Једна прича
То је стара прича из давнашњих дана,
Ходи, да ти причам, моја зоро рана.
У дуброви некој, крај потока чила,
Живела је једном једна горска вила.
По вас дан је брала мирисаво цвеће
И певала песме тишине и среће.
И нити је за њу когод знао туде,
Нит' је она знала за свет и за људе.
Али једном тако, терајући стадо,
У дубраву зађе једно момче младо.
И он виде вилу и лепоту њену,
И задрхта срце, и љубав се крену.
И он клече пред њом, да јој јаде збори,
Али виле неста у зеленој гори.
Уздахнуло момче од тешкога бола
И заплака горко, што је вила хола.
Суза пада доле, нежно цвеће роси,
А он оде дома, да га туга скоси...
А кад на то место затим дође вила,
Она нађе сузе, што је љубав лила.
У ђердан их ниже и у бисер ствара
И окити груди ради већег чара.
Тица, цвет је гледа, диви јој се свако,
Од куда јој бисер, што се сјаји тако.
А вила се смеши, поноси и дичи,
Што јој ђердан суза тако лепо личи...
Ал' и ти се смешиш? Да, шта те се тиче,
То је само машта једне старе приче.
