Већ не вјеруј таштој лажи
приварена душо моја
ни у чем не мож наћ покоја,
да се жеља тва утажи
Тач те вриједну ктје створити5
бог, да умрла ниједна сатвар
не може ти јур никадар
духу жељу самирити.
Штогод мисли тве икадар
помислише, све имише,10
и твим очим ниједну сатвар
не забраних, ку желише.
Робје коње, слуге, благо
уживаше жеље твоје
и камен'је оно, које15
на свем свиту тач је драго.
С свитом свиле сваке носи,
једе у сребру и у злату,
и у тем ниједну добру плату
мисли жељној твој не испроси.20
Ну сад, покли кроз свјет свети
знат ми од ствари да истина,
да је све испразност и таштина,
и чемеран труд памети,
душу моја, рити могу,25
ишти ишти свуди гди ћеш,
нигди мира најти нећеш,
него у самом једном богу.
Свака на свит ствар додије,
ку годир се чоек чин'т' стави,30
него само зрак љубави
божје, којој сврхе није.
