Трипче де Утолче/Пети чин
| ←Четврти чин | Трипче де Утолче Писац: Марин Држић Пети чин |
Први призор
уреди
СВОЈТА: Трипче, не можемо вјероват ти да би Манде то учинила.
ТРИПЧЕ: Ако не вјерујете ријечми, вјероваћете очима којијем ћете гледат ње портаменте.
СВОЈТА: Те нас хаљине не делектају; твоје питје веле је, па ти је досле учинило. Добро знамо, кад вино улијеш у твоју гулу, у твој трбух, уљезе џенерацијон врагова у тебе - дјед и прадјед, отац и син, и вражија мати.
ТРИПЧЕ: Адонка, моји стари и почтовани и моја братјицо, ако је Трипчета кадгоди винце придобило, тер је у винцу штагоди лукаво говорио, тот веће Трипчету ни тријезну није истина вјерована; све што Трипче веће говори, све је пјано, све је гринтаво!
СВОЈТА: Трипче, кога често пјана воде, и кад је тријезан мне да пјан говори.
СВОЈТА: Пјанац је како и жена ка, кад једну воту чâс изгуби, веће ју нигда не стече; кога виде једну воту пјана, држе га вазда за пјана.
ТРИПЧЕ: У славу Дјеве Мајке! Сад се ће видјет јесам ли пјан!
СВОЈТА: Ово т' обећавамо: ако ју нађемо у чем је си обадио, тако јо' ћемо лијепо главу и усјећ, да веће није жива и да не гледамо прид очима срамоту од наше куће; губаву ћемо козу изврћ из стада, да остало стадо не разгуба. С кијем велиш да ју ћемо наћ?
ТРИПЧЕ: С мештром Крисом од скуле.
СВОЈТА: Манду ћемо наћ с мештром Крисом од скуле?
СВОЈТА: Оршу, братјо, да пер форза уљеземо у кућу и да и једнога и другога за косе свучемо низ скале и овди, qуи ин меззо делла страда, да вас свијет види, да од њих комарду учинимо.
СВОЈТА: Не инако, под мач да се ставе!
СВОЈТА: Три уљез'те гору, а ја ћу и Трипче на гвардију од врата остат. - Трипче, гдје ти је оружје?
ТРИПЧЕ: У врага! Ово сам и сам себе заборавио од њекијех туга.
СВОЈТА: Ухити за косе, доли их свуци! А, цан традитор, а ти, зла жено!
Други призор
уреди
ЏОВЕ: Језус, мисерицордиа, што ћете од нас? Ми смо!
КРИСА: Qуониам виолентиа? Qуаре? Зачто?
СВОЈТА: На улицу, да вас свит види, традитури!
ЏОВЕ: Мисерицордиа! Што ћете? Мој је муж!
ПЕДАНТ: Qуид тиби вобисqуе реи мецум ест? Што имате ви са мном чинит?
ЏОВЕ: Јаохи, моја лудовети, на што те твоје лудости доведоше!
СВОЈТА: Трипче, ово ли је Манде?
ПЕДАНТ: Виолентер мануqуе армата, с оружјем тако!
ТРИПЧЕ: Али сам ја махнит, али сам глух био, тер сам једно чуо за друго! Ја сам пјан, ја сам махнит, ја... Враг узео кад сам жив! Ја ћу поћ узет лакат конопца, тер се ћу објесит, покли моје очи и моје уши лажу.
ЏОВЕ: Што ове ствари, добри људи, чините?
СВОЈТА: Добра жено, тко пјану и махниту вјерује, пјано и махнито чини и говори. Није он пјан ни махнит, ма смо ми бјестије и горе нег бјестије, ер на његове ријечи ови ерор учинисмо. - Видимо ер си ти муж ове добре жене. Како ли сте ту дошли, ми то не иштемо. Простите и остајте збогом! - Пођ'мо за оњезијем махницем, да се онаки пјан десперан не би објесио.
Трећи призор
уреди
ЏОВЕ: Криса, срамото моја, не мештре од скуле! Тко теби да скулу учит, он махнитији би од тебе. Ту ће скулу дјеца од тебе научит? Јесам ли ја Манде? Што ме гледаш? Паче ме се сит нагледа', срамото моја, руже од твоје куће, руино сам од свога живота! Да те с Мандом сад ови нађаху, како сад овди прођаше? Заклаху те нечовјече, не имаше кад Језуса ријет, тер би живот и душу изгубио! Брижна ја с тобом, у смртному би гријеху умро! Луди Криса, што мучиш? Што не одговараш? Изван куће ми се валент младић чини, а кад је дома: "Стомак ме боли". Није те данаска стомак болио кад си мнио да си с Мандом, која је добра младица, а ти си зао човјек. Сјетна! Је ли ка од жена да јој се потужим које је валентижије данаска учинио сцијенећи да је, брижан, с Мандом? Нијесам ли она с којом се си данаска толико јунак учинио, која сам од толико годишта уза те вазда била? Ма ти мени нијеси они ки си данас био и инда бивао. Традитуру од вјере ку ми си дао! Ер да не гледам што гледам, сад бих овјезим нокти у очи дошла, тер бих ти их избола како злу човјеку. Да је проклет они час и они хип који за те дођох! Мучиш, не одговараш, зао човјече? А минуто бријеме толику охолас сврх мене имаше! Изгубио се је, замукнуо је, одкриле су се његове гриње, узазнала сам његове секрете. Ма, зао човјече, хоћу да их и друзи знају; поћу дозват сву својту, тер им ћу указат твоје галантарије; и нећу цкњет - најбрже сада!
КРИСА: Фортуна, ад qуид танта дерисио?! Ме мисерум! Жено, жено, веле их знаш! Жено имаш разлог! Жено, ја сам крив, ма Љубав ким се неће наругат? Пуер алатус, нудус атqуе пхаретратус, Љубав је једно дијете голо с крилми, ер му лети червео како све дјетету; а горе је дијете, - наругао бих се светијем Антуном. Ин фине, љубав се је хтјела наругат данас мноме, ма веће се не буде мном ругат. Сатис ест, доста је! А сагитта туа воланте шцутум прудентиае протегет ме; поћу жени проштење питат, и да ово покрије и да се веће о овому не говори. С љубави мало ја живот не изгубих. Не, не веће!
Четврти призор
уреди
ТУРЧИН: Валахе, кад под кућу дођем мога свитлога сунца, тако и доходе њеке ђидије, тере сметају моје после. Валахе, тако ми ова десница неодсјечена, први прида ме дође, тако му ћу ончас и усјећ главу. Ма ово моје свитле звизде данице. - Свитла звиздо даницо, помилуј, роб твој умире! Аман да знам да ми глава отиде, уљезох гори с теби! Прими ме, вило, прими ме!
МАНДЕ: Јаох, тужна! Махнит је ови Турчин. - Ката, затвори кућу.
ТУРЧИН: Вило, ово твој роб!
МАНДЕ: Јаох, једа тко? Турчин у кућу!
СВОЈТА: Манда, што је то?
МАНДЕ: Турчин ми је уљезао у кућу! Помозите за Бога!
СВОЈТА: Ах, ђидијо једна, тако ли је?
ТУРЧИН: Ах, бре ћопек!
СВОЈТА: Надвор, ђидијо!
СВОЈТА: Надвор, да ми му је главу усјећ!
СВОЈТА: Држ'те га! Ја му ћу главу усјећ.
СВОЈТА: Држимо га! Слободно удари! Ђидијо једна!
ТУРЧИН: Јунаци, прије нег ми главу усијечете, да вам двије ријечи речем, тако вам материна млијека!
СВОЈТА: Нека говори ђидија. - Чини твој посао!
ТУРЧИН: Својту имам овди.
СВОЈТА: Тко ти је својта? - Не удар' сад, - нека рече.
ТУРЧИН: Драшко Грубишић Кркранин мој је отац; фусте ме су турске, дјететом у Пуљу ходећи, ухитиле.
СВОЈТА: Ти си Драшков син? Лажеш, псе! Да јес' ли имао ку сестру?
ТУРЧИН: Јесам, на име Манду; не знам је ли жива.
СВОЈТА: Манда, ну сиди долу.
МАНДЕ: Ча ћу доли?
СВОЈТА: Ходи доли, твој је посао! Али отоле нам кажи: јес' ли имала кога брата?
МАНДЕ: Јесам једнога, кога Турци ухитише. Не знамо је ли жив.
СВОЈТА: Што је теби име?
ТУРЧИН: Махмут сада, а прије ми је било име Франческо.
СВОЈТА: Манда, како му име бијеше?
МАНДЕ: Франческо.
СВОЈТА: Манда, мени колач! Ово твога брата!
МАНДЕ: Ча је то? Што велите?
ТУРЧИН: Ово је Манде, ово је моја драга сестрица коју сам толико жудио, богме је она!
МАНДЕ: Франческо, мој драги брате, сада те познам!
СВОЈТА: Видите ли и чујете ли чуда!
МАНДЕ: Франо, мој брајене драги?
ТУРЧИН: Манда, сестрице драга, је ли отац жив?
МАНДЕ: Да с' ти здраво, - приминул је. Која те, мој драги брајене, добра моја срјећа овди к мени доведе?
ТУРЧИН: Мајде т' добра срјећа, моја драга сестрице.
СВОЈТА: Ово је наш драги паренат, а ми га ктијахомо клат.
ТУРЧИН: Моји јунаци, згоди се на овому свијету веле ствари.
МАНДЕ: Уљез'мо у кућу, драги брајене.
СВОЈТА: Монтање фермо стоје, а људи се један с друзијем находи. Ставите оружје у ножницу; поћу ја видјет једа Трипчета нађем, ону махничтину, да дома дође, да шуру овога види и да га почита.
Пети призор
уреди
КЕРПЕ: По мису Божију - смијех од овога каза! Подеста кондена Лону де Заулиго, да плати прћију Кати, нашој дјевојци, пецат либрица, али да пет годишта стоји у оковијех у тамници. Тот аморижање! Ма за скуртат бесједу: нашла се је Ката да му је кћи. У Кркру украдом се с њеком склопи, какав је вас амороз; роди се ова дјевојка, кријући ју одхрани; баба се је нашла која ју је дојила и хранила, која све ово сповиједа. Толико, ер ју је он одлучио узет у кућу и хоће је удат онореволменте. Кучки једној нехоте се је срјећа родила! Ма ово је; поћ је ћу мало пристрашит. - Ката, камо греш?
КАТА: Гори; јеси ли гди Трипчета видил?
КЕРПЕ: Што ти је од потрјебе?
КАТА: Они Турчин, кога ти ктијаше пушком стријељат, нашао се је да је брат Мандин.
КЕРПЕ: Врага велиш!
КАТА: Није инако.
КЕРПЕ: Све може бит; ма, Ката, како ће ти проћ со оњезим ругом што си од Лоне чинила? Све се је узазнало, подеста хоће да, зато што си се ругала, узмеш за мужа једнога који би Лони отац био а груба како једнога дјавола од пакла, који мјеште ручка хоће ти дават свако јутро дваес бича по махачи; тако подеста хоће.
КАТА: Брижна; ча велиш?! Ча су те ријечи? Убио Бог и подеста, макар и тебе ш њиме. Богме ћу се скрит, да ме не нађете.
КЕРПЕ: Ово их, ово Лоне! Бижи у кућу.
Шести призор
уреди
ЛОНЕ: Рече се: не може се једна ствар начинити, што се прије не саштети; ма ја не нађах кћери ни оздрављах од лудости, да се ова смећа не учињаше. Мњах с врагом да ме ће објесит, а ја добих уна зоиа, - кћер добих ка ми је дража нег једна џоја од тисућу шкуди. I љубав већа мању придоби. Манду заборавих при љубави од кћере; Манду ћу одсела љубит како ону ка је моју кћер лијепо одијевала и како своју сестру тратала.
КЕРПЕ: Лоне, узиди гори?
ЛОНЕ: А ја да узидем.
КЕРПЕ: Ово је веће твоја кућа. - Трипче, пер амор де Дио, што си у тизијех хаљинах?
ТРИПЧЕ: Знаш ка је? Ја сам злочес, ја сам махнит; а Манде, моја жена, света је светица, кад ви хоћете.
ПЕДАНТ: Домини меи, qуис ест, тко је муж Мандин?
ТРИПЧЕ: Што га питаш? Ја сам њекад Мандин муж био; ма сада, по Јодзефа мартира, не буде она веће моја жена бит.
ПЕДАНТ: Ет его дицо тиби, велим ти ер не има нитко у свем Котору боље ни светије жене од твоје; и ако ти сам што сагријешио, игносце мицхи, домине! Пеццави, пеццави, е валете!
ЛОНЕ: А ја велим: прова', ер Манде, твоја жена, света је светица и њу ни мунита ни која друга ствар и у чем може икад придобит; и да те Бог весели! Ката, твоја службеница, моја је кћи; и уљезох у кућу твоју цон лизензиа востра.
СВОЈТА: А ми ти одзгар велимо с фуњестре: ход' у кућу и не махнита' веће, ер макар би ти био у твој дио каква је Манде у свој! I окропи се крштеном водом, да ти из главе та зла чес изиде која те траваља.
ТРИПЧЕ: У име оца и духа светога! Кад свак вели "лези!", а ја да лежем; ја се придавам. Ме рендо, ја сам изгубио, ви сте правду добили.
МАНДЕ: Ходи ве у кућу; доста си говорио и изговорио!
ТРИПЧЕ: Манде, ја сам крив, опрости: питам ти проштење; кад свак хоће да сам крив, ја сам крив. Ото, справи штогоди вечери, ер умријех од глада; нијесам ни обједовао од фастидија.
МАНДЕ: Ходи ве гори: шура ти се је нашао а мени брат, Кати отац, да се веселимо.
ТРИПЧЕ: Боже, теби хвала на добру, а на злу не умијем ти ни захвалит. Бригато, ја сам почео и ја досвршујем. Ми ћемо овамо унутра имат посао, а вас инвитавам у Гардзарију на вечеру, - не друго. Почита'те се е валете!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
|