao. Upoznao sam se sa jednom neobično lepom i interesantnom mladom gospom i iz dužeg razgovora saznali smo da smo vršnjaci i da smo u detinjstvu zajedno pripadali srednjem rodu i drugovali. Zvali smo je Bibi. Slatko smo se smejali sećajući se svih pojedinosti iz toga doba. I ona mi reče da je tad verovala da sam žensko. Mada sam ja sad već imo duge ispeglane pantalone i nešto neispeglanih brkova pod nosom, te očigledno predstavljao imenicu muškoga roda, ipak mi je stalo bilo do toga da kod mlade gospe razbijem potpuno eventualnu zabludu. Kako su utisci iz ranog detinjstva obično vrlo duboki i trajni, uložio sam bio naročiti trud da mladu gospu ubedim da sam muško.
Ja sam se u svojoj brbljivosti upetljao u suknje mladih dama, dok je ova glava autobiografije namenjena samo onim suknjicama koje služe kao uniforma srednjem rodu u gramatici. Vratimo se dakle u tu malu suknjicu, u doba posle prvoga zuba, posle prvih reči i posle prvih koraka u život.
To je doba kada se kod čoveka javljaju prvi instinkti koje zatim ni život, ni vaspitanje, ni obrazovanje ne mogu suzbiti niti uništiti. Jedan od najosnovnijih je sujeta, koja je utoliko uočljivija što se javlja naporedo sa onom prostosrdačnom iskrenošću, koja je tako slatka u detinjstvu da je prava šteta što se ta osobina gubi odmah posle prvih detinjskih dana.
Vi nesumnjivo poznajete svi onoga maloga tiranina koji, tek što ste došli gdegod u posetu i otpočeli vrlo prijatan razgovor sa njegovom mladom mamom ili najstarijom sestrom, strpa vam se meću kolena, osloni se rukom prljavom od pekmeza na vaše nove pantalone, digne nožicu uvis i drekne: „Ja imam nove pipe!“ Vi mu, razume se, učtivo i, koliko je moguće slađe, odgovorite: „Au, kako su lepe pipe!“ i time mislite završili ste razgovor sa njim, te možete nastaviti onaj interesantniji razgovor sa njegovom mladom mamom ili najstarijom sestrom. Ali se varate, jer mali tiranin sad tek počinje svoju upornu akciju. On naslanja ruku namazanu pekmezom i na drugu nogavicu vaših novih pantalona i opet diže nožicu sa uzvikom: „Ja imam nove pipe!“ Vama se već prevrće u stomaku, ali iz obzira prema mladoj mami ili najstarijoj sestri vi i dalje pravite ljubazno lice, milujete malu nakazu po kosici i odgovarate joj: „Jeste, jeste, dušo, video sam, vrlo lepe pipe, osobito lepe pipe!“ Ali se vi po drugi put varate ako mislite da je to njemu dovoljno i da će vas sad već jednom pustiti da nastavite razgovor sa njegovom mladom mamom ili najstarijom sestrom. Ne, ne, ono (srednji rod) vam neće dozvoliti ni reč više da progovorite, ono će se uspuzati uz vaše koleno, sešće vam u krilo, dići će akrobatski nožicu, podmetnuće vam je pod nos i zahtevaće od vas da govorite o njegovim cipelama i samo o njegovim cipelama, i ni o čemu drugom do samo o njegovim cipelama.
Uostalom, samo bez te prostosrdačne dečje iskrenosti, zar se ta ista sujeta ne javlja uvek i docnije kod čoveka? Mlada gospođa Olga dobila je o rođendanu brilijantske butone i zadela ih je u rumene ušne rupice. Vi dođete da joj čestitate dan, a ona u razgovoru okreće vam čas jednu čas drugu stranu profila, nećete li opaziti butone i nećete li joj se diviti. Ako ste vi toliko nesmotreni pa ne opazite, ona će ma kako, ma na koji način izvesti razgovor koji će vam svratiti pažnju. Ona ne može dići nogu uvis i reći vam: „Ja imam nove pipe!“ ali će, recimo, povesti razgovor o poslednjoj premijeri: govoriće vam o dubokom značaju probelma koji komad tretira i o snažnoj kreaciji naše protagonistkinje, i čim uspe da vas uvuče u taj razgovor, ona će preći na toaletu koju je imala protagonistkinja i, da vidite, kako će smišljeno, lukavo, izdaleka, povući liniju koja se svršava sa njenim butonima.
— Pa ipak, — reći ću vam — ima nečega što nije uvek u skladu u prikazu naše protagonistkinje. Ja ne bih umela reći šta je to, ne bih umela odmah naći, ali osećam taj nesklad. Možda je to i toaleta. Glumice često puta oblače haljine one boje koja odgovara njihovome licu, ali je pitanje da li ta boja uvek odgovara i onome psihičkom raspoloženju koje ona u toj haljini preživljuje. Zamislite veselu, raskalašnu ženu u crnini, ili razočaranu, prokazanu, životom satrvenu ženu u kakvoj leptirastoj haljini otvorene boje. Je l' te da tu može biti nesklada?
— Da, razume se! — odgovarate vi najljubaznije i ne sluteći da ste sad već zavukli nos u mišolovku i počeli da ližete smrtonosnu slaninicu.
— Pa onda i frizura; zar ne nalazite da je protagonistkinja imala u drugom činu suviše sređenu, zalizanu, nekako domaćičku frizuru? Zar tu nije trebalo malo više nereda, malo nemirnija frizura, malo neuređenih vlasi, međ' kojima bi, recimo, u ušima sjala dva briljantna butona? Zar ne, zar ne bi to glavu činilo interesantnijom?
Ako vi ni pri tim rečima ne primetite butone u njenim ušima i ne zadivite se, radi čega se ceo ovaj razgovor i vodi, onda, razume se, ona će nastaviti:
— Možda bi to bilo preterano — ja ne znam — ja nisam kompetentna. Ima ih, na primer, koji nalaze da je minđuša ostatak varvarstva... možda... ali se ipak mora priznati da je lep ukras. Zar ne nalazite?
I zar vam, posle ovih poslednjih reči, ne izgleda kao da je mlada gospođa digla nogu do samoga vašeg nosa, govoreći vam: „Ja imam nove pipe!“
To mlada gospa; ali će to isto učiniti i njena gospođa mama, koja svakojako želi da izazove od vas bar ovu frazu: „O gospođo, koliko je mladih koje bi vam mogle pozavideti!“ Pa to isto hoće i njena staramajka, koja je rada bar da joj se kaže da se još vrlo dobro drži.
No nemojte misliti da je ova ljudska slabost, koja se među prvima javlja još u najranijem detinjstvu i prati čoveka sve do smrti, pa često i posle smrti, svojina samo ženskoga roda. Poeta, koji vam čita svoj proizvod moleći vas za „iskreni sud“, pretpostavljajući, razume se, da on bude povoljan; državnik, koji u plaćenim novinama piše članke o svojim uspesima; dendi, koji se sebi divi u ogledalu i nameće se da mu se i vi divite; vojnik, koji se isprsava ne bi li mu spazili medalju na grudima, koju je, ni sam ne zna zašto, dobio i svi drugi i mnogi drugi, zar svi oni ne dižu nogu uvis i ne kazuju vam: „Ja imam nove pipe!“
Ja sam u tom pogledu, tako bar pričaju moji roditelji i ostali koji se moje prve mladosti sećaju, bio čak i agresivan. Ako je došao gost u kuću, pa sam mu se pohvalio novim cipelama a on ne bi obratio dovoljno pažnje, ja sam ga, vele, gađao papučama, četkom, vatraljem i svim što bi mi došlo do ruku i što bi se moglo sa poda skupiti. Meni čak nije bilo dovoljno ni to da čekam hoće li gosti naići ili neće te da im se pohvalim novim cipelama, već bih seo pred kućna vrata, na ulici, i ko god bi od prolaznika naišao, ja bih dizao nogu i očajno vriskao: „Ja imam nove pipe!“
No to nije bio jedini moj podvig u doba kada sam u suknjici gegucao po kući i zabadao nos u sve. Ja sam zatekao čitavu generaciju lutkica moje sestre, koje su sve u društvu, kao o kakvome žuru, sedele u jednome prozoru. Sećam se dobro toga odvratnoga buržoaskoga društva. Na jednome plavome jastučetu, u levom krilu prozora, sedela je ostarija dama, sede kose, u širokoj cicanoj halini. Ona u svoje vreme nije bila tako seda, ali sam joj ja, još kad sam joj prvi put bio predstavljen, počupao crne vlasi, te da bi umirio sestricu, stariji je brat brzo iščupao pamuk iz postave očevog zimskog kaputa i nalepio ga po lutkinoj glavi. Iako pokrivena sedom kosom, ova matora dama bila je nafrakana lica kao da je nalepila dve iriške kuvane cvekle na obraze. Na grudima je nosila jedan pokvaren broš, iz kojega je ispao kamen, a u kosi udenutu jednu staklenu perlu. I po toaleti i po izrazu lica, ličila je na ženu kakvoga bogatoga zajmodavca, za kojega se šapuće da je na vrlo misteriozan način došao do bogatstva i za kojim se ne šapuće, no se zna da je dva puta odležao hapsu, jedanput za lažno bankrotstvo i drugi put za zlonamernu paljevinu prethodno osigurane radnje.
Druga dama, koja je sedela do nje, imala je tršavu plavu kosu, sa crvenom mašnom u frizuri, i vrlo jako navučene obrve. Kad je kupljena, ova je lutka sklapala oči kad bi se položila, te je „umela da spava“, ali kako sam joj ja još prvoga dana, čim sam joj bio predstavljen, sipao punu čašu vode u oči, mora da joj se u očima nešto pokvarilo, te ih je od toga doba uvek držala poluotvorene, te izgledalo je kao da miga ili, bar, kao da koketira. Ličila je nekako na strankinju, iz bolje porodice, raspuštenicu kakvoga direktora banke, koji je uhvatio na delu i odjurio iz kuće.
Treća je bila devojka od porculana, vrlo svetlih očiju i sa osmehom na usnama. Ona je uvek stajala uspravljena, naslonjena na zid. Devojka od porculana imala je jednu lepu osobinu: kad se uprlja, može se ubrisati ili čak i vodom oprati. Otuda i dolazi, valjda, da se kod tih porculanskih devojaka nikada i ne vide mrlje u životu. Meni se nisu nikako sviđale njene svetle oči, a još manje onaj njen porculanski osmeh. Nekako se i suviše osećalo da je taj devojački osmeh napravljen u fabrici.
Četvrti je u tome društvu bio jedan bajaco sa šiljatom kapom na glavi, jednom žutom a drugom crvenom nogavicom i raširenim rukama koje drže male, metalne tasove. Mada je prezren ležao na zemlji, on je jedini u ovome društvu imao dušu. Sećam se, dok je bio nov, kad bi mu pritisnuo grudi, iz grudi mu se izvijao glas i živo kretao rukama te udarao tasovima. Razume se da smo mi deca, uostalom kao i ljudi, hoteći da vidimo čega to ima u umetnikovoj duši, razdrli mu grudi i iščupali dušu. Od toga doba, otkako ne može više da dâ glasa od sebe, preziru ga i moja sestrica i njene drugarice, a izgleda da ga prezire i ona buržoazija u prozoru: zajmodavčeva žena, raspuštenica direktora banke i porculanska devojka.
U meni se javio neki revolucionarni instinkt i tu sam besposlenu buržoaziju u prozoru strahovito mrzio. Osećao sam potrebu da joj se, uime prezrenoga umetnika, osvetim. I kada sam se jednoga dana našao sam u sobi, izveo sam pravu vartolomejsku noć. Pootkidao sam im glave, noge, ruke, počupao kose, pocepao odela i, uopšte, izveo krvoproliće dostojno jednog krvoločnog pivara Santera ili nemilosrdnog glumca Kolo Derboa, posle čega je, razume se, nastalo u istim srazmerama suzoproliće.
No, razume se, to nije jedini moj podvig kojim sam zaradio batine. Bilo ih je još vrlo mnogo. Koliko sam puta, na primer, nove novcate očeve cipele vezao kanapom za ušicu, napunio vodom i vukao kao kolica. Jednom je majka mesila i metnula testo u karlicu, pokrila maramom i stavila kraj peći da joj testo naraste. Ja sam, igrajući se oko karlice, seo u to testo, i dao mu takav oblik kakav se nijednom modlom ne može postići, na stranu još što su jedva posle odlepili testo sa mene. Drugi put sam, opet, dočepao kutiju fiksa za cipele i namazao hlebac za užinu, te su mi posle pet dana ispirali stomak. Jednom sam opet, kad sam ostao sam u sobi, bacio kroz otvoren prozor saksiju sa cvećem, jedne makaze, jedno vezeno jastuče i majkin kurjuk, koji umeće u kosu, te, radoznao da vidim gde leže ti predmeti, nagao se pa i sam strmeknuo kroz prozor na ulicu.
Mogla bi se čak napraviti i statistika tih mojih podviga. Tako, na primer, zna se ovo: šesnaest puta sam prevrnuo tanjir i prosuo supu sebi u krilo; tri puta sam upadao u kazan u kome je bila spremljena voda za pranje rublja; jedanput sam ispao kroz prozor; jedanput turio sestri prst u oko; dva puta sam pao niz stepenice sa gornjeg sprata i otkotrljao se na donji.
Povodom ovih podviga roditelji moji i svi ukućani utvrdili su da sam „vrlo živo dete“, te se majka čak i prilikom poseta brižno vajkala: „Ja ne znam šta ću, moram otvoriti četvore oči, onaj moj mali je neobično živo dete!“
Meni je naročito godilo što sam u tako ranim svojim godinama stekao izvesnu reputaciju, koju sam se, u svima prilikama, revnosno starao da održim, te sam zatim još češće razbijao sebi nos, čupao sestri kosu, uganuo jedanput palac na ruci a drugi put nogu u članku, dok najzad nisam jednog dana prosuo žar iz peći te upalio prostirač na podu, zatim čaršav na stolu i zavesu na prozoru, tako da je to, može se reći, bila jedna limunacija većega stila, iako toga dana nije bio nikakav državni praznik.
No nisu ovakvi podvizi jedina karakteristika deteta u doba dok nosi suknjicu. Podjednako su radoznala i podjednako nesnosna tom svojom radoznalošću i muška i ženska deca u to doba. Time bi se zar dalo objasniti što u to doba i muška i ženska deca nose suknje.
Ja ni u tom pogledu nisam izostajao iza već stečene reputacije. Zasipao sam pitanjima roditelje, sve ukućane i sve goste koji bi u kuću dolazili; zasipao sam ih toliko da sam već bio postao prava napast, od koje im je valjalo spasavati se. Ja nisam više bio samo mali radoznalac, već prava mašina za pitanja, koja se ujutru navije i jedva uveče prestane raditi. Razume se, mene nisu interesovala prosta i jednostavna pitanja, već sam se starao da ona budu što komplikovanija i činilo mi je naročito zadovoljstvo da onoga kome postavljam pitanja dovedem u što veću zabunu.
— Jesu li sunce i mesec muž i žena?
— Zašto žene nemaju brkove?
— Uči li magarac škole?
— Ko je natakao volu rogove?
— Zašto gospa Stanka ima nadut trbuh?
I još masa takvih pitanja kiptila je iz mene, tako da je sasvim razumljiv onaj oglas u novinama koji je dao jedan nesretan otac a koji je glasio: „Stan, hranu i dobru nagradu daću onome ko se primi da odgovara na pitanja moga trogodišnjeg sina“.
I mada takva dečja pitanja izgledaju i besmislena i smešna, ja ipak nalazim da ona nisu bez izvesne logike, koja je detetu jasna, jer gleda na stvari i pojave nepomućenim pogledom, a koja je starijima nejasna, jer što dublje ulaze u život, sve više gube sposobnost da stvari i pojave logički shvataju. Uzmimo baš kao primer ova četiri-pet pitanja koja sam ja gore slučajno nabacao, pa ćemo videti da su ona ne samo za mene već i za svako drugo dete bila sasvim logična.
Tako, na primer, ja sam morao postaviti pitanje jesu li sunce i mesec muž i žena, verovatno, na osnovu toga što sam zapazio da muž — sunce — nije nikad noću kod kuće, a žena — mesec — nije opet nikad danju kod kuće. Pa onda pitanje zašto žene nemaju brkove moralo se u mojoj detinjoj duši javiti kao daleko predosećanje poznijeg feminističkog pokreta, koji bi to nema sumnje, daleko brže napredovao i možda već pobedio kada bi žene imale brkove. Pa onda, ne samo tada, već i dandanas, toliko je magaraca na visokim položajima u državnoj službi da sam ja bio prosto prinuđen postaviti pitanje da li i magarci uče škole. A pitanje ko je volu natakao rogove jedno je od redovnih pitanja koje sva deca postavljaju i na koje obično dobiju odgovor kad odrastu i malo dublje poznadu život.
Ono poslednje pitanje: zašto gospa Stanka ima nadut trbuh već je pitanje užega, porodičnoga značaja, koje mi je uz odgovor donelo i batine. Gospa Stanka je bila jedna mlada, otmena gospođa, prijateljica naše kuće, koja nam je češće dolazila. Jednoga dana, kada sam zapazio na njoj izvesnu prošenu, postavio sam materi pitanje:
— Zašto gospa Stanka ima nadut trbuh?
Majka, da bi izbegla pravi odgovor, jer je pitanje dovelo u zabunu, odgovorila mi je:
— Tako, kaznio je boga.
— Bila valjda nestašna? — dodao sam ja svoje rezonovanje, a mati je pobegla iz sobe da bi izbegla odgovor na ovo naknadno pitanje.
I da je ceo razgovor ostao samo na ovome, nikome ništa. Ali sam ja nastojao svim silama da svoje novo saznanje i primenim. Već kada je pred podne došla tetka, ja sam joj rekao da znam zašto nema nadut trbuh, a kad je posle podne došla gospođica Savka, protina ćerka, ja sam joj rekao:
— Pazi da ne budeš nestašna, jer će da ti se naduje trbuh!
Razume se da mi je na to odgovorila mati, i papučom izjurila iz sobe, što meni nije bilo nikako jasno.
A nije to jedini slučaj kod kojeg je moja radoznalost bila nagrađena batinama. Ta se radoznalost nije ispoljavala samo u beskonačnim pitanjima, već u još jednoj osobini, koja je takođe odlika suknje koju sam tada nosio. Ja sam za ručkom, večerom, pa i inače, sa osobitom pažnjom pratio svaku reč koja bi se izmeđ' oca i majke vodila, mada su oni pogdekad i šaptali, očevidno zato da ja ne bih čuo. Ali, u pohvalu sebi, moram reći da sam imao neobično dobar sluh i da sam svaku reč koju sam čuo uvek vrlo korisno upotrebio. Tako, na primer, gospođa-Milki udovici, koja je uvek lepo obučena i jako namirisana dolazila k nama u posetu, rekao sam jednom:
— Jesi li ti rod sa Prokinom kobilom?
— Iju! Kakvo je to pitanje? — zgranula se namirisana udovica.
— Pa mama kaže da si ti matora kao Prokina kobila.
Tako isto okružnog načelnika, kad je o slavi došao, pitao sam:
— Da l' imaš ti, čiko, rupu na glavi?
— Ne!
— Pa odakle ti je izvetrio mozak?
— Kako?
— Tata kaže da je tebi izvetrio mozak.
Razume se da su mi posle ovakvih mojih, inače vrlo iskrenih izjava odmah zadigli suknju, bilo otac ili majka, često čak otimajući se ko će pre to učiniti. To često zadizanje suknje kompromitovalo je u mojim očima njen ugled, što uostalom i inače u životu biva. I jednog dana učinio sam prvi muški korak u životu. Stao sam odlučno pred majku i izjavio da neću više da nosim suknju. Ja ni sam ne znam kakav je bio neposredan povod toj mojoj odluci, da li baš to često zadizanje suknje, nalazeći da je lakše zadići suknju no svući pantalone, prema čemu pantalone garantuju više bezbednosti, izvesnom delu tela koji roditeljima i učiteljima obično služi kao sredstvo za vaspitavanje. A može biti da su moju odluku diktovali i drugi motivi. Tako, na primer, jedna od mojih tetaka, kako se od mog rođenja navrzla na mene dokazujući da na nju ličim, tako je neprestano terala. Ja sam naravno u tome, da uopšte ličim na tetku, gledao čitavu tragediju i verovatno hteo sam da skinem suknju kako bi i taj trag sličnosti otklonio. A možda sam i zato poželeo pantalone jer se u meni počeo javljati nagon za preskakanje tuđih plotova. Taj nagon se u životu čovekovom svega dvaput javlja: jedanput, kad oseti potrebu da krade tuđe kruške, oraje i jaja; i drugi put, kad oseti potrebu da krade tuđu čast. Dakle, kao što vidite, može se radi suknje preskakati plot, ali se to, ni u kom slučaju, ne može činiti u suknji.
Razume se, majka je moj zahtev da skinem suknju posmatrala sa druge tačke gledišta. Preda mnom je bila sestra i ja sam nosio sve suknjice koje su njoj okraćale; ako ih napustim, nema ko da ih nosi. Ali sam ja, i pored tih materinskih razloga, odlučno ostajao pri svome zahtevu, drao sam se, plakao, pištao, vrištao i valjao sam se po patosu, sve dok majka nije najzad donela jedne oveštale pantalone moga starijeg brata i natakla mi ih proklinjući me:
— Dabogda, sinko, poželeo suknju!
I odista, uklela me je.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|