Сладоје, по дилу пјеснивче пјесниви,
Тако те кроз вилу љувен гњив не огњиви!
Тако те не рани, јакино Љубмира,
По свиту замани горштицу ки тира!
Ке с' сложил јур пјесни, пошљи м' их, мој Сладо, 5
Цић старе пријазни, молим те прирадо.
Једа, ми даи оне даду смих извидни,
Чим да ми не звоне скоро дан послидни.
Ар смијешном бесидом ако ми не даш лик,
Умријет ћу невидом, мени је кратак вик! 10
У грозах ер тону вас нездрав и болан,
Како да у Стону будем стал невољан.
Тамно дан, плачно ноћ проводим без мира,
А држат дух ни моћ, срце се подира.
Ни пића ни питје, ништа ми не пруди, 15
Нег венем јак цвитје кад сјевер опруди.
Видивши сељанку прилипшу нер вилу,
Високу и танку, румену и билу,
Гди гре с богомоље све тиха ступаја,
Узцафти њом поље јак цвитјем од раја. 20
Не могу т' сказати ни близу липос ње,
Тијем волим мучати нег ријети од мање.
Ки годи њу виде, да је најстари кмет,
Сва му свијес отиде и памет у замет.
А да ја не жудим у младос најлипшу 25
I кроз ту да штедим пријат ку перлипшу,
Будем се кушати, ну дотле, пријатељу,
Молбу ми не крати од тебе ку жељу.
Пошљи ми тве слике али су, дим, пјесни,
Ке с' сложил кроз смихе али кроз љувезни.
Тол' их нећ послати, главни ми ћ' бит крвник,
Ки мож' а нећ' дати мом срцу даи тај лик.
Звати ћу освету, љуби те смамила,
Све т' службе у штету, зла те коб слидила!
Не чин се још клети, ер болан што куне,
Вишњи га освети, клетве се испуне!
