Jedna priča
To je stara priča iz davnašnjih dana,
Hodi, da ti pričam, moja zoro rana.
U dubrovi nekoj, kraj potoka čila,
Živela je jednom jedna gorska vila.
Po vas dan je brala mirisavo cveće
I pevala pesme tišine i sreće.
I niti je za nju kogod znao tude,
Nit' je ona znala za svet i za ljude.
Ali jednom tako, terajući stado,
U dubravu zađe jedno momče mlado.
I on vide vilu i lepotu njenu,
I zadrhta srce, i ljubav se krenu.
I on kleče pred njom, da joj jade zbori,
Ali vile nesta u zelenoj gori.
Uzdahnulo momče od teškoga bola
I zaplaka gorko, što je vila hola.
Suza pada dole, nežno cveće rosi,
A on ode doma, da ga tuga skosi...
A kad na to mesto zatim dođe vila,
Ona nađe suze, što je ljubav lila.
U đerdan ih niže i u biser stvara
I okiti grudi radi većeg čara.
Tica, cvet je gleda, divi joj se svako,
Od kuda joj biser, što se sjaji tako.
A vila se smeši, ponosi i diči,
Što joj đerdan suza tako lepo liči...
Al' i ti se smešiš? Da, šta te se tiče,
To je samo mašta jedne stare priče.
