Кон текућа бистра вира
кличе гласит све бољезни
у оваке горке пјесни
најтужнији од пастира:
"Чему мени уцвиљену,
јаох, сто очи није дато,
кроз сто очи, моје злато,
да те цвилим изгубљену?
Чему ли се очи моје
не сатворе у двије ријеке,
нека сузим све ме вијеке
цјећа тебе, мâ госпоје?
О покоју мој весели,
душе моје драг животу,
ко тач пријеко тву љепоту
[с] слугом верном сад раздијели?
Ах, приказни од нарави,
клета смрти и немила,
да ли утруни твоја сила
цвијет најљепши од љубави?
Али бржек ти прољетје
погледајућ у ње лицу,
лијер пољепши и ружицу
неголи је твоје цвијетје,
ненавидно хтје схарати,
јаох, овако сасма рано
китно цвијетје изабрано
ке се видје туј цвјетати?
О разблудна душо моја,
да ли је воће тве замерно
сад убрано тач чемерно
у незрела доба твоја?
Да ли је сунце тве љепости
помрчало и стамнило
тач нередно и немило
у истоку од младости?
Да ли, прије него љето
дође од твојијех славнијех дана,
наишла је зима ненадана
прем у исто примаљето?
Руже цвијете прирумени,
ки си урес свој ливади,
ах, молим те, сад опади
и похуди и повени,
покли руже оне миле
ке су у устијех ме разблуде,
јаох, без реда јесу осуде
ко снијег бијели проблиједиле.
I ви рајске свијетле звизде,
ке чим небом проходите
свеђ таначце изводите
цјећа ваше дике и гизде,
пуст'те танце теј љувене
покли свјетље оне очи
од Данице од источи
сад су смртно потамњене.
I ти, славју, драги и мили,
разговору свијех ливада,
биглисан'ја устав' сада
путе, и ти са мном цвили,
покли худа и немила
смрт је сада, за зло моје,
славу моју, име твоје
без милости поразила.
А пастијери ви од гора,
ки цјећ ваше досле славе
поносисте врху главе
вијенце славна од ловора,
сад их веће поврзите,
тер биљега цјећ тужнога
од чемпреса умрлога
вам угодне вијенце ви'те.
Ах, животу сегај свијета,
коли је ласно изгубити
у час један што добити
не може се у сто љета!
