Свакому на сај свијет нî боље умријети
нег кад је како цвијет у младос позрјети,
зашто је пожаљен од сваке нарави,
све сасвијем избављен нехарне љубави.
Све туге остави и горке жалости, 5
а узме пут прави од вјечне радости,
и мене да ктијеше тамна смрт уморит,
мука т' ми не бијеше нег покој становит.
Тер не бих ови труд боравио с тужицом,
ни чемер свакчас худ споменуо с тужицом, 10
који[м] ме порази без ниједне милости,
још младос сву спражи горкоме жалости.
Још за два узрока вазел бих умријети,
да не знам прије рока у живот позрјети:
јер виђу горки јад мене свуда тјера, 15
кростој бих био рад ван бити чемера.
Цјећ тога узрока вазео бих имат смрт,
да приђе жестока, ка би ме могла стрт;
ну знам да смрт моја не би свијем пријала:
тко би био како ја, тогај би скончала. 20
Зач не би могал труд ни жалос трпити,
ни горки чемер худ од себе пустити;
ни би знал наћи лијек, ни друзијем болос ријет,
већ мислио вас свој вијек како ће прије умријет.
Цјећ тогај узрока не бих тил видјет смрт, 25
зашто би жестока и мнозијех могла стрт.
Доста.
