Andrija Humski/36

ČETVRTI ČIN

POJAVA TREĆA

POJAVA TREćA
RADOSLAV i BOŽIDAR sednu kraj jednog prozora.

RADOSLAV:
Haj, brale, to se zove življenje!
Ko oči sklopi jednom za svagda,
Taj ima zbilja za čii žaliti!
BOŽIDAR:
Pa kako ti se, veliš, dopada?
RADOSLAV:
Na to ti ne bih mog’o kazati.
Upitaj ticu, kad je ispustiš
Na gvozdenoga njenog kaveza
Te letne krilom lakim na više,
Ka nebu glavu, tvorca slaveći.
Pa ćeš tad znati, meni kako je.
BOŽIDAR:
Al’ nisi jošte lepo razgled'o
Sve zanimljvosti grada našega.
RADOSLAV:
Ni gled’o ne bih, kad bih mogao
Odolet’ srcu, želji plamenoj,
Jer vratim li se svome kavezu,
Teže će samcu pasti sudbina.
Od kad se, vidiš, kretoh otuda
Sa ocem, bratom, vojskom, narodom,
Ostavljajući grada kraljeva,
— Vazda sam bio slomljen, sumoran,
Ovde sam dušom jakom danuo.
BOŽIDAR:
Jer život ovde zbilja protiče
K’o trenut jedan, srećom ispunjen.
RADOSLAV:
Iz dana u noć lepše, divnije!
BOŽIDAR:
Pogledaj more plavo onamo
K‘o nebo vedro sveta božjega.
To more znade mnogo pričati
O letnjoj noći, kad se obaspe
Odozgo nebo sitnim zvezdama,
Pa kol'ko zvezda vidim u moru,
Toliko skoro lakih lađica,
Što tiho plove.
RADOSLAV:
Da divne noći!
BOŽIDAR:
More ih nosi, nija, ljuljuška,
Ljubavnim sankom, nadom pojeno.
RADOSLAV:
Da blago srcu tu u prsima!
BOŽIDAR:
Ta zar je jedno srce kliknulo
U prvom milju slasti nebeske,
U drugom srcu našav odziva?
A sreću taku more pronosi
Širinom sveta, svuda pričajuć’,
Zaslađen uzdah prve radosti.
RADOSLAV:
Al’ u mom srcu vihor krene l’ se,
On nosi sobom moje uzdahe,
Te tako trajem dane žalosne.
BOŽIDAR:
Al' more znade, veruj, prijane,
I drugar biti, drugar iskreni.
Ne jedan uzdah duše ranjene
U valove je šumne sakrilo,
Ni broja nema onim suzama,
Koje je ono ćuteć’ primilo
Sa mekog srca, brižno krijući.
Jer more znade tajne čuvati!
RADOSLAV:
K’o brižna majka decu rođenu.
BOŽIDAR:
Ili k’o Mleci svoje namere.
RADOSLAV:
I Mleci, jeste, ah, Mleci! Mleci!
BOŽIDAR:
A jesi l’ bio kad u Mlecima?
RADOSLAV:
Jedvom sam pravo tamo hodio,
Dosta je doba od tad proteklo,
Ali u duši sve mi ostalo.
BOŽIDAR:
Ne zaboravljaju s' taki spomeni!
RADOSLAV:
Opet bih željno tamo išao,
Da novim sjajem svetlost obnove.
Sa njom bih iš’o tamo daleko,
U zaborav bih sve to predao,
Što bola, jada beše do sada.
BOŽIDAR:
Da, pravo ti si nešto rekao
O njojzi, svojoj, znadeš, ljubavi.
RADOSLAV:
Ne zavideći sreći tvojojzi,
Požalio sam svoju sudbinu.
Sve, brate, beše, veruj, gotovo,
Do blagoslova je došlo očeva,
Valjaše s kraljem samo svršiti,
Al’ toj trenutak vrati omrazu
I mržnju izmeđ' naših domova.
BOŽIDAR:
I ti je ljubiš?
RADOSLAV:
Jeste, lubim je!
I ljubiću je, dokle uzbude
U srcu mome krvi vatrene.
BOŽIDAR:
O Vlastoljubovoj kćeri, Danici,
Od nekoga sam dosta slušao,
O lepotici grada kraljeva.
Lepa je, nema sumnje, odista?
RADOSLAV:
Od kog si ne znam priču slušao,
Ali ko bio, što ti pričaše,
Nije ti mog'o, znadem, kazati
Vrline njene, uzor, ukrase.
Pa i ja ne znam, kad se primaknem,
Kada se ruke njene dotaknem.
BOŽIDAR:
Ljubavi vredna takog viteza!
RADOSLAV:
Ti ne znaš, ali ja ću pričati,
A ti ćeš samo dobro slušati.
Poslednja noć je bila panula,
Poslednja noćca sile bogovske,
Na tronu svome kad je sedeo,
Vrhovni bog je silno želeo,
Veselje jedno samih bogova.
Sa boginjama su došli bogovi,
K’o zaštitnici svega na zemlji.
Mesec je bio ognjem planuo,
Sitne su zvezde sjajno sijale,
Bogovskn pir so gore slavio,
Nektar se lio, svet je spavao,
Jer nad njim lebde silni bogovi:
Sitni su zvuci pesme vesele
Razlegali se svodom širokim,
I bog je ust’o duha vesalog.
S prestola svoga kad se podig'o,
Želju je svoju glasno izrek’o:
Za spomen ove noći vesele
Bogovska sila neka satvori
Spomenik jedan dole ljudima,
Svet nek se seća moći božije,
I take noći burno vesele.
Taka je želja našla odjeka
U želji sviju drugih gostiju.
Spomenik posta. Prvo je prišla
Boginja prave svete ljubavi,
Dade mu srce silni osećaj,
Otvori oči, noći nestade.
Prnlazile su redom boginje,
Bogovi s njima, sila sa neba.
Svaki je dao, što je imao
Najlepši ures svoga znamenja.
Gotov je bio spomenik takav.
Zveknuše čaše, kondiri sjajni,
Veselje opet, al’ evo sada
Lagano stade, pesma prestade,
Bogovsku snagu sanak zateko
Na tome mestu, delu takovom.
Sklopiše oči, snaga izdade,
Što beše snažno, silno, bogovsko,
Tom spomeniku svaki predade,
Na poklon sile svoje najlepše.
Sklopiše oči, pa ih nestade,
Nikad se više ne će podići.
Bar za me nema više svetlosti,
Bez njenog sjaja, njene milosti!
Tako js, eto, ona postala.
Jedno je samo tada ostalo,
Zaboravili su silni bogovi,
Smetoše s uma same boginje,
Neharom da se kucnu, dotaknu,
Rad’ sreće novog stvora nebnoga.
Jer sreća nije drugar dobroti,
Jerbo je sreća često varljiva!
(Zaneseno gleda na more.)
BOŽIDAR (ustaje):
O stvoru božjem priča divotna!
Pa zbogom, brale, ne ću smetati
Mislima tvojim, tvojim snovima.
(Radoslav ne čuje.)
Ne čuje više, sam se zaneo
U šarne slike mašte velike,
U more gleda, s' morem govori,
I sam je more želja, obmana.
Nek ide priča, nek se kušaju,
Taki se druzi rado slušaju! (Ode.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Andra Gavrilović, umro 1929, pre 95 godina.