Adam i berberin prvi ljudi/4

PRVA RADNjA

ČETVRTA POJAVA

ČETVRTA POJAVA

Milevina soba. Muneba obučena kanda posetu iščekuje, sedi zamišljena, drži knjigu u ruci, sad čita, sad sama sobom govori. Zatim Emil Predić, laćman.

LAĆMAN PREDIĆ (kucne i ulazi).
MILEVA: Herajn, već ne mogu da te dočekam.
LAĆMAN (svlači rukavice): Nisam mogao pre doći, imao sam posla. Jedva dočekah da te vidim. (Uhvati Milevu za ruku i poljubi) Šta rade otac i mati?
MILEVA: Sedi do mene, otac je nekud otišao, a mati ima posla.
LAĆMAN: A što to čitaš, Emilijo? (Zaviri u knjigu)
MILEVA: To je “Ljubomir u Elisijumu".
LAĆMAN: Dummes Zeug,1 doneću ja tebi „Monte Krista".
MILEVA: Al' i ovo je lepo, no donesi mi opet tog “Monte Krista".
LAĆMAN: A šta radi taj vaš Glađenović? Origineller Kerl,2 kad dođe da me brije a on sve nešto zagoneta o balovima, o frajlama, pa i o tebi, taka mi, pitanja stavlja, kao da ga ti interesiraš, il' on tebe, verflixter Kerl, mlogo puti mu se moram nasmejati, sve varoške novine zna.
MILEVA: No sad da ga vidiš, tukli su ga kasapi zbog neke sobarice, Salika se zove, pa mu iščupali bradu, pa si načinio drugu od astragana, kad ga vidim, da puknem od smeja, ha, ha. (Slatko se smeje)
LAĆMAN: Čuo sam, naša patrola je kasape u zatvor eskortirala. Nego i taj Glađenović mora da je „kecker Kerl".3
MILEVA: Jest, bezobrazan je, kako čuje da sam u sobi do oficine, a on peva samo što se mene tiče. (Smeši se) Pa kad me vidi, ah, kako izvrće oči, kako kosu namešta, pasija viditi, samo što mu ne smem dobru reč dati, odma' bi rekao da sam zaljubljena u njega. Čujem kako govori da se svaka ženska u njega zaljubiti baš mora. Ja, doduše, ne idem u oficinu, al' jedared baš iščekivala sam oca, pa sam onda sela i štrikala, pa da si vidio kako je skakao kao koza, kako se nameštao na ogledalu, pa iz ogledala smeši se na mene, da se nisam mogla zadržati, i s punim ustima smeja, morala sam iz oficine izići.
LAĆMAN: NO te berberske kalfe, to su tek kalfakteri, pa lažu kao trukovano.
MILEVA: Ja da ih očima ne vidim. Već kad pokraj mene prođe, onaj zaduh mu ne trpim, onako kao na mrtvaca miriši.
LAĆMAN: Ostavimo taj „ksindl" na stranu. Znaš Emilija, nemoj zameriti što kažem „ksindl", to se ne odnosi na vašu kuću, tvoj otac je purger i sehciger, to je što drugo.
MILEVA: Šta ja branim za sve berbere, samo ti da mi ostaneš veran. (Uhvati ga za ruku i umiljato ga pogledi)
LAĆMAN (drži Milevu za ruku, nasloni glavu na njeno rame): Ostaću ti do smrti veran.
MILEVA: Istinu govoriš? (Prstima po njegovoj kosi plete)
LAĆMAN: Evo ti prsten u znak ljubavi i zalogu vernosti. (Pruži Milevi zlatan prsten)
MILEVA (radosno): Evo ti opet moj. (Skida sa prsta prsten i preda mu. Laćman primi i navlači na mali prst)
LAĆMAN: Slatka Emilijo.
MILEVA: Slatki Emile! (Fino se zagrle i poljube, pa se ljupko u maloj počivki gledaju)
LAĆMAN: Slatka Emilijo, ala imamo mnogo zavidljivaca oboje. Od kako ceo svet zna da ćemo se uzeti, frajle, koje su pre na mene rado okom bacale, sad me poluprezritelno glede, druge opet pikantne primetbe prave, vele, da nemam kaucije, a inače bi se mogao bogato oženiti. Druge opet udate gospe ne uživaju u oficiru tako jako kad pokazuju ozbiljne namere za ženidbu. One volu one koji se ne misle ženiti, nego samo udatima dvore; pa ima i kamarata, kojima je svaka ženidba kao trn u oku. Vele, šta će mladom oficiru ženidba. Al' neka govori i misli ko šta hoće, nas sa puta neće niko odvratiti.
MILEVA: I ja sam svakojake stvari čula što mi nisu baš prijatne. Sve mi je briga kako ćemo sa kaucijom.
LAĆMAN: Nek se niko o tome ne brine, živa je još moja tetka, ta me ostaviti neće, a dosta je već i stara. Posle nje, imanje je njeno moje.
MILEVA (zaorinuto, tihim glasom): Al' govore, kao što je već i onako poznato, da se ona tvojoj ženidbi protivi.
LAĆMAN (malo zbunjeno, zapleće): Too može biti zasad, al' vremenom će ona uz mene pristati.
MILEVA (s osećanjem): Ah, kad bi' se ja mogla s njom sastati, pala bi' pred njom na kolena, pa bi' je molila da se na nas smiluje.
LAĆMAN (malo zbunjeno): Biće i tome vremena.
MILEVA (gledi u oči laćmanu, pa odrešito): Ali slatki Emile, misliš li da ćeš je moći privoleti? Znaš, tako mi je već teško čekati, pa ti čujem svaki čas kojekakve spletke. (Jačim tonom) Nema gore nego kad se ko ženi ili udaje, - onda zavidljivci kao pečurke rastu, a i mom tati je već sigurno teško čekati, a i mati jedva čeka, sve me zapitkuje.
LAĆMAN: Šta, zar te otac i mati zapitkuju kad će biti. (Ozbiljno) Istina, pravo imaju želiti da što pre bude, i sam želim, al' tu se ne može na dan, na sat računati.
MILEVA: Mati kao svaka mati raspituje, nego otac, vidim, da je nešto ozbiljan, bez sumnje brine se za kauciju.
LAĆMAN: Za to, jer ne bi' voleo da me sa terminima kinji, to bi bila uvreda, jer baš pravi termin može sam bog, kazati. Dosta to da jedared mora biti, pre il' posle.
MILEVA: Al' slatki Emile, ako tetka nikako ne ushte, a moj tata ne može, šta ćemo onda raditi?
LAĆMAN: To ne može biti da jedared neće hteti. (Sumnjivo) Hm, al' kad bi se baš slučilo, da baš neće, onda-a, bi' svukao uniformu, kao što ti rekoh, pa-a bi' u - ma kakvu službu stupio. To reče pa zamišljeno ustane, ruku na čelo metnuv, gope-dole se po sobi šeta. Mileva ruke malo skrstila, glavu dole spustila. Laćman opet sedne do nje, uzme joj ruku u ruku, pa onda opet na srce.
MILEVA (izvuče ruku, nasloni, pa naše se na lakat i žalosno na laćmana gledi): Je l' Emile, već evo godina dana od kad sam ti moje srce poklonila. Ja sam bila prosta, skromna devojka, kao god i druga zanatlijska. Ti si mi sujetu podstaknuo, ti si mi ponos ulio, koji se sa našom kućom ne slaže. Nakalemio si mi mržnju prema onom zanatu koji celu porodicu mog oca 'rani. Ako me sad ti ostaviš, kuda ću onda, kako ću natrag, biću izmetnuta svetskom ruglu. Mog oca 'rana, nije tvoja 'rana. (Malo otpočine; laćman kao da sniva, ništa ne govori; Mileva ga uhvati za ruku, i žalosnim, tihim, očajnim glasom) Emile moj, je l' ti me nećeš ostaviti, ma... i ne bilo kaucije... nemoj me ostaviti ja za tebe živim i umirem. Ja sam gotova, pa ma kraj tebe i sirotovala, samo kad sam zadovoljna... Ja ću se mučiti, ja ću raditi. (Višim tonom) Ja ću tuđe raditi danju i noću, pa ću biti s tobom sretnija nego bez tebe u palati. Ja sam naučila nešto raditi, još ću učiti, samo me nemoj ostaviti. (Mileva jeca, plače)
LAĐMAN: Zaklinjem ti se, Emilijo, da te neću ostaviti (Tare joj suze) makar te kao nadničar 'ranio ... ne bio sretan, ako te izneverim. (Višim tonom) Zakletvom sam obvezan armadi i te zakletve pre ću se rešiti nego ove, koju ti sad polažem. (Zagrle se. Zavesa se spusti)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jakov Ignjatović, umro 1889, pre 135 godina.