Је ли потребно женскињу исто образовање као и мушкињу?

Је ли потребно женскињу исто образовање као и мушкињу?  (1896)  Писац: Војислав Бакић

У новије време ово се питање много претреса, не само на страни, него и код нас. Пређе се мислило, да женскињу није потребна толика мера образовања, као мушкињу; а сад се тежи за тим, да се женска омладина образује у истој мери, као мушка омладина. С тога се женскиње не задовољава оним образовањем, које му даје основна школа, па ни оним, које даје обична виша девојачка школа, него у најновије време, тражи женске гимнасије и приступ девојкама у велике школе (универзитете), па пошто сврше те школе, онда — разуме се — да се приме и у државну службу за коју су се спремале.

Ну сад се пита: да ли су ти и таки захтеви оправдани, а нарочито, да ли је то основано на природи женскога пола, и да ли би то било корисно за породицу, за народ и за човечанство?

Тежња женскиња за вишим, научним образовањем свакојако је оправдана; али природа је одредила границу, до које оно може ићи, а то тако, да је круг умнога рада, особито научнога, за женскиње мањи, него за мушкиње. Природа је поставила знатне разлике између једнога и другога пола. Те су разлике од чести у телесној организацији и у физиолошким радњама, а од чести у духовним особинама. С обзиром на те разлике, могло би се рећи да је природа ставила у задатак мушкињу нарочито старање за одржавање индивидуалнога (личнога) живота, а женскињу да се брину више за одржавање породичнога живота. Према томе као да су и нагони развијени, и то код мушкиња више нагон за одржавање самога себе (нагон самоодржања), т. ј. нагон храњења и нагон одбране; а код женскиња више нагон социјални (нагон удруживања), и то нарочито нагон љубавни (или полни) и нагон родитељски (матерински).

На том се оснива природна подела рада између оба пола; отуда произлази и потреба друкчијег образовања женскиња. И телесне и духовне особине, кома се женскиње одликује и разликује од мушкиња, упућују женскиње на кућу и породицу. Ту је средиште за њихов рад и ту оне врше природне задатке свога живота као домаћице и жене као матере и васпитачице своје деце. Кућа би пропала, кад је не би чувала вредна домаћица и кад она сама не би водила домаћу економију. Муж би био суров, кад не би љубљена жена питомила његову нарав. А деца би се покварила у којекаквим друштвима, кад их не би васпитавала нежна мати. — Тако дакле ваљане жене обезбеђују породицама материјални опстанак, ублажавају људске страсти, и подижу младе нараштаје; а тим потпомажу свој народ и своју државу и одужују свој дуг човечанству. Па зар има већих дужности од ових, и зар има узвишенијих задатака од ових!?

Може нека високо образована жена пожелети славу услед рада на научном и уметничком пољу и бесамртност генијалних заслужних људи. Ну пре свега не треба заборавити да је то реткост и код мушких, или управо — то је изузетак, а није правило; па таких изузетака може бити и код женских. После, сваки човек, који после себе остави здраве и снажне, ваљане и спремне потомке, живи и даље у својој породици и у свом народу. Најпосле, за рад на научном пољу захтева се много спреме, и та спрема траје тако дуго, да је девојка не може добити у редовним приликама па и ако је изузетно добије, она се не може бавити наукама у довољној мери поред других важнијих дужности, које настају после удадбе, не узимљући у рачун и друге сметње у животу.

Овде треба имати на уму и то, да се женска деца брже развијају, умно и телесно и пре долазе до зрелости, него мушка деца. Женско дете од 6 година развијено је обично толико исто, као мушко од 7 година, девојчица од 12 година као дечак од 14 година; и девојка од 18. година као младић од 21. године. Из тога излази ово двоје: 1. да девојке имају мање времена за своје развијање, и да, према томе, морају раније прећи на практичне (домаће) послове; а то значи, да оне треба раније да доврше своје школовање; 2. да женска деца не треба да уче школе заједно с мушком децом.

По правилу не би требало да девојка учи школу после своје навршене 16. године. Зато време она се може образовати толико, колико јој је потребно за доцнији живот у образованој породици, а сад настаје практично спремање у већој мери. Ако ли пак продужи школовање до 20. и преко 20. године, онда ће заостати у ономе, што јој је за живот најпотребније; па и ако се уда после тога, сумњиво је, да ли ће бити срећна у својој породици. — Тако је од прилике скоро решено питање о вишем образовању женскиња у немачкој царевини. А ваљда ми Срби нећемо у том погледу предњачити образованијим народима?

Само они људи, којима су непозната новија физиолошка и психолошка истраживања, могу тврдити, да су женска деца способна за науке тако исто, ако и мушка, и да она могу заједно учити школе. Кад је науком утврђено, да је женски мозак мањи (лакши) него мушки и кад је искуством доказано, да ученице теже уче апстрактне науке и у опште оне науке, где има много заплетених комбинација и доказа, него ученици, — онда ту ништа не помаже, кад се неко заноси уображеном једнакошћу женскога и мушкога пола. Ни људске расе нису једнаке, нижа раса има мањи мозак и слабију умну моћ. Па ни способности мушке деце исте народности нису једнаке, него су у свакога детета друкчије.

Заједничко образовање изједначава донекле те способности. Опште образовање женскиња у многом се слаже с општим образовањем мушкиња; али ипак остаје и овде знатна разлика, јер у женском духу превлађују осећања, особито естетичка, религијска и морална. С тога и настава у женској школи може поуздано да успева само онда, кад се први предавањима буде у ученица осећања и интереси. — Нека се помисли само, какав би био лепи пол без неговања осећања лепоте, побожности и доброте; а какви би били људи, кад на њих не би утицале те врлине женскиња. Да ли би то било корисно, кад би се те женске способности оставиле без нарочите неге, т. ј. кад би се женско васпитање потпуно изједначило с мушким? Шта би се постигло таквим мушкобанастим васпитањем? Ко воли мушкобану? Таква девојка стече неке мушке особине, које су од сумњиве вредности за њу (н. пр. јачу телесну снагу и већу слободу при кретању у друштву); али изгуби неке важне женске особине, које се не могу ничим надокнадити (н. пр. нежност и љупкост, смерност и стидљивост).

Интересно је посматрати „учене” жене како и оне много полажу на укусно одело, на пријатност израза и на спољну лепоту; ретко ће се наћи, да која од њих сасвим одсече своју лепу косу, него ће се пре видети „шишке” и у њих, — јер тако је сад мода. Може се рећи, да оне то раде више по неком нагону допадања, који роизлази из љубавнога нагона, као што то бива и код виших животиња (н. пр. од птица). — Жудња за науком није код њих тако јака, да би оне њој за љубав жртвовале све угодности светске, па међу њима и брачни живот. Кад бисмо запитали ма коју студенткињу велике школе, да ли би она прекинула своје школовање, кад би се нашла врло добра прилика за њену удадбу, она би — истину говорећи — извесно одговорила, да би то радо учинила (бар једна је то отворено признала у такој прилици). И из овога се види јасно, шта девојка више цени, да ли научни рад и славу на књижевном пољу, или пак срећан породичан живот.

Па најпосле, шта бисмо ми и добили тим кад бисмо наше кћери спремали само за државну службу. Добили бисмо, поред мушкога још и женски умни пролетаријат, те место какве користи имали бисмо и очевидне штете у моралном погледу. Породични живот не би тим ништа добио, него би само изгубио. Довољно је, да се овде подсети само на то, какав углед у народу имају учитељице, и да се запита, зашто се школоване жене више одају страстима него обичне жене, и зашто има сразмерно више верности и оданости породичне код ових последњих.

Ну томе нити су криве школе ни науке него је томе узрок — недоученост. Прави је научник моралан и карактеран; али колико има правих научника? Учење наука захтева врло много труда и траје готово половину века човековога. Така напрезања за толико време шкоде женскињу још више него мушкињу; јер њима су, због друкчије телесне организације још потребнија телесна кретања и физички радови. С тога су за њих подесније обичне вештине него науке, и оне, према совјим духовним особинама, пре могу тражити неко савршенство у уметностима, него у научним истраживањима. Ту је широко поље за представљање и издржавање разноврсних осећања и узбуђења. Али је за њих много важније обделавање педагошкога поља, а нарочито васпитавање мале деце, које је готово искључиво предато самим матерама, што је сасвим природно, јер њима је урођена највећа љубав према својој деци.

На послетку, да поменемо и то питање, ко треба да предаје науке у вишим женским заводима, да ли наставници или наставнице. То се питање решава самим тим, ко има јачу умну снагу, већу способност и бољу спрему за научни и наставнички рад. Пошто нема сумње, да су мушки у овом погледу надмоћнији, то не може бити сумње ни при решавању онога питања. Школски надзорници опазили су одавна, да учитељице полажу у школи већу важност на памћење него на логично мишљење; па и то иде у прилог ономе мишљењу, да науке у вишим девојачким школама треба да предају наставници, а вештине — наставнице.

У Београду. VIII. 1895. Др. В. Бакић

Извор

• 1896. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година 11, број 1. стр. 8-10.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Бакић, умро 1929, пре 95 година.