Сви ки сте у танцу, тако вам радости,
слишите пјесанцу од моје младости;
јер вам ћу у коли сповидат госпоју
која се охоли гди пјесни њој поју.
Извила на глави вјенчац је од власа, 5
нека се прослави ње љепос из гласа;
зач ми се мни круна на њојзи од блага,
с бисером сва пуна камен'ја придрага.
Сама вил из горе она се мни мени,
пламенком гди горе ње личци румени, 10
на ких џиљ виђу ја и цвитје румено;
затој ње образ сја [с] суначцем такмено.
Мој Боже, кад позри прикрасним позором
у кому свитлос ври јак исток прид зором,
тко да њу с анђели у броју не збраја, 15
тко да њу не вели да приде из раја?
Усти ње гримизом сва цафте како цвит
и слацим мирисом кога нî сад на свит;
тер кад се насмије и рече штогоди,
мним цвитје да сије и бисер да плоди. 20
Ну бијела ње грла погледат свак приступ',
које је прострла јакино камен ступ,
које се прозире јакино језера,
још бирек развире свитлоћом бисера.
Дану се на биле ње руци озри свак 25
ке су сниг добиле бјелоћом и џиљак,
тер на њих став' мисал; јер ја рећ не смију,
зач не бих исписал што схитрит умију.
Ох, узрас ње сада позри свак је ли цвит,
је ли сва да влада за гизду ови свит, 30
тер танац уреса јак љето с пролитјем,
кад поље укреса травицом и цвитјем.
