Адам и берберин први људи/4

ПРВА РАДЊА

ЧЕТВРТА ПОЈАВА

ЧЕТВРТА ПОЈАВА

Милевина соба. Мунеба обучена канда посету ишчекује, седи замишљена, држи књигу у руци, сад чита, сад сама собом говори. Затим Емил Предић, лаћман.

ЛАЋМАН ПРЕДИЋ (куцне и улази).
МИЛЕВА: Херајн, већ не могу да те дочекам.
ЛАЋМАН (свлачи рукавице): Нисам могао пре доћи, имао сам посла. Једва дочеках да те видим. (Ухвати Милеву за руку и пољуби) Шта раде отац и мати?
МИЛЕВА: Седи до мене, отац је некуд отишао, а мати има посла.
ЛАЋМАН: А што то читаш, Емилијо? (Завири у књигу)
МИЛЕВА: То је “Љубомир у Елисијуму".
ЛАЋМАН: Dummes Zeug,1 донећу ја теби „Монте Криста".
МИЛЕВА: Ал' и ово је лепо, но донеси ми опет тог “Монте Криста".
ЛАЋМАН: А шта ради тај ваш Глађеновић? Origineller Kerl,2 кад дође да ме брије а он све нешто загонета о баловима, о фрајлама, па и о теби, така ми, питања ставља, као да га ти интересираш, ил' он тебе, верфлиxтер Керл, млого пути му се морам насмејати, све варошке новине зна.
МИЛЕВА: Но сад да га видиш, тукли су га касапи због неке собарице, Салика се зове, па му ишчупали браду, па си начинио другу од астрагана, кад га видим, да пукнем од смеја, ха, ха. (Слатко се смеје)
ЛАЋМАН: Чуо сам, наша патрола је касапе у затвор ескортирала. Него и тај Глађеновић мора да је „kecker Kerl".3
МИЛЕВА: Јест, безобразан је, како чује да сам у соби до официне, а он пева само што се мене тиче. (Смеши се) Па кад ме види, ах, како изврће очи, како косу намешта, пасија видити, само што му не смем добру реч дати, одма' би рекао да сам заљубљена у њега. Чујем како говори да се свака женска у њега заљубити баш мора. Ја, додуше, не идем у официну, ал' једаред баш ишчекивала сам оца, па сам онда села и штрикала, па да си видио како је скакао као коза, како се намештао на огледалу, па из огледала смеши се на мене, да се нисам могла задржати, и с пуним устима смеја, морала сам из официне изићи.
ЛАЋМАН: НО те берберске калфе, то су тек калфактери, па лажу као труковано.
МИЛЕВА: Ја да их очима не видим. Већ кад покрај мене прође, онај задух му не трпим, онако као на мртваца мириши.
ЛАЋМАН: Оставимо тај „ксиндл" на страну. Знаш Емилија, немој замерити што кажем „ксиндл", то се не односи на вашу кућу, твој отац је пургер и сехцигер, то је што друго.
МИЛЕВА: Шта ја браним за све бербере, само ти да ми останеш веран. (Ухвати га за руку и умиљато га погледи)
ЛАЋМАН (држи Милеву за руку, наслони главу на њено раме): Остаћу ти до смрти веран.
МИЛЕВА: Истину говориш? (Прстима по његовој коси плете)
ЛАЋМАН: Ево ти прстен у знак љубави и залогу верности. (Пружи Милеви златан прстен)
МИЛЕВА (радосно): Ево ти опет мој. (Скида са прста прстен и преда му. Лаћман прими и навлачи на мали прст)
ЛАЋМАН: Слатка Емилијо.
МИЛЕВА: Слатки Емиле! (Фино се загрле и пољубе, па се љупко у малој почивки гледају)
ЛАЋМАН: Слатка Емилијо, ала имамо много завидљиваца обоје. Од како цео свет зна да ћемо се узети, фрајле, које су пре на мене радо оком бацале, сад ме полупрезрително гледе, друге опет пикантне приметбе праве, веле, да немам кауције, а иначе би се могао богато оженити. Друге опет удате госпе не уживају у официру тако јако кад показују озбиљне намере за женидбу. Оне волу оне који се не мисле женити, него само удатима дворе; па има и камарата, којима је свака женидба као трн у оку. Веле, шта ће младом официру женидба. Ал' нека говори и мисли ко шта хоће, нас са пута неће нико одвратити.
МИЛЕВА: И ја сам свакојаке ствари чула што ми нису баш пријатне. Све ми је брига како ћемо са кауцијом.
ЛАЋМАН: Нек се нико о томе не брине, жива је још моја тетка, та ме оставити неће, а доста је већ и стара. После ње, имање је њено моје.
МИЛЕВА (заоринуто, тихим гласом): Ал' говоре, као што је већ и онако познато, да се она твојој женидби противи.
ЛАЋМАН (мало збуњено, заплеће): Тоо може бити засад, ал' временом ће она уз мене пристати.
МИЛЕВА (с осећањем): Ах, кад би' се ја могла с њом састати, пала би' пред њом на колена, па би' је молила да се на нас смилује.
ЛАЋМАН (мало збуњено): Биће и томе времена.
МИЛЕВА (гледи у очи лаћману, па одрешито): Али слатки Емиле, мислиш ли да ћеш је моћи приволети? Знаш, тако ми је већ тешко чекати, па ти чујем сваки час којекакве сплетке. (Јачим тоном) Нема горе него кад се ко жени или удаје, - онда завидљивци као печурке расту, а и мом тати је већ сигурно тешко чекати, а и мати једва чека, све ме запиткује.
ЛАЋМАН: Шта, зар те отац и мати запиткују кад ће бити. (Озбиљно) Истина, право имају желити да што пре буде, и сам желим, ал' ту се не може на дан, на сат рачунати.
МИЛЕВА: Мати као свака мати распитује, него отац, видим, да је нешто озбиљан, без сумње брине се за кауцију.
ЛАЋМАН: За то, јер не би' волео да ме са терминима кињи, то би била увреда, јер баш прави термин може сам бог, казати. Доста то да једаред мора бити, пре ил' после.
МИЛЕВА: Ал' слатки Емиле, ако тетка никако не усхте, а мој тата не може, шта ћемо онда радити?
ЛАЋМАН: То не може бити да једаред неће хтети. (Сумњиво) Хм, ал' кад би се баш случило, да баш неће, онда-а, би' свукао униформу, као што ти рекох, па-а би' у - ма какву службу ступио. То рече па замишљено устане, руку на чело метнув, гопе-доле се по соби шета. Милева руке мало скрстила, главу доле спустила. Лаћман опет седне до ње, узме јој руку у руку, па онда опет на срце.
МИЛЕВА (извуче руку, наслони, па наше се на лакат и жалосно на лаћмана гледи): Је л' Емиле, већ ево година дана од кад сам ти моје срце поклонила. Ја сам била проста, скромна девојка, као год и друга занатлијска. Ти си ми сујету подстакнуо, ти си ми понос улио, који се са нашом кућом не слаже. Накалемио си ми мржњу према оном занату који целу породицу мог оца 'рани. Ако ме сад ти оставиш, куда ћу онда, како ћу натраг, бићу изметнута светском руглу. Мог оца 'рана, није твоја 'рана. (Мало отпочине; лаћман као да снива, ништа не говори; Милева га ухвати за руку, и жалосним, тихим, очајним гласом) Емиле мој, је л' ти ме нећеш оставити, ма... и не било кауције... немој ме оставити ја за тебе живим и умирем. Ја сам готова, па ма крај тебе и сиротовала, само кад сам задовољна... Ја ћу се мучити, ја ћу радити. (Вишим тоном) Ја ћу туђе радити дању и ноћу, па ћу бити с тобом сретнија него без тебе у палати. Ја сам научила нешто радити, још ћу учити, само ме немој оставити. (Милева јеца, плаче)
ЛАЂМАН: Заклињем ти се, Емилијо, да те нећу оставити (Таре јој сузе) макар те као надничар 'ранио ... не био сретан, ако те изневерим. (Вишим тоном) Заклетвом сам обвезан армади и те заклетве пре ћу се решити него ове, коју ти сад полажем. (Загрле се. Завеса се спусти)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Игњатовић, умро 1889, пре 135 година.