Андрија Хумски/5
| ◄ ПОЈАВА ЧЕТВРТА | ПОЈАВА ПЕТА | ПОЈАВА ШЕСТА ► |
ПОЈАВА ПЕТА
Долази: Владислав, Станислав, Радан, Растислав, Радош, Милутинн и више војвода. — Вече све дубље.
ВЛАСТОЉУБ:
У срећан час сте амо приспели,
А делу нашем бог ће помоћи!
РАСТИСЛАВ:
Нек тренут овај братске љубави
Донесе живот неком, неком — смрт!
РАДОШ:
Нек вазда буде горког спомена
За неког само, али за нас не!
МИЛУТИН:
За оног, кој’ га својим делима
— Неделом боље — до сад заслужи.
ВЛАСТОЉУБ:
А треба л’, браћо, име изрећи?
Има л' међ’ нама кога, што не зна
У кротком лику зверске навике?
МНОГИ:
Краљ и краљица!
ВЛАСТОЉУБ:
А треба л’ рећи, шта се чинило?
Ко не зна понос српски погажен?
И ко се не ће од нас стидети,
Када се сети, ко нас предводи,
Ко земљом српском данас управља?
Ко је виновник љута пораза.
Те земље крвљу скупо плаћене
Око Вардара брзо губисмо?
Који је владар само именом,
А делом, чујте жена управља?
Чија ће крвца љагу опрати
Са српског рода, нашег поноса?
РАСТИСЛАВ:
Ми заамо краља, своју несрећу,
Радослав нека за то пропадне!
РАДОШ:
Живота ево, доле с Гркињом!
МИЛУТИН:
Злата ћу дати, не ћу штедет' крв!
РАДАН:
За час сам овај бога молио,
А бог је добар, па ми дарова.
МНОГИ:
Са краљем доле!
ВЛАДИСЛАВ:
Срца говоре!
Море се силно пење, уздиже,
А у том мору наша држава
Валима лута, ломи с' крши се.
На пос’о браћо, крму држимо,
Обали брод наш нека заброди,
Огњиште своје када спасемо.
Какав ће нови пламен планути,
То ћемо после сами гледати.
ВЛАСТОЉУБ:
Ил већ и у том има примера.
Ви знате кнеза хумског, Андрију,
Сваке се везе с краљем одрек'о,
Честито домом својим управља,
А Хум под њиме цвета усрећен.
Не грешим, можда, што ћу казати,
Да и он спрема мача челична,
На чело нама да се постави.
На ту ме мис’о ево наводи,
Што се на овом збору затек’о
И Богдан, крило старог сокола.
БОГДАН:
Случај ме амо до вас доведе!
Прилике тешке, жиће мучније!
Јест, треба стати једном одлучно
На браник части, свога имена.
Желим вам спаса, желим успеха,
Као што душом трнем, када бих
С обале глед’о тамо далеко,
Како се морнар, тешко уморен,
Последњег пута бије с валима,
Што су се дигли да га оборе.
Ах’ хоћу ли наи моћи помоћи,
Хоће ли капка крви ил’ зноја
И с мен’ се СЛИТИ. не знам казати,
— Јер јоште живи стари Андрија.
РАСТИСЛАВ:
Андрнја живи, жив нам и био!
Али о њему ништа до сада
Одавно нисам мог’о сазнати.
РАДОШ:
Што велиш, да се ор’о крилати
У своме гнезду крепак налази,
То може само сиве соколе
На теже после брже повести.
МИЛУТИН:
Па шта нам ради седа старина?
Мало ће ко што знати о њему.
БОГДАН:
С кршева оних гледа около,
Како све тоне, даље пропада,
Како се људи радо варају.
Одричу бога, савест презиру.
РАДАН:
А мисли л’ кад год доле слетети?
Мисли ли мача свога вадити?
Би л' и он с нама хтео пристати?
Би ли нас скоро напред повео?
БОГДАН:
Усамљен живећ' дане проводи,
Кад очи склопи, снива прошлости,
Баци ли поглед с оних кршева.
Од куда амо сунце исходи,
Тада тек стеже своју десницу,
Дубоке боре чела његова
Још веће дођу, али никоме
Ни речи једне тада не рекне.
Падне ли вече, ноћца долази,
Да санком свежим људе одмори,
Из одаје ћу тад му зачути
У немој ноћи тежак уздисај.
То душа стара даје одушке
Болима љутим, тешким ранама.
Тол'ко га пута зора затиче,
А ока свога није ни свео.
Каткд бих рек’о, чека тренуте,
С грмљавом амо да вас походи,
Ипак вам не бих смео тврдити,
Да би се овом часу одазв’о.
ВЛАДИСЛАВ:
И тако можда часа чекајућ’
Стари ће витез снагом клонути,
Јер дани лете, време пролази,
Дубока старост брзо долази.
БОГДАН:
Када се дигне вихор страхотни
По земљи српској против престола,
Све, што год могу. све ћу чинити,
Само о једном не смем тврдити.
Да кренем свога оца Андрију.
ВЛАСТОЉУБ:
Задаћа така тешка одиста,
Ал у толико хвала чистија!
Учини само дома код њега,
Па прошлост нека стави заборав,
Нека нас прими као другове,
К'о браћу своју, децу сироту,
А друго биће моја задаћа.
БОГДАН:
Све, што сам вид’о, што сам сазнао,
Све ћу му рећи, све ћу причати,
Ал хоће Л' опет с вама с’ кренути,
Не дајем речи, свога имена.
ВЛАСТОЉУБ:
Пружи нам руку, да он пристаје!
СТАНИСЛАВ:
Положи мача поред нашега!
РАСТИСЛАВ:
Ево ти руке!
БОГДАН:
Опет — не могу!
РАДОШ:
И опет: самом делу помози!
БОГДАН (колеба се):
Помоћ’ ћу, али —
(Чује се ловачки рог у близини.)
ВЛАСТОЉУБ:
Из лова краљ се враћа с краљицом.
(Склоне се лево и дссно за жбунове.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Андра Гавриловић, умро 1929, пре 95 година.
|