Adam i berberin prvi ljudi/12

PRVA RADNjA

DVANAESTA POJAVA

DVANAESTA POJAVA

Soba Maksina. Fema sama, štrika, posle Mileva.

FEMA: Džaba već tog Predića, izišao mi na vrh glave. Pa taj Đoka uzmuvao se, ne da Milevi danuti, tako pazi na nju. Opet su uhvatili laćmanovo pismo, pa dodali ocu. Samo mi je sirote devojke žao, ona je kao na procepu.
MAKSA (uđe): Ženo, znaš šta je novo?
FEMA: Šta?
MAKSA: Sutra batalijon Predićev izmašira u Italiju.
FEMA: Pa šta ćemo sada?
MAKSA: Ništa, ja i onako mu reč'ma nisam verovao, nek' izmašira, bar će se devojka jedared umiriti. I onako nismo već stajali na najboljoj nozi, bio je prema meni u poslednje doba sasvim ladan, krut. Tako npe nekoliko dana pri kartanju rekao sam mu: „Nemate pravo, dragi Emile". Tu je bilo više oficira, a on mi osorno reče: „Povucite reč natrag, majstorMakso, to pred mojim kamaratima vi meni ne smete kazati. I sam obrštar da mi to kaže, mogao bih mu reći: Ja nisam dragi Emil, no Herr Lieutenant Predits."7 Ja, zastiđen, morao sam reč natrag povući. Tako je govorio kanda sa mnom nije nikad bio barabar. To je uvreda. Pa opet prekjuče uvatio sam pismo, znaš, pa kakvi su to poslovi. Već se i Ljubi zapovedilo da ga ne ide brijati.
FEMA (iznenađeno): Dakle će već sutra izmaširati?
MAKSA: Jest, i to u jutru.
FEMA: Hoćemo li ići sa Milevom da se oprostimo, kad budu svi u skupu?
MAKSA: No, to nam još fali. Valjda onde još da ga oplačemo. Prstom bi na Milevu pokazivali. Gledajmo bolje našu kuću... Pa šta si se, molim te, tako snuždila? Valjda tebi tek nije žao za laćmanom.
FEMA: Žao mi je deteta. Sad su je izneli na glas, a podigla se bila. Šta ćemo sad?
MAKSA: Ništa, mi ćemo opet natraške, pa ako sve žice popucaju, šta fali Đoki?
FEMA: Neće ona za Đoku nipošto.
MAKSA: I ti, porculanu moj, nisi u početku za mene htela, pa si se opet privolela, pa šta ti sad fali?
FEMA: Druga su ono vremena bila. Sad se više iziskuje nego onda; da dođe bar kakav „mali" beamter, il' trgovac, il' imućniji kasapin, arendator, da devojka može kao i kod oca živiti.
MAKSA: Teško je na to čekati. Vidiš kako je svet na varanje sklonjen, pa može opet nasesti po drugi put, po treći put, pa onda bog zna hoće l' dobiti i što je Đoka.
FEMA: Ona je sirota tek utoliko nasela što joj je laćman ono obricao što nije mogao ispuniti, a inače bio je učtiv i tu nema po Milevu zamerke.
MAKSA: Pre si ti sama mene opominjala da učinimo kraj s laćmanom, a sad ga braniš, kad sam tvoj savet primio. No (Ozbiljno) ti veliš da tu nema po Milevu zamerke, no znaš da katkad koga i nevino izviču, a to je belaj, osobito za devojku.
FEMA: Ni onda ne bi baš morala spasti na Đoku?
MAKSA: A šta misliš da je Đoka mačiji kašalj? Đoka je vredan momak, subjekt, da mu para nema; taj da otide u Peštu, Loštajneru, pa za po godine da vidiš šta zna, začudila bi se, porculanu moj.
FEMA (prezirom): Pa nek ide, kad mu drago.
MAKCA: Jest, al' kad taj ode, više se ne vraća natrag. Pa uzmi samo i sada, on upravlja celom oficinom, ti živiš kao milostiva gospođa, a ja kao milostivi gospodin, i Mileva kao prava frajla, a Đoka nam svojom rukom zaslužuje. No znaš šta (Još ozbiljnije) ukroti malo gordost tvoje 'ćeri, pa
ako za po godine kakva jača partija ne dođe, a ona onda nek bude Đokina.
FEMA: Šta, tako brzo? Ta nije devojka omatorila, a lepa je, to joj bar niko odreći ne može. Zašto da još ne čeka?
MAKCA (umerenije): Hajd' malo neka i čeka, al' to sam hteo kazati da joj izdaleka kažeš da ne bude opora prema Đoki, jer pokraj Đoke je osigurana. Šta tu laćman? Ono je lepo s tim ljudima u društvu biti, pij i jedi s njima odmah te za malo otmenijeg drže, samo ne u tešnju svezu. Samo što sam mu kazao „dragi Emile", pa me već u društvu izobličio. Nas drže za nešto niže, da nismo ravni, i ustručavaju se negde. To nek' ostane među nama, nemoj dalje raznositi. Ono se trefi da koja devojka bude sretna, kad ima oficir kauciju pa je uzme, no to je „tref". (Mala počivka) Ispovedimo istinu, i mi smo tako mislili, al' nismo trefili, pa sad opet pik Jovo na novo.
FEMA: Pa šta hoćeš tim da kažeš?
MAKSA: Hoću to da Đoku ne ispustiš, a Milevu naniže povučeš. Trefi l' se kakav bolji, dobro, al' ako ne, onda Đoka nek ne fali. (Mileva uđe)
MILEVA (snuždena): Čula sam sutra će izmaširati, a nije se s nami još ni razgovarao. Valjda će još danas doći da svoju zadatu reč utvrdi, a sutra da se oprostimo. Je l' tako, slatki tato?
MAKSA (ozbiljno): Ako dođe, dobro, al' mi se nećemo tamo ujutru sastajati i praštati, nije nam ni rod ni pomozbog, a ti nisi kuvarica da se sa kakvim kaplarom praštaš.
MILEVA: Oh bože! (Suze briše)
FEMA: Nemoj, dete moje, plakati, može se otac do sutra umekšati.
MAKSA (rešivo): Nikada! (Glađenović uđe cifrasto obučen)
MAKSA: Šta je, Đoko?
GLAĐENOVIĆ (pokloni se, pogledom Milevi): Ja sam jednom paoru krv pustio, evo novci i doktorska cedulja.
MAKSA (naučnom minom): Je l' pun čovek bio?
GLAĐENOVIĆ: Sasvim nabreknut, a krv mu već bila ugasita, da mu nisam pustio za dvajest i četiri sahata bi umro.
MAKSA: Koliko ste mu pustili?
GLAĐENOVIĆ: Četrnajst uncija.
MAKSA (eskulapskim licem): Dobro. (Glađenović stoji nasred sobe, ćuti, nešto bi hteo da govori, šeprtlji)
MAKSA: Imate li još što?
GLAĐENOVIĆ: Imam. A znate šta, iskreno ću vam ispovediti. Ja volem frajln Milevu i hoću da je prosim. Sutra će batalijon izmaširati zajedno sa laćmanom Predićem i taj se neće više vratiti. Gospodin principal, ja mislim da sam vas verno i pošteno služio. Ako mi ne date Milevu, a ja idem u Peštu. Novi Sad onda nije za mene. Ako je date, i onda bi' posle nekog vremena išao u Peštu da kurs pređem. (Pogledi na Milevu) Frajln Mileva, pođite za mene, kleknuću pa ću vas moliti, nikad boljeg nećete dobiti. (Mileva ustane i s inditacijom ide napolje bez pitanja, pakosnim pogledem na Glađenovića, koji je očima umiljato prati. Maksa i Fema se iznenađeni Gledaju)
MAKSA (sabere se): Dragi Đoko! Vi znate da sam ja vaš dobar principal i budite uvereni da je to što ste sad rekli kod mene dobro zabeleženo. No, vreme nosi breme, imajte malo strpljenja, pa može sve tako ispasti kao što želite, a sad idite na vaš posao. (Glađenović se klanja)
GLAĐENOVIĆ: Fala, sluga sam pokoran. (Ode)
MAKSA: Eto vidiš; a gle kako se Mileva nadurila, valjda što neće biti „Emilija", već snova „Mileva". No reci joj da joj nalažem lepo postupanje prema Đoki i da ne primetim na njoj nikakvu durnovitost, jer ću onda i ja oštrije. Pusti me da idem u kavanu. (zavesa se spusti)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jakov Ignjatović, umro 1889, pre 135 godina.