Јанковић Николица

* * *


Јанковић Николица

Вино пије Јанковић Стојане
У котару на чемерној кули,
Код њег’ стоји љуба невијерна,
Сузе рони она од образа;
На њу Стојан оком погледао, 5
Анђелију љубу запитао:
„Анђелијо љубо вјерна моја!
„Каква ти је голема невоља,
„Те ти рониш сузе од образа.“
Ал му вели Анђелија љуба: 10
„Ој Стојане, мили господаре!
„На четр'ест и осам година,
„Ево има да се назва твоја,
„Ја не зачу за бољег јунака,
„Од јунака Јанковић Стојана, 15
„Нит коњића од дората твога,
„Нит мејдана твога изгубљена,
„Нити главе твоје одсечене:
„Ма с’ огласи Нукић барјактаре
„На Удбини на турској крајини, 20
„Да је јунак бољи и од тебе,
„Његов ђогат од дората твога.“
То Стојану врло жао било,
Па се Стојко на ноге скочио,
И у зиду шкрињу отворио; 25
Узе Стојан дивит и хартије,
Те он пише листак књиге б’јеле,
А на руке Нукић барјактара:
„О Нукићу са Удбине бјеле
„Ајде Туре на мегдан јуначки, 30
„Под Кунару на росну пољану,
„У суботу у очи неђеље,
„У неђељу мегдан дијелити,
„И јуначку срећу окушати,
„Да се види јунак од јунака." 35
Кад ли виђе љуба невијерна,
Да је Стојан књигу написао
И кучка је књигу накитила,
Па у књизи ’вако бесједила:
„О Нукићу са Удбине б’јеле 40
„Ајд’ Стојану на мегдан сигурно!
„Ја ћу теби бити од помоћи,
„Ја ћу бити заручница твоја,
„Ти’ш Стојана лако савладати;
„Украшћу му моћи од помоћи, 45
„Онда ћеш га лако погубити."
Зове Стојан солдата Мађара,
Уручи му листак књиге б’јеле.
Лијепо га Мађар благосиља:
„Вала, вала, мили гоеподару, 50
„Душмани ти под ногама били,
„А коњици дори под копита.“
То му рече, па низ кулу слеће;
За њим лети љуба невијерна,
Књигу прати с Мађаром солдатом. 55
Мили боже чуда големога!
Када време до мегдана дође;
Опрема се Јанковић Стојане
Са доратом претилим коњицем,
Заузда га уздом позлаћеном 60
И поткова плочом неношеном,
Набаца му седло шимширово
А на седло међедину тешку
Искићену и сребром и златом;
Па притегну седмере колане. 65
На се реда скерлетне аљине,
Забаци се зеленом доламом,
Па довати калпак и челенку,
Припасује свијетло оружје:
Мале пушке досад не метане, 70
Џевердана на ново купљена
На бедру је ћорду набацио;
За пас меће перне буздоване
О кајасу златан шестоперац
О кајасу рњковину[1] вина 75
А у руку копје омашито;
На дората тешку топузину
О ункашу балку оковану
И наџаке тешке некаљане.
Викну Стојан иза свога гласа, 80
Па се својом преговара кулом:
„Остај збогом куло на Смиљчићу,
„Од вијека до б’ијелијех кика,
„Штогођ стеко, све у теби оста;
„Кад ме видиш онда ме се надај.“ 85
Зовну Стојан љубу Анђелију:
„Анђелијо љубо вјерна моја,
„Брже амо да од бога нађеш.“
У то кучка руци полећела:
„Ој Стојане мили господаре, 90
„Да донесем твог Николу сина,
„Чедо мало од године дана.“
Ал он на њу очи испопр’јечи
Па јој вели Јанковић Стојане:
„Одмакни се љубо вјерна моја, 95
„Та ако ми дан суђени дође,
„Нека моје кољено остане.“
И он сједа дори на рамена,
Баци за се љубу Анђелију,
Два је пута опасује пасом 100
Трећи пута од сабље кајасом,
А косу јој око себе свеза,
Да је неби вјетар откинуо;
Па натури кроз котаре равне.
Све завика мало и велико: 105
„Еј Стојане у добри час било,
„Да би Туре лако погубио
„И црном га земљом саставио."
Сокатом је котар на измаку,
Из соката пољу у шприну; 110
Затекоше г’ три кршне планине:
Остревица и Огорелица
И висока гора Плешивица;
Свака дела три сата дебела;
Све три здраво проходио горе, 115
Под Кунару доходио здраво;
Б’јели јунак шатор разапео
Под њим мисли конак коначити,
Под њим сједе мрко вино пити.
Кад ли свану данак од мегдана, 120
Он се скаче на добра дората,
Па узима тешку топузину;
Баца топуз небу под облаке,
Дочекује у витешке руке;
Кад је себе јако уморио 125
Дору свога пјеном опчинио,
Баца топуз у зелену траву
А дорату узду ремајлију,
Па се врну силан у шаторе
Па говори љуби Анђелији; 130
„Анђелијо љубо вјерна моја!
„Ја сам себе јако заморио
„А дората јако опотио,
„Ево мене санак ухватио
„Теби лећи оћу на криоце, 135
„Док неби ме санак преварио
„Сам дора око шатора ода.“
Стојан леже главом без узглавја,
Јадан леже па и тврдо заспа;
Како леже змија га уједе 140
Стране десне из траве зелене.
Није шара змија из камена
Него љуба, ујела је гуја!
Бог убио свакога јунака
Ко у љуби своју вјеру држи. 145
Исплете му моћи од помоћи,
Украде му моћи из перчина;
Ала брате сам је бог убио;
Истом кучка перчин одплетала
Стаде јека Кунаре планине 150
Нама назре кучка мегданџију,
Па ми диже силена Стојана:
„На ноге се силени Стојане
„Ет’ отуда Нукић барјактара
„На ђогату коњу поносноме 155
„За њиме је са Удбине љуба."
Кад се Стојан саном раставно!
Овако је љуби бесједио:
„Анђелијо љубо вјерна моја
„Бог ће дати може добро бити, 160
„Ал га данас код менека нема
„Како јесам јунак изгубијо
„Изгубијо моћн од помоћи."
Ал му кучка бацаније баца:
„Не будали мили господару 165
„У глави су моћи од помоћи,
„Бог ће дати оће добро бити
„Оћеш Туре лако предобити."
У то доба Туре на ђогату,
Маман Турчин на ма подвикује: 170
„Божја помоћ црни каурине.“
Стојан брзо рјечцу ириватио,
„Да си здраво Нукић са Удбине."
Те му на ма Стојан говорио:
„Ој Нукићу са Удбине б’јеле: 175
„Сјаш' ђогата да се одморимо,
„Да идемо двору бијеломе,
„Ај без крви и без мртве главе."
Гледи Туре љубу по шатору,
Кучка ногом почепкује крадом 180
И с бијелим подсмијава зубом,
Осмијава Нукић барјактара;
А кад виђе Нукић барјактаре,
Бесједи ми Јанковић Стојану:
„Каурине Јанковић Стојане 185
„Н’јесам доша’, да ти пијем вино
„Нег сам доша’, да мегдан чинимо.
То с’ Стојану на жа’ учинило,
Па се баца на рамена дори
На ма’ Стојко крупно подвикује: 190
„О Нукићу са Удбине б’јеле
„Али бјежи, ал ћу побјегнути."
Срдито му Туре одговара:
„Јанковићу каурине црни,
„Твоје звање а моје бјежање!“ 195
Побјеже му Туре на ђогату
Од шатора прам пећини црној;
Када бише на сред поља равна,
Крупно Стојан Туре довикује:
„О Нукићу са Удбине б’јеле, 200
„Немој рећи да је пријевара,
„Ето теби моје копје бојно."
Па ми Стојан копје ужидао
Своме дори између ушију
А Турчину у плећи јуначке. 205
Ал Турчину добра срећа пришла
Клече ђогат на кољена прва
По њему се повија Нукићу;
Далеко га копје надватило,
Нит погоди њега ни ђогата. 210
Врну Турчин ђогу за доратом
Па кад бише пољу у ширину,
Крупно Турчин Стоку довикнуо:
„Ој Стојане, каурине црни
„Немој рећи да је пријевара, 215
„Ето теби моје копје бојно.“
Па је Турчин копје ужидао
Свом ђогату између ушију
А Стојану у плећи јуначке.
У Стојана добра срећа била, 220
Клече дорат на кољена прва
Далеко га копје надватило
Нит погоди њега ни дората;
Али чека Стојан на биљегу
На-њ наћера Турчин дора свога 225
Коњи им се прс'ма ударише
А јунаци са бојнијем копјем;
Обојица копја сакршише,
Потргоше џемерне наџеке
И наџеке распрскаше своје. 230
Мудри бише ране не добише.
Потргоше перне буздоване
Буздоване своје изломише;
Све оруже у траву бацише
Потргоше бритке ћорде своје 235
— Ал Стојану мука додијала,
Обазре се с десна на лијево,
Па подвнкну иза свега гласа:
„Посестримо Пригоркињо вило!
„Ђе си сестро, да би те небило, 240
„Данас ми се у потреби нађи;
„Та знадеш-ли Пригоркињо вило!
„Да ме љуто забољела глава
„Да неморем држати дората
„А некмо-ли да ти мегдан д’јелим.“ 245
Љуто цвили из пећине вила:
„Знаш-ли, побро, сам те бог убио
„Што сам теби побро говорила,
„Да с’ оставиш боја у неђељу;
„Ја ти ништа помоћи немогу 250
„Ван прикричи свом добру дорату,
„Да утечеш прије под шаторе
„Да ти можеш моћи посвојити,
„О’ш Турчина лако предобити;
„Бог убио љубљеннцу твоју 255
„Која ти је криво учинила
„Украла ти моћи од помоћи."
Кад је Стојан разумио гласе,
Пљесну ми се на ма’ по кољену,
Двоструки је скерлет попуцао: 260
„О невјеро да те неби било!“
Па он кричи добру дору своме:
„О дорате прво добро моје
„Знаш-ли, доро, све ување моје,
„Кад је војска под Пазаром била 265
„Једна зобца четири дуката,
„Осјекоше бани ђенерали,
„Својим коњма осјекоше зобцу;
„А ја теби н’јесам осјекао
„Мал’ сам ти је доро примицао.“ 270
Па истегну из чизме канџију
Која има девет шибалица
На свакој је зрно од олова.
Брчајлијом дору обавио,
Ударио ногом и острогом, 275
Ошинуо нлетеном канџијом.
Бјежи дорат пољу у ширину,
Неби њега сустигнуле виле.
Он утече прије под шаторје
Па се скочи са дебела дора; 280
Ма пристиже Нукић барјактаре
Привати га бритком ћордом својом
И одруби са рамена главу;
Како ју је лако подватио
С црном ју је земљом саставио. 285
Све закука мало и велико
Ражали се на јели гаврану
И зеленом у горици вуку,
Ражали се и гора и трава
Па и вила у пећини стиној, 290
Ту се на ма’ боју привржбала
Стојанова коња уватила,
Одвела га у пећину вила,
А спремила витешке аљине,
Па је побру вила покопала, 295
Саранила ка’ и брата свога
Црном земљом и зеленом травом.
Мисли вила мисли свакојаке:
Ко ће побру њојзи осветити,
Све је мисли на једно смислила: 300
Подиже се у равне Котаре
Кули б’јелој Јанковић Стојана
Па јој краде чедо пренејако
По имену Николицу малог,
Лудо ђете од године дана 305
Украде га из бешника вила
Однесе га у пећину сти’ну;
Па ми рани малог Николицу
Гоји њега бијелијем млјеком
Дору коња све јечмом јаришком; 310
Рани вила двана’ест годиница.
Када Ники руку угојила
А дората добра утовила
И виђела Пригоркиња вила
Да ће бити јунак од јунака, 315
Овако му вила говорила:
„О Никола, радосна ти мајка,
„Која ти је земља краљевина
„Којега си рода и племена?“
Мучи момче ништа не дивани 320
Већ очима у земљу поточи;
Ал му вели Пригоркиња вила:
„Ој Никола и Србљанска главо
„Ти си сине од земље Котара
„Рода јеси Јанковић Стојана 325
„Син једини Јанковић Стојана
„А над-а-њ ми небива јунака,
„Што г’ издаде кучка твоја мајка,
„И ено је на Удбини с Турци,
„Ђе је своју вјеру преварила, 330
„С Турчином ти оца погубила,
„Са Турчином Нукић барјактаром;
„Мало доље ниже на пољани
„Ено гроба старца бабе твога.“
А кад вид’ла пригоркиња вила 335
Да су Нику све силе подишле
Да ј’ десница забрекнула рука,
Овако му тијо бесједила:
„Ај Никола, радосна ти нане
„Оћеш бабу осветити свога, 340
„Оћеш бабу окајати свога,
„Тече-л’ твоја за освету крвца
„Куца-л’ твоје за освету срце?"
Кад је момче разумјело гласе,
Главом крену, а шкргутну зубом; 345
Сузе рони овако бесједи:
„Оћу, нане, бабу окајати
„Оћу свога осветити баба."
Кад је вила разумјела гласе
Одма’ иде у доње Посавје, 350
Па ти купи друга неколико
Да обиђу на гласу градове
Што гођ љепшег иђе је да нађу
Да донесу за од'јело Ники.
За ноћ б’јеле одлазиле виле 355
Па обишле градове на гласу
Што гођ иђе љепшег наиђоше
За од’јело Ники донесоше.
Када свану и ограну сунце,
То изводи вила пригоркиња, 360
То изведе бијела дората;
Лијепо га вила обувала:
Златне плоче са сребрени чавли
На њи’ вила од бисера главе,
Да се види коњу путовати, 365
У по ноћи к’а у пола данка,
Лијепо му дору ишчешљала
Златом му је гриву изм’јешала
Па мавезом и црљеном свилом;
Дори ките јест ми попуштала 370
Нека дору ио прсима туку
Решмајлијом уздом зауздала
Иштиканом све сувијем златом
Оседла га седлом шимшировим.
Све на седлу на току сннџири, 375
На синџирим латински цекини,
На њег меће седмере колане
И три меће на решмак канице.
Притегну му седмере колане
И три златне на решмак канице 380
Јер се боји вила пребијела
Да се дорат помамио јако
Нико ђете лудо и нејачко,
Да јој оће оборнти Нику.
Па опрема Николицу малог: 385
На-њ обуче од злата кошуљу,
До појаса од сувога злата
А остало свила на кадифи,
Ма на главу калпак и челенку
А на плећи скерлетну доламу 390
А с врх њега мрку међедину;
С бедром му се ђорда саљубила,
Вито копје руку уватило,
За пас меће девет самокреса,
О ункашу златан шестоперац 395
Јоштер томе тешку топузину,
Не валише перни буздовани.
Кад опреми коња и јунака
Баца ми се Николица мали
Баца ми се дори на рамена; 400
Ћера добра на пољану коња,
Па га б’јела поучила вила:
Сабљом сјећи, буздованом тући
Стријељати златним шестоперцем
Ударати ћордом димишћијом. 405
Кад је вид’ла пригоркиња вила
Да ће бити јунак на мегдану,
Лијепо га она сјетовала:
„О Никола радосна ти нане,
„Ајде сине у Котаре саде, 410
„Па кад дођеш у Котаре равне:
„Поброј сине по Котару куле,
„Кад набројиш њих шездесет кула
„Шездесета кула Стојанова
„Код куле су два јаблана вита 415
„Виша кула нег оба јаблана,
„Око куле камена авлија
„А у кули ниђе никог нема
„До ли твоја саморана бака
„Која кука кано кукавица 420
„А преврће ка’ и ластавица,
„Цичи, јечи, ка’ у ватри гуја!
„Коња вежи ђе и Стојан веза
„Па отвори од собице врата
„Сабљу вјешај ђе и Стојан вјеша, 425
„Пуне јасле с’јеном положене
„Кроз њи вода јесте навраћена.
„Ал је кула јако обрушена
„А сирота бака ојађена;
„Кад ми сине обрадујеш баку, 430
„Купи одма’ тридесет мајстора
„Па понови Стојанове дворе;
„Кад изнова умијеш је кулу:
„Узми сине дивит и артије,
„Те ми итар сине мегдан пиши 435
„На Удбину на Турску крајину
„На Турчина Нукић барјактара:
„„О Турчпне! на глави ти вуци,
„„Излаз’ к.... на мегдан јуначки
„„Под Кунару на росну пољану, 440
„„Мога бабе бијела месара,
„„Који си ми оца погубио
„„Псино, моју мајку потурчио!
„„Рок неђеља а бој понеђељак
„„Води Туре стару мајку моју 445
„„Ма ја оћу стару баку своју,
„„Па ако ти бог и срећа даде
„„Да, Турчине, моју сјечеш главу
„„Кад си моју потурчно мајку
„„О’ш старицу преварити лако? 450
„„Ма чујеш ме, псино обријана,
„„Десница ми поручује рука
„„Да не’ш Туре на команди бити
„„Без промјене докле је Крајине."
„А мој сине Николица мали 455
„Теб’ ће Туре на Удбину звати,
„Даваће ти Туркињу ђевојку,
„Даваће ти небројено благо,
„Неби-л’ њему опростио главу;
„Немој сине за ни какво благо, 460
„Ти ми имаш на товаре блага,
„Што је теби очева остало,
„Да га зобљеш, позобат’ га нећеш,
„Да га пијеш, попити га нећеш,
„Троши сине колико ти драго 465
„Док је тебе у пећини нана —
„Твоје благо непресуши лако;
„Ја ћу тебе оженити синко
„Са Српкињом прекрасном ђевојком,
„Која с’ крсти са троицом прсти. 470
„Сад ћеш сине туда про пољане
„Здраво доћи на зелену лонџу,
„У њој сине триест капетана
„Ма и двиста младијех сердара,
„А пред њима сердару Џакула 475
„Коме има за година триста,
„А три пута помлађени чоко
„Сва три пута к’а на Јордан води,
„Далеко ће тебе увиђети,
„Његова те стража уставити 480
„Они ће се теби зачудити:
„„Мили боже о’клен је делија!“
„Пред тебе ће старац излазити,
„Под тобом ће дору уватити;
„Устеж дори узду решмајлију 485
„Јере ти се синко помамио,
„Па би мога’ прегазити старца
„Оћеш сине кавгу заметнути:
„Нама старцу добро јутро вичи,
„Упитај га куда ’ш у Котаре 490
„Баш до куле Јанковић Стојана
„Он ће бацат теби бацаније.
„Да му будеш за делију млада,
„Ти му одби најам понуђени
„Питај путе за равне Котаре, 495
„Ајде збогом моје ђете драго!“
Па се баци Николица мали
Па се баци у рамена дори:
„Остај збогом мила моја нане!“
Па попушти узде и канице 500
Залети се ка’ у небо плаво
Да довати злаћану јабуку —
Чудна коња, страшна-ли јунака!
Здраво дође на зелену лонџу;
Гледало га триест капетана 505
И двиеста младијех сердара
И са њима Џакула војвода;
Овако је старац бесједио:
„Тако м’ Риста и крсног имена;
„Ев’ мојијех три стотине љета 510
„Да ја нечу коња и јунака
„Од камо-ли да г’очима виђо,
„Што га ево до данаске згледа,
„Мили боже, о’ клен је делија?
„Кому ’нако руво сакројио? 515
„Ко-л’ онаког коња утовио?
„Ко-ли њега млада угојио?
„Благо мајци која њега види!
„Вај мој боже о’клен је делија?
Преда њ ми је на ма изодио, 520
Под Николом дору уватио.
Вилен дорат сам га бог убио!
Ма се старцу неда ни гледати
Камо-л’ јадан за узду држати;
Нико мири помамна дорина 525
Па он старцу „добро јутро“ виче.
А старац му р’јечцу попримио;
„Да си здраво момак на дорату!“
Ал му вели Николица мали:
„Ој бога ти Џакула војводо! 530
„Куда ћу ти у равне Котаре,
„Баш до куле Јанковпћ Стојана.“
Но му старац бацаније баца:
„Шта ћеш, сине, у равну Котару?
„Шта ’ш код куле Јанковић Стојана? 535
„Кад у кули ниђе никог нема
„Него бака Стојанова мајка,
„А већ има дванајст годиница
„Да је силни погинуо Стојко
„Погуби га Нукић барјактаре 540
„Погуби га сам га бог убио!
„Нег делијо млада и зелена
„Које земље јеси и орсага
„Предијевком рода и племена?“
Ал му вели млади Николица: 545
„Јесам земље од равна Котара
„А син јесам покојног Стојана.“
Кад је старац разумио гласе
Стаде њега обасипат’ р’јечма:
„Не од’ сине у равне Котаре 550
„Ајде мени три године дана
„Држаћу те за делију свога
„Три године к’ и три б’јела данка.“
На њ Никола очи испопр’јечи:
„Чујеш мене Џакула војводо! 555
„Бритка ми се расклапала ћорда
„Казуј мени путе у Котаре
„Манем сабљом осјећу ти главу
„С добрим ћу те дором прегазити."
Кад је старац р’јечи разумио 560
Одма му је путе показао:
„Ајде сине здраво про пољане
„Тијем друмом саћеш у Котаре!“
Ал му вели Николица мали:
„Остај збогом Џакула војводо!" 565
Па он пушти доброме дорату
Пушти њему решмајлију узду;
А мој боже крилата коњица;
Е на њему крилата јунака!
Нама вели Џакула војвода: 570
„Ој јунаци браћо моја драга
„Тог су коња угојиле виле,
„Моћи дале младоме јунаку
„Што је крилат коњиц па и јунак.“
Оде Нико у равне Котаре 575
Здраво сиђе у Котар-сокате,
Све ми бјеже млади Котарани:
„Ала оштра коња и јунака!“
Све ми вичу јоштер и ајмечу:
„Ала данас до бога милога 580
„Ово веће дванајет годин-дана
„Кад нам оно погинуо Стојко
„Да нам није Котар запрашио.
„Данас нам се ево запрашио
„Баш од трке доброга коњица 585
„А на њему незнана делије.“
Нико стаде те изброји куле,
Кад наброји шездесет их кула,
Стојанову кулу сагледао,
Он поћера претила дората, 590
Здраво ћера столин’ у авлију;
Коња води у доње подруме
Па га веже ђе и Стојан веза
Сабљу вјеша ђе и Стојан вјеша!
Па он иде на разговор баки, 595
А кад вид’ла остарела бака,
Када вид’ла коња и јунака,
Ђе уљезе у њезине дворе,
Обе руке богу управила:
Нека, нека, богу оцу вала! 600
„Кад угледа коња и јунака
„У мојијех дванајст годин’ дана
„Од кад ми је Стојан погинуо;
„Ево теби делијо незнана!
„Ево теби на Смиљчићу куле 605
„Има синко дванајст годиница
„Да је мени ђете погинуло
„Тамо неђе на Удбини кобној,
„Одведе му љубу Анђелију.
„Оста са мном чедо пренејачко 610
„Чедо младо Николица мали
„Украде га проклета вјештица
„Из бешника у сред ноћи тавне
„Уњ би била све ране завила."
Кад је Нико разумео гласе 615
Стару баку у нарамак узе,
Пољуби је неколико пута :
„Ја сам бако Николица мали
„Није м’ јадна однијела вјешта
„Нег одн’јела посестрима вила, 620
„Бабе мога што је посестрима
„Моја бако мене угојила,
„Мога дору добро утовила.“
Носи баку на горње чардаке
Па је сједа у меке душеке 625
Својом баком у разговор паде
Све јој каза, што је и како је.
Када свану и ограну сунце
Скупи брзо тридесет мајстора,
Па понавља кулу Стојанову; 630
Кад је кулу изнова умио
Чудила се котарска господа.
Ко понавља Стојанову кулу?
Баш понавља Николица мали!
Зашета се по бијелој кули 635
Паде на ум старац његов бабо
Итро јунак себе пробудио
И у зиду шкрињу отворио,
Доватио дивит и артије
Па ми јунак итар мегдан гради 640
На Турчина Нукић барјактара
Баш како га вила научила;
Па је прати солдатом Мађарем.
Оде мегдан на Удбнну б’јелу
А на руке Нукић барјактара; 645
Кад видио Нукић барјактаре:
Чпја књига од које ли стране
Књигу штије и једом се лије.
Гледала га дилбер Анђелија
Па Турчину руци полећела. 650
„О’клен књига мили госнодару?
„Оклен ми је од кога-ли града?
„Кога-л’ књига врага запов’једа?
„Кад се на њу тако избацујеш."
Ал јој вели Нукић барјактаре: 655
„О кадуно дилбер Анђелијо
„Кад ме питаш, право ћу ти каз’ти:
„Ова књига од равна Котара
„Ова књига твог Николе сина
„Штене мене на мегдан позивље.“ 660
Све јој каза што је и како је
Па му баца бацаније кучка:
„Вај Нукићу мили господару
„Оно к.... рода госпоцкога
„Од старине јуначког кољена 665
„Може бити јунак од јунака
„Па би мога’ тебе погубити
„А‘ и мене на муке метати.
„Нег’ је ђете лудо и нејако
„Пиши де му листак књиге б’јеле 670
„Зови ђете на нашу Удбину
„Град’ му кулу крај себе високу
„Пуно већу, пуно кулу љепшу,
„Обећавај небројено благо
„И подај му Бегу дијевојку 675
„Какве ли је нема у Турчина
„У Турчина ни у каурина
„Бутур земље Турске и каурске,
„Којој нема пара ни бедена
„У свих пет ми српски краљевина." 680
Одма Нуко љубу иослушао
Бијелу је књигу накитио
Оправио у Котаре равне.
Кад Никола бјелу књигу прими
Књигу штије а на њу се смије. 685
Кад бијелу књигу проучио
Десницом је руком истргао,
А лпјевом ногом погазио,
Другу му је итро начинио:
„О Турчнне вјеро некрштена 690
„Шта ће м’ к.... кула на Удбини
„Кад ја имам у Котару кулу,
„Шта ће ли ми твоје к.... благо
„Кад ја имам доста јунак блага.
„Да га зобљем позобат га нећу 695
„Да га пијем попити га нећу
„Шта ће мени Туркиња ђевојка
„Кад ја морем Српкињу ђевојку
„Која с’ крсти са тројицом прсти
„Могу ’зети коју ми је драго. 700
„Каза’ сам ти што је и како је
„Сигурно ми на мегдан излази,
„Јер тако ми вјера моја тврда
„Ако мени на мегдан не дођеш
„Послаћу ти вуне на преслици 705
„Па ми преди у запећку бако!!
„Док не стигнем на Удбину б’јелу
„А у твоје ваљене тврђаве;
„Узећу те за ту сједу браду,
„Водати те по бијелој кули 710
„Као ђеца смрдљивога јарца.
„Вјера моја осјећу ти главу
„И бијелу поробити кулу,
„Однијети из одаје благо
„Па ћу онда ватром запалити 715
„Погубити два млада пашића
„Што их моја окотила мајка;
„Поведи ми стару моју мајку
„Сам сигурно на мегдан излази
„Под Кунару на росну пољану.“ 720
Боже мили чуда големога!
Књигу прими Нукић барјактаре
Књигу штије сузама је лије
Кроз плач Туре тијо проговара:
„Давор Бего, јединицо моја, 725
„Облач’ на се дамаске-аљине
„Неби-ли се Влашче преварило
„Неби-ли ми крвцу онростило.“
Опрема се Бега дијевојка.
Опреми се Нуко барјактаре 730
Са ђогатом помамним коњицем
Па он зове Анђелнју љубу;
„О кадуно Анђелијо љубо;
„Опремај се штогођ боље мореш
„Ред штенету на мегдан је ићи.“ 735
Па се баци ђоги на рамена
За се метну Анђелију љубу
А за љубу Туркињу ђевојку.
Па ми иде јунак под Кунару
Под Кунару на росну пољану. 740
У то јунак шатор разапео
Те је био конак коначио.
Мили боже чуда големога
Када дође време од мегдана
Нико преми доброга дората 745
Паше своје свијетло оружје
Сједе за се остарелу баку.
Па натури кроз Котар сокатом;
Све му вичу у граду грађани:
„Ој Никола у добри час било 750
„Да би свога осветио бабу!“
Здраво јунак на пољану дође
А гледа га Нукнћ из шатора
Па овако љуби говорио:
„Ој кадуно, Анђелијо вјерна, 755
„Тако м’ дина мога и амана
„И турскога поста Рамазана
„У мојијех година стотину
„Онакога коња и јунака
„Нит’ сам чуо ни оком видио 760
„Камо-л’ јадан мегдан дијелио
„Ко је куји руво сакројио
„Ко-ли добра коња утовио.“
Преда-њ стара излазила мајка
Под Николом дору уватила; 765
Ал он иа њу очи изрогачи:
„Одмакни се невијерна мајко,
„Одмакни се кучко моја мајко
„Јер тако ми бога јединога
„Манем сабљом осјећу ти главу!“ 770
Паде мајка у зелену траву
А допаде под шаторе Нико.
„Божја помоћ Нукић барјактаре."
То му старац приватио здрављем;
Скочи Нико са дора на земљу 775
Па узимље у нарамак баку
Па је сједа у шатор бијели:
„Гледај саде стара моја бако
„Гледај саде што ће са мном бити
„Ма виђећеш од Турчина јада.“ 780
Ту му с’ опет мајка привижлава
Ћела би се радовати сином,
Али вели Николица мали:
„Одмакни се кучко моја мајко
„Та то турска вјера не донаша 785
„Да каурин були лице види.
„Де Нукићу са Удбине б’јле
„Јаши коња мегдан дијелити."
Ал му вели из шатора Туро:
„Бре Никола штене материно 790
„Сјаши дору да се одморимо
„Да ти дадем дијевојку младу
„Којој нема пара ни бедена;
„Све без крви п без мртве главе.“
Изведе му гиздеиу ђевојку 795
Отвори јој пребијело лишце
И одмаче пече и вераче;
Кад је виђе Николица мали
У њему је срце заиграло
Деснијем је оком намигује 800
Бијелијем осмијава зубом.
Али вели Николица мали:
„Море Туро за вуке стрвино
„Јаш’ ђогата да мегдан чинимо
„С ким се бијем баш не пијем винои." 805
Опет вели Турчин Удбињанин:
„Не Никола радосна ти нане
„Питај сине небројено благо,
„Опрости ми на рамену главу“.
Ал му вели Николица мали: 810
Главом крену а шкргутну зубом:
„Јаши кљусе мегданџијо турска."
Кад се Тури на ино не може
Он се баци ђоги на рамена
Па он крупно довикује Нику: 815
„О Никола штене материно
„Али бјежи ал ћу побјегнути!"
Окосито Нико одговара:
„Твоје звање а моје бјежање“.
Када бише на сред поља равна 820
Крупно Турчин Нику довикнуо:
„Ај Никола штене материно
„Немој рећи да је пријевара
„Ето теби копје омашито.“
Кад је Туре копје ужидало 825
Свом ђогату између ушију
А Николи у плећи јуначке
Мину Нико преко поља равна
Кано звезда преко неба плава,
Не да ми се Нико ни згледати 830
А камо-ли копјем устрељати,
Дође прије под пећину Нико!
Ал га виче из пећине вила:
„Удри сине сабљом бобовкињом
Врну Нико дору за ђогатом 835
У другом га скоку пристигао:
А потрже бритку ћорду своју
Како га је лако ударио
Од два четир’ он је начинио
Он пресјече коња и Турчина, 840
Па се скаче са добра дората
Док сасјече коња и Турчина
Да приправи и сватов'ма меса;
Мрком вуку и врану гаврану.
Сад процвиље Туркињица млада 845
Кано љута под каменом гуја.
Ту му с’ мајка боју привржбала
Уватила дебела дората
Па скочила на рамена дори,
Ал довикну из пећине вила: 850
„О Никола радосна ти нане
„Одведе ти кучка твоја мајка
„Одведе ти дору од мегдана."
Кад се Нико назад обазрео
Крилат јунак, — доро летит’ неће, 855
У три скока уватио мајку
Био јунак срца милостива
Присјети се јадне душе своје
Ћеде својој опростити мајци
Ну на њ вила очи изопачи: 860
„Арам теби Николица мали
„Што сам тебе угојила млада
„Копај мајци оба ока врана
„А прорежи обе б’јеле дојке
„А преломи обе б’једе руке, 865
„Промећ руке кроз бијеле дојке
„Живу кучку у гору оправи
„Нек се туче од јеле до јеле
„К’а ја јадна без мог побратима
„Без мог побре Јанковић Стојана." 870
Што је мигом наредила вила
Наредбу јој извршио Нико
Стаде копат’ за два ока врана!
„Не Никола радосна ти срећа
„Доста су те угледале пута“. — 875
— „Мучи, мучи, кучко моја мајко,
„Јесу оног Нукић барјактара!"
Кад јој стаде б’јеле ломит руке
„Не Никола радосна ти срећ’ца
„Доста су те загрлиле пута.“ 880
— „Мучи, мучи, кучко моја мајко,
„Јесу оног Нукић барјактара
„Грлећи се по Удбини б’јелој!
Кад јој бјеле поче резат’ дојке:
„Не Никола срећа ти цвјетала.“ 885
— „Мучи, мучи, кучко моја мајко
„Ономе су Нукић оарјактару
„Два пашића њему одраниле.“
Па је посла путем за ногама
Да се љуби по Удбини б’јелој; 890
Вака мука свакоме Србљину
Који пружи том исламу руке
Који бјежи од светог олтара
Који бјежи од имена свога.
Николу је дозивала вила: 895
„О Никола радосна ти нане,
„Узми сине Бегу дијевојку
„Па је води у равне Котаре
„Њу де крсти и вјенчавај за се“.
О мој боже чуда големога 900
Ал бугари кићена ђевојка
За својијем остарелим бабом.
К њој допаде Николица мали
Мили боже брза тјешитеља!
Баца ј’ брзо за се на дората 905
Па одводи у равпе Котаре
Па одводи у Ружицу цркву,
Туркпњу је покрстио Бегу
Српкињу је вијенчао за се,
До по дана Бега дијевојка 910
Од по дана Јанковић Милица.


Напомене

  • Ову велику народну песму, у којој има преко 900 стихова, певала је Пава Димићева из Острвице у Лици, а нашем је листу достављена добротом честитога протопопа горњз-карловачког г. Николе Беговића. У овој ће песми наћи чпталац многих лепота, што их наше најбоље нар. песме имају. а држимо, да ће и филолог наћи по декоју занимљивост.

Извор

„Јавор", година 1882, број 9, стр. 267-272; број 10, стр. 299-302; број 11, стр. 335-338; број 12. стр. 369-372; број 13. стр. 399-404; број 14. 431-436.

  1. У Далм. - бурача (од козије мјешине па усклизно сашивена