Andrija Humski/24
| ◄ POJAVA PETA | POJAVA ŠESTA | POJAVA SEDMA ► |
POJAVA ŠESTA
VLADISLAV i VLASTOLjUB
VLADISLAV:
Propala zemlja, narod propada,
Posrnula je snaga viteška,
Oružje srpsko rđa popala.
I Hum se, eto, sa svim odmetn'o,
A Dubrovčani, verni navici
Od starog doba, vazda laskati,
Laskaju kralju, samom prestolu,
A svuda maha više otimlju.
Ja nemam, kneže, drugog poziva,
Do samo spasti zemlju propalu,
Pa tim umoren snagu krepiti
U slatkom milju srećna života.
Stojiš li, kneže, na toj obvezi,
Što utvrđena beše međ nama?
VLASTOLjUB:
O tome samo, veruj, i mislim.
VLADISLAV:
A misli l' tako tvoja Danica?
To, kneže, ne ćeš moći tvrditi.
A kad bi ipak što god rekao,
Sve što bi bilo: sumnja s osnovom.
VLASTOLjUB:
Ti na to nemoj nigda misliti,
Ona je jošte mlada, neuka,
Pa ne razume sreću sjajanu,
Koja ka njojzi sama prilazi.
VLADISLAV:
Al opet, opst —
VLASTOLjUB:
Nemaš razloga,
Otud se ništa nemoj bojati.
(Za sebe.) Kad nije drugo, moram lagati,
Da ne bi pažnju na to skretao,
Te, ostavivši što je na pragu,
Mislima svojim dalje bludio.
(Glasno.) Ti ne znaš jošte plamen mmlosti,
Kako te ona ljubi iskreno,
A tuga, što joj vidiš na čelu,
Kazuje samo njenu bojazan,
Kako se čisto boji, sgrahuje,
Da ne će sreće take dočekat'.
VLADISLAV:
Istiiu tvrdiš?
VLASTOLjUB:
K’o otac znadem,
Pred tobom ovo smelo govorim.
VLADISLAV:
To bi mi bilo dosta večito
Da snagu krepim svetlim nadama,
A kamo l' samo noćcu jednnu.
Sad s bogom, kneže! (Ode.)
|