Janković Nikolica
Vino pije Janković Stojane
U kotaru na čemernoj kuli,
Kod njeg’ stoji ljuba nevijerna,
Suze roni ona od obraza;
Na nju Stojan okom pogledao, 5
Anđeliju ljubu zapitao:
„Anđelijo ljubo vjerna moja!
„Kakva ti je golema nevolja,
„Te ti roniš suze od obraza.“
Al mu veli Anđelija ljuba: 10
„Oj Stojane, mili gospodare!
„Na četr'est i osam godina,
„Evo ima da se nazva tvoja,
„Ja ne začu za boljeg junaka,
„Od junaka Janković Stojana, 15
„Nit konjića od dorata tvoga,
„Nit mejdana tvoga izgubljena,
„Niti glave tvoje odsečene:
„Ma s’ oglasi Nukić barjaktare
„Na Udbini na turskoj krajini, 20
„Da je junak bolji i od tebe,
„Njegov đogat od dorata tvoga.“
To Stojanu vrlo žao bilo,
Pa se Stojko na noge skočio,
I u zidu škrinju otvorio; 25
Uze Stojan divit i hartije,
Te on piše listak knjige b’jele,
A na ruke Nukić barjaktara:
„O Nukiću sa Udbine bjele
„Ajde Ture na megdan junački, 30
„Pod Kunaru na rosnu poljanu,
„U subotu u oči neđelje,
„U neđelju megdan dijeliti,
„I junačku sreću okušati,
„Da se vidi junak od junaka." 35
Kad li viđe ljuba nevijerna,
Da je Stojan knjigu napisao
I kučka je knjigu nakitila,
Pa u knjizi ’vako besjedila:
„O Nukiću sa Udbine b’jele 40
„Ajd’ Stojanu na megdan sigurno!
„Ja ću tebi biti od pomoći,
„Ja ću biti zaručnica tvoja,
„Ti’š Stojana lako savladati;
„Ukrašću mu moći od pomoći, 45
„Onda ćeš ga lako pogubiti."
Zove Stojan soldata Mađara,
Uruči mu listak knjige b’jele.
Lijepo ga Mađar blagosilja:
„Vala, vala, mili goepodaru, 50
„Dušmani ti pod nogama bili,
„A konjici dori pod kopita.“
To mu reče, pa niz kulu sleće;
Za njim leti ljuba nevijerna,
Knjigu prati s Mađarom soldatom. 55
Mili bože čuda golemoga!
Kada vreme do megdana dođe;
Oprema se Janković Stojane
Sa doratom pretilim konjicem,
Zauzda ga uzdom pozlaćenom 60
I potkova pločom nenošenom,
Nabaca mu sedlo šimširovo
A na sedlo međedinu tešku
Iskićenu i srebrom i zlatom;
Pa pritegnu sedmere kolane. 65
Na se reda skerletne aljine,
Zabaci se zelenom dolamom,
Pa dovati kalpak i čelenku,
Pripasuje svijetlo oružje:
Male puške dosad ne metane, 70
Dževerdana na novo kupljena
Na bedru je ćordu nabacio;
Za pas meće perne buzdovane
O kajasu zlatan šestoperac
O kajasu rnjkovinu[1] vina 75
A u ruku kopje omašito;
Na dorata tešku topuzinu
O unkašu balku okovanu
I nadžake teške nekaljane.
Viknu Stojan iza svoga glasa, 80
Pa se svojom pregovara kulom:
„Ostaj zbogom kulo na Smiljčiću,
„Od vijeka do b’ijelijeh kika,
„Štogođ steko, sve u tebi osta;
„Kad me vidiš onda me se nadaj.“ 85
Zovnu Stojan ljubu Anđeliju:
„Anđelijo ljubo vjerna moja,
„Brže amo da od boga nađeš.“
U to kučka ruci polećela:
„Oj Stojane mili gospodare, 90
„Da donesem tvog Nikolu sina,
„Čedo malo od godine dana.“
Al on na nju oči ispopr’ječi
Pa joj veli Janković Stojane:
„Odmakni se ljubo vjerna moja, 95
„Ta ako mi dan suđeni dođe,
„Neka moje koljeno ostane.“
I on sjeda dori na ramena,
Baci za se ljubu Anđeliju,
Dva je puta opasuje pasom 100
Treći puta od sablje kajasom,
A kosu joj oko sebe sveza,
Da je nebi vjetar otkinuo;
Pa naturi kroz kotare ravne.
Sve zavika malo i veliko: 105
„Ej Stojane u dobri čas bilo,
„Da bi Ture lako pogubio
„I crnom ga zemljom sastavio."
Sokatom je kotar na izmaku,
Iz sokata polju u šprinu; 110
Zatekoše g’ tri kršne planine:
Ostrevica i Ogorelica
I visoka gora Plešivica;
Svaka dela tri sata debela;
Sve tri zdravo prohodio gore, 115
Pod Kunaru dohodio zdravo;
B’jeli junak šator razapeo
Pod njim misli konak konačiti,
Pod njim sjede mrko vino piti.
Kad li svanu danak od megdana, 120
On se skače na dobra dorata,
Pa uzima tešku topuzinu;
Baca topuz nebu pod oblake,
Dočekuje u viteške ruke;
Kad je sebe jako umorio 125
Doru svoga pjenom opčinio,
Baca topuz u zelenu travu
A doratu uzdu remajliju,
Pa se vrnu silan u šatore
Pa govori ljubi Anđeliji; 130
„Anđelijo ljubo vjerna moja!
„Ja sam sebe jako zamorio
„A dorata jako opotio,
„Evo mene sanak uhvatio
„Tebi leći oću na krioce, 135
„Dok nebi me sanak prevario
„Sam dora oko šatora oda.“
Stojan leže glavom bez uzglavja,
Jadan leže pa i tvrdo zaspa;
Kako leže zmija ga ujede 140
Strane desne iz trave zelene.
Nije šara zmija iz kamena
Nego ljuba, ujela je guja!
Bog ubio svakoga junaka
Ko u ljubi svoju vjeru drži. 145
Isplete mu moći od pomoći,
Ukrade mu moći iz perčina;
Ala brate sam je bog ubio;
Istom kučka perčin odpletala
Stade jeka Kunare planine 150
Nama nazre kučka megdandžiju,
Pa mi diže silena Stojana:
„Na noge se sileni Stojane
„Et’ otuda Nukić barjaktara
„Na đogatu konju ponosnome 155
„Za njime je sa Udbine ljuba."
Kad se Stojan sanom rastavno!
Ovako je ljubi besjedio:
„Anđelijo ljubo vjerna moja
„Bog će dati može dobro biti, 160
„Al ga danas kod meneka nema
„Kako jesam junak izgubijo
„Izgubijo moćn od pomoći."
Al mu kučka bacanije baca:
„Ne budali mili gospodaru 165
„U glavi su moći od pomoći,
„Bog će dati oće dobro biti
„Oćeš Ture lako predobiti."
U to doba Ture na đogatu,
Maman Turčin na ma podvikuje: 170
„Božja pomoć crni kaurine.“
Stojan brzo rječcu irivatio,
„Da si zdravo Nukić sa Udbine."
Te mu na ma Stojan govorio:
„Oj Nukiću sa Udbine b’jele: 175
„Sjaš' đogata da se odmorimo,
„Da idemo dvoru bijelome,
„Aj bez krvi i bez mrtve glave."
Gledi Ture ljubu po šatoru,
Kučka nogom počepkuje kradom 180
I s bijelim podsmijava zubom,
Osmijava Nukić barjaktara;
A kad viđe Nukić barjaktare,
Besjedi mi Janković Stojanu:
„Kaurine Janković Stojane 185
„N’jesam doša’, da ti pijem vino
„Neg sam doša’, da megdan činimo.
To s’ Stojanu na ža’ učinilo,
Pa se baca na ramena dori
Na ma’ Stojko krupno podvikuje: 190
„O Nukiću sa Udbine b’jele
„Ali bježi, al ću pobjegnuti."
Srdito mu Ture odgovara:
„Jankoviću kaurine crni,
„Tvoje zvanje a moje bježanje!“ 195
Pobježe mu Ture na đogatu
Od šatora pram pećini crnoj;
Kada biše na sred polja ravna,
Krupno Stojan Ture dovikuje:
„O Nukiću sa Udbine b’jele, 200
„Nemoj reći da je prijevara,
„Eto tebi moje kopje bojno."
Pa mi Stojan kopje užidao
Svome dori između ušiju
A Turčinu u pleći junačke. 205
Al Turčinu dobra sreća prišla
Kleče đogat na koljena prva
Po njemu se povija Nukiću;
Daleko ga kopje nadvatilo,
Nit pogodi njega ni đogata. 210
Vrnu Turčin đogu za doratom
Pa kad biše polju u širinu,
Krupno Turčin Stoku doviknuo:
„Oj Stojane, kaurine crni
„Nemoj reći da je prijevara, 215
„Eto tebi moje kopje bojno.“
Pa je Turčin kopje užidao
Svom đogatu između ušiju
A Stojanu u pleći junačke.
U Stojana dobra sreća bila, 220
Kleče dorat na koljena prva
Daleko ga kopje nadvatilo
Nit pogodi njega ni dorata;
Ali čeka Stojan na biljegu
Na-nj naćera Turčin dora svoga 225
Konji im se prs'ma udariše
A junaci sa bojnijem kopjem;
Obojica kopja sakršiše,
Potrgoše džemerne nadžeke
I nadžeke rasprskaše svoje. 230
Mudri biše rane ne dobiše.
Potrgoše perne buzdovane
Buzdovane svoje izlomiše;
Sve oruže u travu baciše
Potrgoše britke ćorde svoje 235
— Al Stojanu muka dodijala,
Obazre se s desna na lijevo,
Pa podvnknu iza svega glasa:
„Posestrimo Prigorkinjo vilo!
„Đe si sestro, da bi te nebilo, 240
„Danas mi se u potrebi nađi;
„Ta znadeš-li Prigorkinjo vilo!
„Da me ljuto zaboljela glava
„Da nemorem držati dorata
„A nekmo-li da ti megdan d’jelim.“ 245
Ljuto cvili iz pećine vila:
„Znaš-li, pobro, sam te bog ubio
„Što sam tebi pobro govorila,
„Da s’ ostaviš boja u neđelju;
„Ja ti ništa pomoći nemogu 250
„Van prikriči svom dobru doratu,
„Da utečeš prije pod šatore
„Da ti možeš moći posvojiti,
„O’š Turčina lako predobiti;
„Bog ubio ljubljenncu tvoju 255
„Koja ti je krivo učinila
„Ukrala ti moći od pomoći."
Kad je Stojan razumio glase,
Pljesnu mi se na ma’ po koljenu,
Dvostruki je skerlet popucao: 260
„O nevjero da te nebi bilo!“
Pa on kriči dobru doru svome:
„O dorate prvo dobro moje
„Znaš-li, doro, sve uvanje moje,
„Kad je vojska pod Pazarom bila 265
„Jedna zobca četiri dukata,
„Osjekoše bani đenerali,
„Svojim konjma osjekoše zobcu;
„A ja tebi n’jesam osjekao
„Mal’ sam ti je doro primicao.“ 270
Pa istegnu iz čizme kandžiju
Koja ima devet šibalica
Na svakoj je zrno od olova.
Brčajlijom doru obavio,
Udario nogom i ostrogom, 275
Ošinuo nletenom kandžijom.
Bježi dorat polju u širinu,
Nebi njega sustignule vile.
On uteče prije pod šatorje
Pa se skoči sa debela dora; 280
Ma pristiže Nukić barjaktare
Privati ga britkom ćordom svojom
I odrubi sa ramena glavu;
Kako ju je lako podvatio
S crnom ju je zemljom sastavio. 285
Sve zakuka malo i veliko
Ražali se na jeli gavranu
I zelenom u gorici vuku,
Ražali se i gora i trava
Pa i vila u pećini stinoj, 290
Tu se na ma’ boju privržbala
Stojanova konja uvatila,
Odvela ga u pećinu vila,
A spremila viteške aljine,
Pa je pobru vila pokopala, 295
Saranila ka’ i brata svoga
Crnom zemljom i zelenom travom.
Misli vila misli svakojake:
Ko će pobru njojzi osvetiti,
Sve je misli na jedno smislila: 300
Podiže se u ravne Kotare
Kuli b’jeloj Janković Stojana
Pa joj krade čedo prenejako
Po imenu Nikolicu malog,
Ludo đete od godine dana 305
Ukrade ga iz bešnika vila
Odnese ga u pećinu sti’nu;
Pa mi rani malog Nikolicu
Goji njega bijelijem mljekom
Doru konja sve ječmom jariškom; 310
Rani vila dvana’est godinica.
Kada Niki ruku ugojila
A dorata dobra utovila
I viđela Prigorkinja vila
Da će biti junak od junaka, 315
Ovako mu vila govorila:
„O Nikola, radosna ti majka,
„Koja ti je zemlja kraljevina
„Kojega si roda i plemena?“
Muči momče ništa ne divani 320
Već očima u zemlju potoči;
Al mu veli Prigorkinja vila:
„Oj Nikola i Srbljanska glavo
„Ti si sine od zemlje Kotara
„Roda jesi Janković Stojana 325
„Sin jedini Janković Stojana
„A nad-a-nj mi nebiva junaka,
„Što g’ izdade kučka tvoja majka,
„I eno je na Udbini s Turci,
„Đe je svoju vjeru prevarila, 330
„S Turčinom ti oca pogubila,
„Sa Turčinom Nukić barjaktarom;
„Malo dolje niže na poljani
„Eno groba starca babe tvoga.“
A kad vid’la prigorkinja vila 335
Da su Niku sve sile podišle
Da j’ desnica zabreknula ruka,
Ovako mu tijo besjedila:
„Aj Nikola, radosna ti nane
„Oćeš babu osvetiti svoga, 340
„Oćeš babu okajati svoga,
„Teče-l’ tvoja za osvetu krvca
„Kuca-l’ tvoje za osvetu srce?"
Kad je momče razumjelo glase,
Glavom krenu, a škrgutnu zubom; 345
Suze roni ovako besjedi:
„Oću, nane, babu okajati
„Oću svoga osvetiti baba."
Kad je vila razumjela glase
Odma’ ide u donje Posavje, 350
Pa ti kupi druga nekoliko
Da obiđu na glasu gradove
Što gođ ljepšeg iđe je da nađu
Da donesu za od'jelo Niki.
Za noć b’jele odlazile vile 355
Pa obišle gradove na glasu
Što gođ iđe ljepšeg naiđoše
Za od’jelo Niki donesoše.
Kada svanu i ogranu sunce,
To izvodi vila prigorkinja, 360
To izvede bijela dorata;
Lijepo ga vila obuvala:
Zlatne ploče sa srebreni čavli
Na nji’ vila od bisera glave,
Da se vidi konju putovati, 365
U po noći k’a u pola danka,
Lijepo mu doru iščešljala
Zlatom mu je grivu izm’ješala
Pa mavezom i crljenom svilom;
Dori kite jest mi popuštala 370
Neka doru io prsima tuku
Rešmajlijom uzdom zauzdala
Ištikanom sve suvijem zlatom
Osedla ga sedlom šimširovim.
Sve na sedlu na toku snndžiri, 375
Na sindžirim latinski cekini,
Na njeg meće sedmere kolane
I tri meće na rešmak kanice.
Pritegnu mu sedmere kolane
I tri zlatne na rešmak kanice 380
Jer se boji vila prebijela
Da se dorat pomamio jako
Niko đete ludo i nejačko,
Da joj oće obornti Niku.
Pa oprema Nikolicu malog: 385
Na-nj obuče od zlata košulju,
Do pojasa od suvoga zlata
A ostalo svila na kadifi,
Ma na glavu kalpak i čelenku
A na pleći skerletnu dolamu 390
A s vrh njega mrku međedinu;
S bedrom mu se đorda saljubila,
Vito kopje ruku uvatilo,
Za pas meće devet samokresa,
O unkašu zlatan šestoperac 395
Jošter tome tešku topuzinu,
Ne vališe perni buzdovani.
Kad opremi konja i junaka
Baca mi se Nikolica mali
Baca mi se dori na ramena; 400
Ćera dobra na poljanu konja,
Pa ga b’jela poučila vila:
Sabljom sjeći, buzdovanom tući
Strijeljati zlatnim šestopercem
Udarati ćordom dimišćijom. 405
Kad je vid’la prigorkinja vila
Da će biti junak na megdanu,
Lijepo ga ona sjetovala:
„O Nikola radosna ti nane,
„Ajde sine u Kotare sade, 410
„Pa kad dođeš u Kotare ravne:
„Pobroj sine po Kotaru kule,
„Kad nabrojiš njih šezdeset kula
„Šezdeseta kula Stojanova
„Kod kule su dva jablana vita 415
„Viša kula neg oba jablana,
„Oko kule kamena avlija
„A u kuli niđe nikog nema
„Do li tvoja samorana baka
„Koja kuka kano kukavica 420
„A prevrće ka’ i lastavica,
„Ciči, ječi, ka’ u vatri guja!
„Konja veži đe i Stojan veza
„Pa otvori od sobice vrata
„Sablju vješaj đe i Stojan vješa, 425
„Pune jasle s’jenom položene
„Kroz nji voda jeste navraćena.
„Al je kula jako obrušena
„A sirota baka ojađena;
„Kad mi sine obraduješ baku, 430
„Kupi odma’ trideset majstora
„Pa ponovi Stojanove dvore;
„Kad iznova umiješ je kulu:
„Uzmi sine divit i artije,
„Te mi itar sine megdan piši 435
„Na Udbinu na Tursku krajinu
„Na Turčina Nukić barjaktara:
„„O Turčpne! na glavi ti vuci,
„„Izlaz’ k.... na megdan junački
„„Pod Kunaru na rosnu poljanu, 440
„„Moga babe bijela mesara,
„„Koji si mi oca pogubio
„„Psino, moju majku poturčio!
„„Rok neđelja a boj poneđeljak
„„Vodi Ture staru majku moju 445
„„Ma ja oću staru baku svoju,
„„Pa ako ti bog i sreća dade
„„Da, Turčine, moju sječeš glavu
„„Kad si moju poturčno majku
„„O’š staricu prevariti lako? 450
„„Ma čuješ me, psino obrijana,
„„Desnica mi poručuje ruka
„„Da ne’š Ture na komandi biti
„„Bez promjene dokle je Krajine."
„A moj sine Nikolica mali 455
„Teb’ će Ture na Udbinu zvati,
„Davaće ti Turkinju đevojku,
„Davaće ti nebrojeno blago,
„Nebi-l’ njemu oprostio glavu;
„Nemoj sine za ni kakvo blago, 460
„Ti mi imaš na tovare blaga,
„Što je tebi očeva ostalo,
„Da ga zoblješ, pozobat’ ga nećeš,
„Da ga piješ, popiti ga nećeš,
„Troši sine koliko ti drago 465
„Dok je tebe u pećini nana —
„Tvoje blago nepresuši lako;
„Ja ću tebe oženiti sinko
„Sa Srpkinjom prekrasnom đevojkom,
„Koja s’ krsti sa troicom prsti. 470
„Sad ćeš sine tuda pro poljane
„Zdravo doći na zelenu londžu,
„U njoj sine triest kapetana
„Ma i dvista mladijeh serdara,
„A pred njima serdaru Džakula 475
„Kome ima za godina trista,
„A tri puta pomlađeni čoko
„Sva tri puta k’a na Jordan vodi,
„Daleko će tebe uviđeti,
„Njegova te straža ustaviti 480
„Oni će se tebi začuditi:
„„Mili bože o’klen je delija!“
„Pred tebe će starac izlaziti,
„Pod tobom će doru uvatiti;
„Ustež dori uzdu rešmajliju 485
„Jere ti se sinko pomamio,
„Pa bi moga’ pregaziti starca
„Oćeš sine kavgu zametnuti:
„Nama starcu dobro jutro viči,
„Upitaj ga kuda ’š u Kotare 490
„Baš do kule Janković Stojana
„On će bacat tebi bacanije.
„Da mu budeš za deliju mlada,
„Ti mu odbi najam ponuđeni
„Pitaj pute za ravne Kotare, 495
„Ajde zbogom moje đete drago!“
Pa se baci Nikolica mali
Pa se baci u ramena dori:
„Ostaj zbogom mila moja nane!“
Pa popušti uzde i kanice 500
Zaleti se ka’ u nebo plavo
Da dovati zlaćanu jabuku —
Čudna konja, strašna-li junaka!
Zdravo dođe na zelenu londžu;
Gledalo ga triest kapetana 505
I dviesta mladijeh serdara
I sa njima Džakula vojvoda;
Ovako je starac besjedio:
„Tako m’ Rista i krsnog imena;
„Ev’ mojijeh tri stotine ljeta 510
„Da ja neču konja i junaka
„Od kamo-li da g’očima viđo,
„Što ga evo do danaske zgleda,
„Mili bože, o’ klen je delija?
„Komu ’nako ruvo sakrojio? 515
„Ko-l’ onakog konja utovio?
„Ko-li njega mlada ugojio?
„Blago majci koja njega vidi!
„Vaj moj bože o’klen je delija?
Preda nj mi je na ma izodio, 520
Pod Nikolom doru uvatio.
Vilen dorat sam ga bog ubio!
Ma se starcu neda ni gledati
Kamo-l’ jadan za uzdu držati;
Niko miri pomamna dorina 525
Pa on starcu „dobro jutro“ viče.
A starac mu r’ječcu poprimio;
„Da si zdravo momak na doratu!“
Al mu veli Nikolica mali:
„Oj boga ti Džakula vojvodo! 530
„Kuda ću ti u ravne Kotare,
„Baš do kule Jankovpć Stojana.“
No mu starac bacanije baca:
„Šta ćeš, sine, u ravnu Kotaru?
„Šta ’š kod kule Janković Stojana? 535
„Kad u kuli niđe nikog nema
„Nego baka Stojanova majka,
„A već ima dvanajst godinica
„Da je silni poginuo Stojko
„Pogubi ga Nukić barjaktare 540
„Pogubi ga sam ga bog ubio!
„Neg delijo mlada i zelena
„Koje zemlje jesi i orsaga
„Predijevkom roda i plemena?“
Al mu veli mladi Nikolica: 545
„Jesam zemlje od ravna Kotara
„A sin jesam pokojnog Stojana.“
Kad je starac razumio glase
Stade njega obasipat’ r’ječma:
„Ne od’ sine u ravne Kotare 550
„Ajde meni tri godine dana
„Držaću te za deliju svoga
„Tri godine k’ i tri b’jela danka.“
Na nj Nikola oči ispopr’ječi:
„Čuješ mene Džakula vojvodo! 555
„Britka mi se rasklapala ćorda
„Kazuj meni pute u Kotare
„Manem sabljom osjeću ti glavu
„S dobrim ću te dorom pregaziti."
Kad je starac r’ječi razumio 560
Odma mu je pute pokazao:
„Ajde sine zdravo pro poljane
„Tijem drumom saćeš u Kotare!“
Al mu veli Nikolica mali:
„Ostaj zbogom Džakula vojvodo!" 565
Pa on pušti dobrome doratu
Pušti njemu rešmajliju uzdu;
A moj bože krilata konjica;
E na njemu krilata junaka!
Nama veli Džakula vojvoda: 570
„Oj junaci braćo moja draga
„Tog su konja ugojile vile,
„Moći dale mladome junaku
„Što je krilat konjic pa i junak.“
Ode Niko u ravne Kotare 575
Zdravo siđe u Kotar-sokate,
Sve mi bježe mladi Kotarani:
„Ala oštra konja i junaka!“
Sve mi viču jošter i ajmeču:
„Ala danas do boga miloga 580
„Ovo veće dvanajet godin-dana
„Kad nam ono poginuo Stojko
„Da nam nije Kotar zaprašio.
„Danas nam se evo zaprašio
„Baš od trke dobroga konjica 585
„A na njemu neznana delije.“
Niko stade te izbroji kule,
Kad nabroji šezdeset ih kula,
Stojanovu kulu sagledao,
On poćera pretila dorata, 590
Zdravo ćera stolin’ u avliju;
Konja vodi u donje podrume
Pa ga veže đe i Stojan veza
Sablju vješa đe i Stojan vješa!
Pa on ide na razgovor baki, 595
A kad vid’la ostarela baka,
Kada vid’la konja i junaka,
Đe uljeze u njezine dvore,
Obe ruke bogu upravila:
Neka, neka, bogu ocu vala! 600
„Kad ugleda konja i junaka
„U mojijeh dvanajst godin’ dana
„Od kad mi je Stojan poginuo;
„Evo tebi delijo neznana!
„Evo tebi na Smiljčiću kule 605
„Ima sinko dvanajst godinica
„Da je meni đete poginulo
„Tamo neđe na Udbini kobnoj,
„Odvede mu ljubu Anđeliju.
„Osta sa mnom čedo prenejačko 610
„Čedo mlado Nikolica mali
„Ukrade ga prokleta vještica
„Iz bešnika u sred noći tavne
„Unj bi bila sve rane zavila."
Kad je Niko razumeo glase 615
Staru baku u naramak uze,
Poljubi je nekoliko puta :
„Ja sam bako Nikolica mali
„Nije m’ jadna odnijela vješta
„Neg odn’jela posestrima vila, 620
„Babe moga što je posestrima
„Moja bako mene ugojila,
„Moga doru dobro utovila.“
Nosi baku na gornje čardake
Pa je sjeda u meke dušeke 625
Svojom bakom u razgovor pade
Sve joj kaza, što je i kako je.
Kada svanu i ogranu sunce
Skupi brzo trideset majstora,
Pa ponavlja kulu Stojanovu; 630
Kad je kulu iznova umio
Čudila se kotarska gospoda.
Ko ponavlja Stojanovu kulu?
Baš ponavlja Nikolica mali!
Zašeta se po bijeloj kuli 635
Pade na um starac njegov babo
Itro junak sebe probudio
I u zidu škrinju otvorio,
Dovatio divit i artije
Pa mi junak itar megdan gradi 640
Na Turčina Nukić barjaktara
Baš kako ga vila naučila;
Pa je prati soldatom Mađarem.
Ode megdan na Udbnnu b’jelu
A na ruke Nukić barjaktara; 645
Kad vidio Nukić barjaktare:
Čpja knjiga od koje li strane
Knjigu štije i jedom se lije.
Gledala ga dilber Anđelija
Pa Turčinu ruci polećela. 650
„O’klen knjiga mili gosnodaru?
„Oklen mi je od koga-li grada?
„Koga-l’ knjiga vraga zapov’jeda?
„Kad se na nju tako izbacuješ."
Al joj veli Nukić barjaktare: 655
„O kaduno dilber Anđelijo
„Kad me pitaš, pravo ću ti kaz’ti:
„Ova knjiga od ravna Kotara
„Ova knjiga tvog Nikole sina
„Štene mene na megdan pozivlje.“ 660
Sve joj kaza što je i kako je
Pa mu baca bacanije kučka:
„Vaj Nukiću mili gospodaru
„Ono k.... roda gospockoga
„Od starine junačkog koljena 665
„Može biti junak od junaka
„Pa bi moga’ tebe pogubiti
„A‘ i mene na muke metati.
„Neg’ je đete ludo i nejako
„Piši de mu listak knjige b’jele 670
„Zovi đete na našu Udbinu
„Grad’ mu kulu kraj sebe visoku
„Puno veću, puno kulu ljepšu,
„Obećavaj nebrojeno blago
„I podaj mu Begu dijevojku 675
„Kakve li je nema u Turčina
„U Turčina ni u kaurina
„Butur zemlje Turske i kaurske,
„Kojoj nema para ni bedena
„U svih pet mi srpski kraljevina." 680
Odma Nuko ljubu ioslušao
Bijelu je knjigu nakitio
Opravio u Kotare ravne.
Kad Nikola bjelu knjigu primi
Knjigu štije a na nju se smije. 685
Kad bijelu knjigu proučio
Desnicom je rukom istrgao,
A lpjevom nogom pogazio,
Drugu mu je itro načinio:
„O Turčnne vjero nekrštena 690
„Šta će m’ k.... kula na Udbini
„Kad ja imam u Kotaru kulu,
„Šta će li mi tvoje k.... blago
„Kad ja imam dosta junak blaga.
„Da ga zobljem pozobat ga neću 695
„Da ga pijem popiti ga neću
„Šta će meni Turkinja đevojka
„Kad ja morem Srpkinju đevojku
„Koja s’ krsti sa trojicom prsti
„Mogu ’zeti koju mi je drago. 700
„Kaza’ sam ti što je i kako je
„Sigurno mi na megdan izlazi,
„Jer tako mi vjera moja tvrda
„Ako meni na megdan ne dođeš
„Poslaću ti vune na preslici 705
„Pa mi predi u zapećku bako!!
„Dok ne stignem na Udbinu b’jelu
„A u tvoje valjene tvrđave;
„Uzeću te za tu sjedu bradu,
„Vodati te po bijeloj kuli 710
„Kao đeca smrdljivoga jarca.
„Vjera moja osjeću ti glavu
„I bijelu porobiti kulu,
„Odnijeti iz odaje blago
„Pa ću onda vatrom zapaliti 715
„Pogubiti dva mlada pašića
„Što ih moja okotila majka;
„Povedi mi staru moju majku
„Sam sigurno na megdan izlazi
„Pod Kunaru na rosnu poljanu.“ 720
Bože mili čuda golemoga!
Knjigu primi Nukić barjaktare
Knjigu štije suzama je lije
Kroz plač Ture tijo progovara:
„Davor Bego, jedinico moja, 725
„Oblač’ na se damaske-aljine
„Nebi-li se Vlašče prevarilo
„Nebi-li mi krvcu onrostilo.“
Oprema se Bega dijevojka.
Opremi se Nuko barjaktare 730
Sa đogatom pomamnim konjicem
Pa on zove Anđelnju ljubu;
„O kaduno Anđelijo ljubo;
„Opremaj se štogođ bolje moreš
„Red štenetu na megdan je ići.“ 735
Pa se baci đogi na ramena
Za se metnu Anđeliju ljubu
A za ljubu Turkinju đevojku.
Pa mi ide junak pod Kunaru
Pod Kunaru na rosnu poljanu. 740
U to junak šator razapeo
Te je bio konak konačio.
Mili bože čuda golemoga
Kada dođe vreme od megdana
Niko premi dobroga dorata 745
Paše svoje svijetlo oružje
Sjede za se ostarelu baku.
Pa naturi kroz Kotar sokatom;
Sve mu viču u gradu građani:
„Oj Nikola u dobri čas bilo 750
„Da bi svoga osvetio babu!“
Zdravo junak na poljanu dođe
A gleda ga Nuknć iz šatora
Pa ovako ljubi govorio:
„Oj kaduno, Anđelijo vjerna, 755
„Tako m’ dina moga i amana
„I turskoga posta Ramazana
„U mojijeh godina stotinu
„Onakoga konja i junaka
„Nit’ sam čuo ni okom vidio 760
„Kamo-l’ jadan megdan dijelio
„Ko je kuji ruvo sakrojio
„Ko-li dobra konja utovio.“
Preda-nj stara izlazila majka
Pod Nikolom doru uvatila; 765
Al on ia nju oči izrogači:
„Odmakni se nevijerna majko,
„Odmakni se kučko moja majko
„Jer tako mi boga jedinoga
„Manem sabljom osjeću ti glavu!“ 770
Pade majka u zelenu travu
A dopade pod šatore Niko.
„Božja pomoć Nukić barjaktare."
To mu starac privatio zdravljem;
Skoči Niko sa dora na zemlju 775
Pa uzimlje u naramak baku
Pa je sjeda u šator bijeli:
„Gledaj sade stara moja bako
„Gledaj sade što će sa mnom biti
„Ma viđećeš od Turčina jada.“ 780
Tu mu s’ opet majka privižlava
Ćela bi se radovati sinom,
Ali veli Nikolica mali:
„Odmakni se kučko moja majko
„Ta to turska vjera ne donaša 785
„Da kaurin buli lice vidi.
„De Nukiću sa Udbine b’jle
„Jaši konja megdan dijeliti."
Al mu veli iz šatora Turo:
„Bre Nikola štene materino 790
„Sjaši doru da se odmorimo
„Da ti dadem dijevojku mladu
„Kojoj nema para ni bedena;
„Sve bez krvi p bez mrtve glave.“
Izvede mu gizdeiu đevojku 795
Otvori joj prebijelo lišce
I odmače peče i verače;
Kad je viđe Nikolica mali
U njemu je srce zaigralo
Desnijem je okom namiguje 800
Bijelijem osmijava zubom.
Ali veli Nikolica mali:
„More Turo za vuke strvino
„Jaš’ đogata da megdan činimo
„S kim se bijem baš ne pijem vinoi." 805
Opet veli Turčin Udbinjanin:
„Ne Nikola radosna ti nane
„Pitaj sine nebrojeno blago,
„Oprosti mi na ramenu glavu“.
Al mu veli Nikolica mali: 810
Glavom krenu a škrgutnu zubom:
„Jaši kljuse megdandžijo turska."
Kad se Turi na ino ne može
On se baci đogi na ramena
Pa on krupno dovikuje Niku: 815
„O Nikola štene materino
„Ali bježi al ću pobjegnuti!"
Okosito Niko odgovara:
„Tvoje zvanje a moje bježanje“.
Kada biše na sred polja ravna 820
Krupno Turčin Niku doviknuo:
„Aj Nikola štene materino
„Nemoj reći da je prijevara
„Eto tebi kopje omašito.“
Kad je Ture kopje užidalo 825
Svom đogatu između ušiju
A Nikoli u pleći junačke
Minu Niko preko polja ravna
Kano zvezda preko neba plava,
Ne da mi se Niko ni zgledati 830
A kamo-li kopjem ustreljati,
Dođe prije pod pećinu Niko!
Al ga viče iz pećine vila:
„Udri sine sabljom bobovkinjom
Vrnu Niko doru za đogatom 835
U drugom ga skoku pristigao:
A potrže britku ćordu svoju
Kako ga je lako udario
Od dva četir’ on je načinio
On presječe konja i Turčina, 840
Pa se skače sa dobra dorata
Dok sasječe konja i Turčina
Da pripravi i svatov'ma mesa;
Mrkom vuku i vranu gavranu.
Sad procvilje Turkinjica mlada 845
Kano ljuta pod kamenom guja.
Tu mu s’ majka boju privržbala
Uvatila debela dorata
Pa skočila na ramena dori,
Al doviknu iz pećine vila: 850
„O Nikola radosna ti nane
„Odvede ti kučka tvoja majka
„Odvede ti doru od megdana."
Kad se Niko nazad obazreo
Krilat junak, — doro letit’ neće, 855
U tri skoka uvatio majku
Bio junak srca milostiva
Prisjeti se jadne duše svoje
Ćede svojoj oprostiti majci
Nu na nj vila oči izopači: 860
„Aram tebi Nikolica mali
„Što sam tebe ugojila mlada
„Kopaj majci oba oka vrana
„A proreži obe b’jele dojke
„A prelomi obe b’jede ruke, 865
„Promeć ruke kroz bijele dojke
„Živu kučku u goru opravi
„Nek se tuče od jele do jele
„K’a ja jadna bez mog pobratima
„Bez mog pobre Janković Stojana." 870
Što je migom naredila vila
Naredbu joj izvršio Niko
Stade kopat’ za dva oka vrana!
„Ne Nikola radosna ti sreća
„Dosta su te ugledale puta“. — 875
— „Muči, muči, kučko moja majko,
„Jesu onog Nukić barjaktara!"
Kad joj stade b’jele lomit ruke
„Ne Nikola radosna ti sreć’ca
„Dosta su te zagrlile puta.“ 880
— „Muči, muči, kučko moja majko,
„Jesu onog Nukić barjaktara
„Grleći se po Udbini b’jeloj!
Kad joj bjele poče rezat’ dojke:
„Ne Nikola sreća ti cvjetala.“ 885
— „Muči, muči, kučko moja majko
„Onome su Nukić oarjaktaru
„Dva pašića njemu odranile.“
Pa je posla putem za nogama
Da se ljubi po Udbini b’jeloj; 890
Vaka muka svakome Srbljinu
Koji pruži tom islamu ruke
Koji bježi od svetog oltara
Koji bježi od imena svoga.
Nikolu je dozivala vila: 895
„O Nikola radosna ti nane,
„Uzmi sine Begu dijevojku
„Pa je vodi u ravne Kotare
„Nju de krsti i vjenčavaj za se“.
O moj bože čuda golemoga 900
Al bugari kićena đevojka
Za svojijem ostarelim babom.
K njoj dopade Nikolica mali
Mili bože brza tješitelja!
Baca j’ brzo za se na dorata 905
Pa odvodi u ravpe Kotare
Pa odvodi u Ružicu crkvu,
Turkpnju je pokrstio Begu
Srpkinju je vijenčao za se,
Do po dana Bega dijevojka 910
Od po dana Janković Milica.
