Je li potrebno ženskinju isto obrazovanje kao i muškinju?

Je li potrebno ženskinju isto obrazovanje kao i muškinju?  (1896)  Pisac: Vojislav Bakić

U novije vreme ovo se pitanje mnogo pretresa, ne samo na strani, nego i kod nas. Pređe se mislilo, da ženskinju nije potrebna tolika mera obrazovanja, kao muškinju; a sad se teži za tim, da se ženska omladina obrazuje u istoj meri, kao muška omladina. S toga se ženskinje ne zadovoljava onim obrazovanjem, koje mu daje osnovna škola, pa ni onim, koje daje obična viša devojačka škola, nego u najnovije vreme, traži ženske gimnasije i pristup devojkama u velike škole (univerzitete), pa pošto svrše te škole, onda — razume se — da se prime i u državnu službu za koju su se spremale.

Nu sad se pita: da li su ti i taki zahtevi opravdani, a naročito, da li je to osnovano na prirodi ženskoga pola, i da li bi to bilo korisno za porodicu, za narod i za čovečanstvo?

Težnja ženskinja za višim, naučnim obrazovanjem svakojako je opravdana; ali priroda je odredila granicu, do koje ono može ići, a to tako, da je krug umnoga rada, osobito naučnoga, za ženskinje manji, nego za muškinje. Priroda je postavila znatne razlike između jednoga i drugoga pola. Te su razlike od česti u telesnoj organizaciji i u fiziološkim radnjama, a od česti u duhovnim osobinama. S obzirom na te razlike, moglo bi se reći da je priroda stavila u zadatak muškinju naročito staranje za održavanje individualnoga (ličnoga) života, a ženskinju da se brinu više za održavanje porodičnoga života. Prema tome kao da su i nagoni razvijeni, i to kod muškinja više nagon za održavanje samoga sebe (nagon samoodržanja), t. j. nagon hranjenja i nagon odbrane; a kod ženskinja više nagon socijalni (nagon udruživanja), i to naročito nagon ljubavni (ili polni) i nagon roditeljski (materinski).

Na tom se osniva prirodna podela rada između oba pola; otuda proizlazi i potreba drukčijeg obrazovanja ženskinja. I telesne i duhovne osobine, koma se ženskinje odlikuje i razlikuje od muškinja, upućuju ženskinje na kuću i porodicu. Tu je središte za njihov rad i tu one vrše prirodne zadatke svoga života kao domaćice i žene kao matere i vaspitačice svoje dece. Kuća bi propala, kad je ne bi čuvala vredna domaćica i kad ona sama ne bi vodila domaću ekonomiju. Muž bi bio surov, kad ne bi ljubljena žena pitomila njegovu narav. A deca bi se pokvarila u kojekakvim društvima, kad ih ne bi vaspitavala nežna mati. — Tako dakle valjane žene obezbeđuju porodicama materijalni opstanak, ublažavaju ljudske strasti, i podižu mlade naraštaje; a tim potpomažu svoj narod i svoju državu i odužuju svoj dug čovečanstvu. Pa zar ima većih dužnosti od ovih, i zar ima uzvišenijih zadataka od ovih!?

Može neka visoko obrazovana žena poželeti slavu usled rada na naučnom i umetničkom polju i besamrtnost genijalnih zaslužnih ljudi. Nu pre svega ne treba zaboraviti da je to retkost i kod muških, ili upravo — to je izuzetak, a nije pravilo; pa takih izuzetaka može biti i kod ženskih. Posle, svaki čovek, koji posle sebe ostavi zdrave i snažne, valjane i spremne potomke, živi i dalje u svojoj porodici i u svom narodu. Najposle, za rad na naučnom polju zahteva se mnogo spreme, i ta sprema traje tako dugo, da je devojka ne može dobiti u redovnim prilikama pa i ako je izuzetno dobije, ona se ne može baviti naukama u dovoljnoj meri pored drugih važnijih dužnosti, koje nastaju posle udadbe, ne uzimljući u račun i druge smetnje u životu.

Ovde treba imati na umu i to, da se ženska deca brže razvijaju, umno i telesno i pre dolaze do zrelosti, nego muška deca. Žensko dete od 6 godina razvijeno je obično toliko isto, kao muško od 7 godina, devojčica od 12 godina kao dečak od 14 godina; i devojka od 18. godina kao mladić od 21. godine. Iz toga izlazi ovo dvoje: 1. da devojke imaju manje vremena za svoje razvijanje, i da, prema tome, moraju ranije preći na praktične (domaće) poslove; a to znači, da one treba ranije da dovrše svoje školovanje; 2. da ženska deca ne treba da uče škole zajedno s muškom decom.

Po pravilu ne bi trebalo da devojka uči školu posle svoje navršene 16. godine. Zato vreme ona se može obrazovati toliko, koliko joj je potrebno za docniji život u obrazovanoj porodici, a sad nastaje praktično spremanje u većoj meri. Ako li pak produži školovanje do 20. i preko 20. godine, onda će zaostati u onome, što joj je za život najpotrebnije; pa i ako se uda posle toga, sumnjivo je, da li će biti srećna u svojoj porodici. — Tako je od prilike skoro rešeno pitanje o višem obrazovanju ženskinja u nemačkoj carevini. A valjda mi Srbi nećemo u tom pogledu prednjačiti obrazovanijim narodima?

Samo oni ljudi, kojima su nepoznata novija fiziološka i psihološka istraživanja, mogu tvrditi, da su ženska deca sposobna za nauke tako isto, ako i muška, i da ona mogu zajedno učiti škole. Kad je naukom utvrđeno, da je ženski mozak manji (lakši) nego muški i kad je iskustvom dokazano, da učenice teže uče apstraktne nauke i u opšte one nauke, gde ima mnogo zapletenih kombinacija i dokaza, nego učenici, — onda tu ništa ne pomaže, kad se neko zanosi uobraženom jednakošću ženskoga i muškoga pola. Ni ljudske rase nisu jednake, niža rasa ima manji mozak i slabiju umnu moć. Pa ni sposobnosti muške dece iste narodnosti nisu jednake, nego su u svakoga deteta drukčije.

Zajedničko obrazovanje izjednačava donekle te sposobnosti. Opšte obrazovanje ženskinja u mnogom se slaže s opštim obrazovanjem muškinja; ali ipak ostaje i ovde znatna razlika, jer u ženskom duhu prevlađuju osećanja, osobito estetička, religijska i moralna. S toga i nastava u ženskoj školi može pouzdano da uspeva samo onda, kad se prvi predavanjima bude u učenica osećanja i interesi. — Neka se pomisli samo, kakav bi bio lepi pol bez negovanja osećanja lepote, pobožnosti i dobrote; a kakvi bi bili ljudi, kad na njih ne bi uticale te vrline ženskinja. Da li bi to bilo korisno, kad bi se te ženske sposobnosti ostavile bez naročite nege, t. j. kad bi se žensko vaspitanje potpuno izjednačilo s muškim? Šta bi se postiglo takvim muškobanastim vaspitanjem? Ko voli muškobanu? Takva devojka steče neke muške osobine, koje su od sumnjive vrednosti za nju (n. pr. jaču telesnu snagu i veću slobodu pri kretanju u društvu); ali izgubi neke važne ženske osobine, koje se ne mogu ničim nadoknaditi (n. pr. nežnost i ljupkost, smernost i stidljivost).

Interesno je posmatrati „učene” žene kako i one mnogo polažu na ukusno odelo, na prijatnost izraza i na spoljnu lepotu; retko će se naći, da koja od njih sasvim odseče svoju lepu kosu, nego će se pre videti „šiške” i u njih, — jer tako je sad moda. Može se reći, da one to rade više po nekom nagonu dopadanja, koji roizlazi iz ljubavnoga nagona, kao što to biva i kod viših životinja (n. pr. od ptica). — Žudnja za naukom nije kod njih tako jaka, da bi one njoj za ljubav žrtvovale sve ugodnosti svetske, pa među njima i bračni život. Kad bismo zapitali ma koju studentkinju velike škole, da li bi ona prekinula svoje školovanje, kad bi se našla vrlo dobra prilika za njenu udadbu, ona bi — istinu govoreći — izvesno odgovorila, da bi to rado učinila (bar jedna je to otvoreno priznala u takoj prilici). I iz ovoga se vidi jasno, šta devojka više ceni, da li naučni rad i slavu na književnom polju, ili pak srećan porodičan život.

Pa najposle, šta bismo mi i dobili tim kad bismo naše kćeri spremali samo za državnu službu. Dobili bismo, pored muškoga još i ženski umni proletarijat, te mesto kakve koristi imali bismo i očevidne štete u moralnom pogledu. Porodični život ne bi tim ništa dobio, nego bi samo izgubio. Dovoljno je, da se ovde podseti samo na to, kakav ugled u narodu imaju učiteljice, i da se zapita, zašto se školovane žene više odaju strastima nego obične žene, i zašto ima srazmerno više vernosti i odanosti porodične kod ovih poslednjih.

Nu tome niti su krive škole ni nauke nego je tome uzrok — nedoučenost. Pravi je naučnik moralan i karakteran; ali koliko ima pravih naučnika? Učenje nauka zahteva vrlo mnogo truda i traje gotovo polovinu veka čovekovoga. Taka naprezanja za toliko vreme škode ženskinju još više nego muškinju; jer njima su, zbog drukčije telesne organizacije još potrebnija telesna kretanja i fizički radovi. S toga su za njih podesnije obične veštine nego nauke, i one, prema sovjim duhovnim osobinama, pre mogu tražiti neko savršenstvo u umetnostima, nego u naučnim istraživanjima. Tu je široko polje za predstavljanje i izdržavanje raznovrsnih osećanja i uzbuđenja. Ali je za njih mnogo važnije obdelavanje pedagoškoga polja, a naročito vaspitavanje male dece, koje je gotovo isključivo predato samim materama, što je sasvim prirodno, jer njima je urođena najveća ljubav prema svojoj deci.

Na posletku, da pomenemo i to pitanje, ko treba da predaje nauke u višim ženskim zavodima, da li nastavnici ili nastavnice. To se pitanje rešava samim tim, ko ima jaču umnu snagu, veću sposobnost i bolju spremu za naučni i nastavnički rad. Pošto nema sumnje, da su muški u ovom pogledu nadmoćniji, to ne može biti sumnje ni pri rešavanju onoga pitanja. Školski nadzornici opazili su odavna, da učiteljice polažu u školi veću važnost na pamćenje nego na logično mišljenje; pa i to ide u prilog onome mišljenju, da nauke u višim devojačkim školama treba da predaju nastavnici, a veštine — nastavnice.

U Beogradu. VIII. 1895. Dr. V. Bakić

Izvor

• 1896. Bosanska vila, list za zabavu, pouku i književnost. Godina 11, broj 1. str. 8-10.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vojislav Bakić, umro 1929, pre 95 godina.