◄   POJAVA PETA POJAVA ŠESTA POJAVA SEDMA   ►

POJAVA ŠESTA

Kralj Radslav kraljica Ana sa vojvodama i lovcima. Vode jednog starca.

KRALj RADOSLAV:

Nek sokolari nose sokole,
Vodite hate, brze hrtove,
Sam ću otići, ne ću buniti
Svetinu ludu, grada celoga.
Zlikovca ovog, što se drznuo
Za izdajnika zemlje moliti.
U tvrde lance, tvrđe okove!
Neka se kaje, nek se nauči
Kraljevskog sjaja bolje štovati.

STARAC:

Milost! O, milost! Nije nzdajnik.
Za sina moljah, svoju potporu.

KRALjICA ANA:

Ja ne znam, nisam nikad slušala,
Niko mi do sad nijv pričao,
Kakva bi zemlja biti morala,
Robovi gde bi s’ tol’ko podigli,
Sa kraljem da bi smeli zboriti,
A jošte manje za šta moliti.

KRALj RADOSLAV:

Moj deda, čedo, silni Nemanja,
Običaj taj je bio uveo,
Mlađega svoga želju saslušat’.
Pa kad na presto njegov diže se
Moj otac, znadeš, Stevan Nemanjić,
Nije im ni on nigda kratio
Pred presto kraljev stati smireno.
Molbe i želje svoje izreći.

KRALjICA ANA:

Navika glupa, čudan običaj!
Što neko nekad htede činiti,
Ne moraš danas za njim pristati,
Nit’ moraš, nit’ ćeš više činiti.

KRALj RADOSLAV:

Negdašnje radnje oca il’ dede
I danas narod s hvalom spominje.

KRALjICA ANA:

Dosada teška, da bog sačuva!
Pusti me, sama doma ići ću,
A ti se s njima tuna pogodi.
Napravi barem malo prolaza.

KRALj RADOSLAV (vojvodama):

K‘o što sam rek’o!

(Odu).

STARAC:

Milost! Oh, milost!

(Odvedu ga)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Andra Gavrilović, umro 1929, pre 95 godina.