Адам и берберин први људи/12

ПРВА РАДЊА

ДВАНАЕСТА ПОЈАВА

ДВАНАЕСТА ПОЈАВА

Соба Максина. Фема сама, штрика, после Милева.

ФЕМА: Џаба већ тог Предића, изишао ми на врх главе. Па тај Ђока узмувао се, не да Милеви данути, тако пази на њу. Опет су ухватили лаћманово писмо, па додали оцу. Само ми је сироте девојке жао, она је као на процепу.
МАКСА (уђе): Жено, знаш шта је ново?
ФЕМА: Шта?
МАКСА: Сутра баталијон Предићев измашира у Италију.
ФЕМА: Па шта ћемо сада?
МАКСА: Ништа, ја и онако му реч'ма нисам веровао, нек' измашира, бар ће се девојка једаред умирити. И онако нисмо већ стајали на најбољој нози, био је према мени у последње доба сасвим ладан, крут. Тако нпе неколико дана при картању рекао сам му: „Немате право, драги Емиле". Ту је било више официра, а он ми осорно рече: „Повуците реч натраг, мајсторМаксо, то пред мојим камаратима ви мени не смете казати. И сам обрштар да ми то каже, могао бих му рећи: Ја нисам драги Емил, но Херр Лиеутенант Предитс."7 Ја, застиђен, морао сам реч натраг повући. Тако је говорио канда са мном није никад био барабар. То је увреда. Па опет прекјуче уватио сам писмо, знаш, па какви су то послови. Већ се и Љуби заповедило да га не иде бријати.
ФЕМА (изненађено): Дакле ће већ сутра измаширати?
МАКСА: Јест, и то у јутру.
ФЕМА: Хоћемо ли ићи са Милевом да се опростимо, кад буду сви у скупу?
МАКСА: Но, то нам још фали. Ваљда онде још да га оплачемо. Прстом би на Милеву показивали. Гледајмо боље нашу кућу... Па шта си се, молим те, тако снуждила? Ваљда теби тек није жао за лаћманом.
ФЕМА: Жао ми је детета. Сад су је изнели на глас, а подигла се била. Шта ћемо сад?
МАКСА: Ништа, ми ћемо опет натрашке, па ако све жице попуцају, шта фали Ђоки?
ФЕМА: Неће она за Ђоку нипошто.
МАКСА: И ти, порцулану мој, ниси у почетку за мене хтела, па си се опет приволела, па шта ти сад фали?
ФЕМА: Друга су оно времена била. Сад се више изискује него онда; да дође бар какав „мали" беамтер, ил' трговац, ил' имућнији касапин, арендатор, да девојка може као и код оца живити.
МАКСА: Тешко је на то чекати. Видиш како је свет на варање склоњен, па може опет насести по други пут, по трећи пут, па онда бог зна хоће л' добити и што је Ђока.
ФЕМА: Она је сирота тек утолико насела што јој је лаћман оно обрицао што није могао испунити, а иначе био је учтив и ту нема по Милеву замерке.
МАКСА: Пре си ти сама мене опомињала да учинимо крај с лаћманом, а сад га браниш, кад сам твој савет примио. Но (Озбиљно) ти велиш да ту нема по Милеву замерке, но знаш да каткад кога и невино извичу, а то је белај, особито за девојку.
ФЕМА: Ни онда не би баш морала спасти на Ђоку?
МАКСА: А шта мислиш да је Ђока мачији кашаљ? Ђока је вредан момак, субјект, да му пара нема; тај да отиде у Пешту, Лоштајнеру, па за по године да видиш шта зна, зачудила би се, порцулану мој.
ФЕМА (презиром): Па нек иде, кад му драго.
МАКЦА: Јест, ал' кад тај оде, више се не враћа натраг. Па узми само и сада, он управља целом официном, ти живиш као милостива госпођа, а ја као милостиви господин, и Милева као права фрајла, а Ђока нам својом руком заслужује. Но знаш шта (Још озбиљније) укроти мало гордост твоје 'ћери, па
ако за по године каква јача партија не дође, а она онда нек буде Ђокина.
ФЕМА: Шта, тако брзо? Та није девојка оматорила, а лепа је, то јој бар нико одрећи не може. Зашто да још не чека?
МАКЦА (умереније): Хајд' мало нека и чека, ал' то сам хтео казати да јој издалека кажеш да не буде опора према Ђоки, јер покрај Ђоке је осигурана. Шта ту лаћман? Оно је лепо с тим људима у друштву бити, пиј и једи с њима одмах те за мало отменијег држе, само не у тешњу свезу. Само што сам му казао „драги Емиле", па ме већ у друштву изобличио. Нас држе за нешто ниже, да нисмо равни, и устручавају се негде. То нек' остане међу нама, немој даље разносити. Оно се трефи да која девојка буде сретна, кад има официр кауцију па је узме, но то је „треф". (Мала почивка) Исповедимо истину, и ми смо тако мислили, ал' нисмо трефили, па сад опет пик Јово на ново.
ФЕМА: Па шта хоћеш тим да кажеш?
МАКСА: Хоћу то да Ђоку не испустиш, а Милеву наниже повучеш. Трефи л' се какав бољи, добро, ал' ако не, онда Ђока нек не фали. (Милева уђе)
МИЛЕВА (снуждена): Чула сам сутра ће измаширати, а није се с нами још ни разговарао. Ваљда ће још данас доћи да своју задату реч утврди, а сутра да се опростимо. Је л' тако, слатки тато?
МАКСА (озбиљно): Ако дође, добро, ал' ми се нећемо тамо ујутру састајати и праштати, није нам ни род ни помозбог, а ти ниси куварица да се са каквим капларом прашташ.
МИЛЕВА: Ох боже! (Сузе брише)
ФЕМА: Немој, дете моје, плакати, може се отац до сутра умекшати.
МАКСА (решиво): Никада! (Глађеновић уђе цифрасто обучен)
МАКСА: Шта је, Ђоко?
ГЛАЂЕНОВИЋ (поклони се, погледом Милеви): Ја сам једном паору крв пустио, ево новци и докторска цедуља.
МАКСА (научном мином): Је л' пун човек био?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Сасвим набрекнут, а крв му већ била угасита, да му нисам пустио за двајест и четири сахата би умро.
МАКСА: Колико сте му пустили?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Четрнајст унција.
МАКСА (ескулапским лицем): Добро. (Глађеновић стоји насред собе, ћути, нешто би хтео да говори, шепртљи)
МАКСА: Имате ли још што?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Имам. А знате шта, искрено ћу вам исповедити. Ја волем фрајлн Милеву и хоћу да је просим. Сутра ће баталијон измаширати заједно са лаћманом Предићем и тај се неће више вратити. Господин принципал, ја мислим да сам вас верно и поштено служио. Ако ми не дате Милеву, а ја идем у Пешту. Нови Сад онда није за мене. Ако је дате, и онда би' после неког времена ишао у Пешту да курс пређем. (Погледи на Милеву) Фрајлн Милева, пођите за мене, клекнућу па ћу вас молити, никад бољег нећете добити. (Милева устане и с индитацијом иде напоље без питања, пакосним погледем на Глађеновића, који је очима умиљато прати. Макса и Фема се изненађени Гледају)
МАКСА (сабере се): Драги Ђоко! Ви знате да сам ја ваш добар принципал и будите уверени да је то што сте сад рекли код мене добро забележено. Но, време носи бреме, имајте мало стрпљења, па може све тако испасти као што желите, а сад идите на ваш посао. (Глађеновић се клања)
ГЛАЂЕНОВИЋ: Фала, слуга сам покоран. (Оде)
МАКСА: Ето видиш; а гле како се Милева надурила, ваљда што неће бити „Емилија", већ снова „Милева". Но реци јој да јој налажем лепо поступање према Ђоки и да не приметим на њој никакву дурновитост, јер ћу онда и ја оштрије. Пусти ме да идем у кавану. (завеса се спусти)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Игњатовић, умро 1889, пре 135 година.