Скуп/Први чин

←Пролог

Скуп Писац: Марин Држић Први чин

Други чин→

Први призор

ВАРИВА, годишница стара, ГРУБА, годишница млада

ВАРИВА: Сјетна, Груба, не дошла! Што је та прјеша? Како ли си смјела, тужна, доћ, гдје знаш, стар пас не да приступит, који, биједна ја, на свакога режи. Ни знам који је ово живот који се ш њиме живе.

ГРУБА: Сјетан ти живот и с господаром! Права си Варива која пакао ш њиме вариш. Не имате ни огња у кући, а сјетна, једва сам утекла од њега. Дођох да огња узмем; тако и чух гдје њетко иза сна говори: "Држи! Злато! Мунчјела! Ухити! Лупежи!" и страх ме обиде. Тако пут огњишта. Истом се суну старац пут мене, а ја, Варе, низ скале! Душом мојом, мало ногу не уломих.

ВАРИВА: Да нијеси је уломила добро си прошла, ер се си здрава скапулала. Моја Грубе, овчице млада, не доходи веће овди по огањ да ми те вук не уије, да Груба не буде груба.

ГРУБА: Груба ти госпођа била и с именом макар и тко ми га нађеде! Није ми живота, сјетна, с овијем худосрјећнијем именом. Душа ми пође с вражијијем врагуличићи, од којијех ино није чут, ни им је ино у устијех нег груба.

ВАРИВА: Груба, ако и груба, драга.

ГРУБА: Груба им тамо мати и тко их је родио! - Што је од Андријане?

ВАРИВА: Али је нијеси гори видјела?

ГРУБА: Видјела сам злу чес! Једва сам злом душом утекла.

ВАРИВА: Грубе, у велико' смо тузи. Андријана је чула да ју хоће дат отац њекому злостару који веле да је богат. Хтио би је дат без прћије, ер наш злостар не има, ако би јој и хтио дат прћију. I ако би имао, ђавао је а није лакомац.

ГРУБА: Ух, не бих стара мужа! Оно гдје кашљу, а, брижни, не могу ни ходит, а нег, а нег да...

ВАРИВА: Што, сјетна, "а нег да"?

ГРУБА: А нег да играју с невјестом.

ВАРИВА: Худосрјећна се ти наиграла! Мњах да је и тебе враг узео како и њеке пуштенице.

ГРУБА: Права ти си њека Варива! Још учините да не имамо ни играт. Сјетна ве Грубе, нека се прикрстим.

ВАРИВА: Кћерце, ја бих ти мати била; буди добра.

ГРУБА: Добра ћу бит, ако ме мати буде добру учинила. Дјевојка се је мајчици молила: "Не дај мене стару храбру, мајко моја драга; лачна бих била с старијем храбром, ако и има доста блага; од погледа млада храбра вазда бих сита била".

ВАРИВА: Нут худобе, докле их умије! Дјаволице, добро се не излежете, а све знате. То Андријана и плаче: дат је ће оному злостару без прћије, истом да динаре не броји, а макар у морске пучине да ју врже.

ГРУБА: Јес, на, врага да добуде, кад би му то могло бит. Андријана је, жî н' т', обећала Камилу; знаш оному властеличићу што често овдје проходи?

ВАРИВА: Обећала, сјетна! Како се то обећава?

ГРУБА: А он све уздише и говори "јао!"

ВАРИВА: Јао ти вазда! Што је то "јао"?

ГРУБА: Оно не знам; говоре вазда, кад дунижају, "јао".

ВАРИВА: Јао и стара сам, а не знам колико ови бизгичи знају.

Други призор

СТАРАЦ СКУП. ВАРИВА, ГРУБА

СТАРАЦ: Варива, Варива!

ВАРИВА: Домало га ти варио! Идем у пакао: Грубе, збогом! Немо' ве, моја љешинице, с кијем говорит од шта смо сада бесједиле.

СТАРАЦ: Оготе, кад мене није у кући, окамени се у кући.

ВАРИВА: Ходи, тамо се ти окаменио! Да гдје ћу стат нег у кући?

ГРУБА: Вари, Варе, пакао вари!

        С младијем млади,
        с старијем стари!
        Да' ми млада,
        не хајем глада;
        ако ме је млад убио,
        али ми је, брајо, мио.

Вољела бих ја млада господара него стара.

ВАРИВА: Бизгича!

Трећи призор

СТАРАЦ СКУП, ВАРИВА

СТАРАЦ: Магарицо, што ишчекујеш на вратијех? Да ја изидем, је ли? Да разврћеш што је по кући?

ВАРИВА: Тезоро да т' нађем, велику тугу!

СТАРАЦ: Тезоро, ах, тезоро? Откуд ти умијеш дотле?

ВАРИВА: Умијем! Да ти хоћу украсти, не бих ти имала што украсти нег паучина; тога ти је најпунија кућа, ни даш мести...

СТАРАЦ: Ни дам мести, паче нећу да метеш.

ВАРИВА: ... ни даш кухат. Кључе од огњишта држиш како да ти је тезоро у огњишту. Кћи ти се намрије глада, дјевица како анђео! Није ли ти гријех?

СТАРАЦ: Тезоро, како да ми је тезоро у огњишту! Често ли то тезоро успомену'еш! Нијесу ти лопиже ни лонци на памети.

ВАРИВА: На памети ми су празни лонци и глад којијем нас мориш.

СТАРАЦ: Став' памет, Варива! Да нијес' веће ни убиљ ни ушал, - да те враг не узме, - о тезору проговорила! С врагом ћеш учинит да нас истом ткогоди закоље. Теби је тезоро све на језику; ткогоди ће узет назбиљ да је у нас тезоро, заклат нас ће тер неће ни теби простит и окористоват се ће. Зато, Варива, о тезору не говори.

ВАРИВА: Које тезоро? Што је тезоро? Ото да' да се штогоди обједу купи, а о тезору ти мисли.

СТАРАЦ: Старежино, зла жено, о ком ћу тезору мислит? Познавам ја твоје малиције, ма ми ћеш домало у кући стат. Коју си мало прије спију послала у кућу? Што ктијаше она мала губа у мојој кући? Ја те ћу! Узиди гори, пођ' у Андријане гори, ш њом стој. Да се нијеси од ње дијелила!

ВАРИВА: Обједу хоће ли се што варит?

СТАРАЦ: Не би Варива била, да о варењу вазда не мислиш! Ја имам мислит о тому, а ти пођ' к Андријани, тер преди.

ВАРИВА: С тезором ми је дошао, небога!

СТАРАЦ: Нећеш ти оставит то тезоро докле т' не прибијем врат и ноге.

ВАРИВА: Ходи, тамо те гочула задавила! Госпо од милосрдја!

Четврти призор

СТАРАЦ СКУП, затим ВАРИВА и АНДРИЈАНА

СТАРАЦ (сам): Рибаоде, магарице, зле жене! Ово је руина моја. Ако ју изагнем, страх ме је да не проповије тезоро које је у мене; а држат ју није сикуро, ни знам што ћу. Пара да зна ер је у мене ово тезоро; а могла би и не знат. Што је она куцања? Ава, зло! Пер Санта Марија, обија браву! Ајме! Варива, Варива! Што ти држим у кући ашашине?!

ВАРИВА: Што ти је, за љубав Божију? Што ти је? Тезоро ти уграбише?

СТАРАЦ: Што оно разбијаше?

ВАРИВА: Оно дрва цијепах.

СТАРАЦ: Дрва цијепаше? Да' сјемо кључ од огњишта!

ВАРИВА: Њеку је злу мраку у огњишту скрио, - није инако! Који си је ово живот.

СТАРАЦ: Злу мраку сам скрио? На ти тезоро. То т' сам скрио, тако се крије!

ВАРИВА: Ајме мени, јаохи мени!

АНДРИЈАНА (из куће): Немо', ћаће! Брижна, ото ју на мјесту уби.

ВАРИВА: Јаохи мени! Бог те убио!

СТАРАЦ: Гори у третји под сви!

Пети призор

СТАРАЦ (сам)

СТАРАЦ: Ја не знам што ћу, ја нијесам сикур с овом чељади, ја сам невољан човјек. Не имат злато - зло! Имат га на ови начин - зло и горе! Одкле ово тезоро нађох, мени се мир изгуби, сан ме се одврже, мисли ме обујмише, сва зла на мене нападоше, и не чекам друго од њега нег да ме ткогоди при њем закоље. Одкрит га не смијем, тајат га је мука пакљена. А за моје зло драже ми је нег душа! Како га сам у мунчјели нашао, тако га у мунчјели и држим; тако ми пара сикурије. Ах не, да ме тко чује? Није никога! Тко би мунчјелу нашао, рекао би, уље је али маслине али така ствар; од тезора се нитко неће ставит. А да га у скрињи држим, колико би веће гвоздјем обијена била, толико би се прије од тезора ставили. По мису Божију ми све њешто говори: пођ' тер се пријави дома; при злату се губи доброта, злато штети људи, а комодита лупежа чини, а злато је каламита. Амор није амор, злато је амор, злато старе - младе, лијепе - грубе, свете - гријешне, свјетовне - црковне придобива. Зато се сада злати осли доктурају, ер су златни: вас је у њих разум, притило, лијепо, богато, мудро; злату се и прво мјесто дава. Ма што чиним ја тер не трчим да ми љубав ткогоди моју не уграби? Тко љуби; сумњив је. Ах, тко је гори? Што чините? Мучи се сада: ово ми није драго. Што чините гори? L' е фатта! Нећете отворит? Видим вас, све вас видим!

Шести призор

СКУП, ВАРИВА и АНДРИЈАНА (из куће)

ВАРИВА: Што нас видиш? Виђ нас, овако тебе гледали избијена!

СТАРАЦ: Јесте ли гори?

АНДРИЈАНА: Гори смо, ћаће.

СТАРАЦ: Тко чува, учува. Угасите огањ да тко по огањ не дође. Нећу да ми нитко у кућу дође. Затворите од скале врата. Ако тко дође заимават што из сусједства, рец'те: "Лупежи су све покрали, није ништа у кући".

ВАРИВА: А и јес велика врага у твојој кући коју толико чуваш? Сва је паучинами порасла.

Седми призор

СТАРАЦ (сам)

СТАРАЦ: Мучно ти се дијељам из куће, а не море ми се смање. Дужник ми је обећао данас за вас дан платит њеке динаре: ако не пођем, нећу их скоџат; ако пођем, тезоро ми перикула. Син није син, ни пријатељ пријатељ, - динар доброту штети; а у мене је кључ од огњишта, а жене су, не умију дотле. За страх не ваља да оставим овога дужника, ма како на вјешала идем на Плацу. Почели ми се су персоне јављат које ме прије и не знаху; дубитам да су штогоди узазнали. Што ћеш, злату се свијет клања. Ма ја да негам: не имам воде, убог сам како уш. Врага изјели! Свак зја да врага од туђега прождре. А ја тврд као мрамор. "Не имам ништа, захваљам на пријатељству!" Пријатељи од данашње доби, докле им се менестра, дотле те љубе; кад није веће што менестрат, и не знају те. Поћу и оправит што имам за најбрже се опет вратит дома.

Осми призор

КАМИЛО, ГРУБА

КАМИЛО: Грубе!

ГРУБА: Груб ти нос! Кâмо, ти ли си? Не море свак лијеп бит како и твоја Андријана.

КАМИЛО: А је ли моја, Грубе? Хоће ли тој бит? Ја сам ље ње, не могу нег ње бит, и ње мрем, а право би да ње живем.

ГРУБА: Брижна, сви ови ки дунижају говоре "Јао" и умиру, а живи су. Сјетни, што вам је тер уздишете?

КАМИЛО: Грубе, срце нас боли од слатка.

ГРУБА: Тот вам, а ви помање захаром се давите. Да' то! Имаш ли?

КАМИЛО: Имам, на!

ГРУБА: Што ми си дао? Лакомца, два мијендеока ми је дао! Споре ти си руке, - споро вазда давао и на тебе плакали!

КАМИЛО: Грубе, не имам веће; ма ти ћу заутра велики убрусац захаре дат, ако ми Вариву дозовеш.

ГРУБА: Кâмо, они злостар, - јаохи мени, мало врат нијесам прид њим уломила. Језус, абе Марија, уклони мене Бог да тамо веће ногу ставим!

КАМИЛО: Грубе, није га сад дома, тако ми Бога!

ГРУБА:


Кад ми даш, нека знаш,
за тебе ћу скочит дваш.

 

Кад даш захару, тако ћу и поћ.

КАМИЛО: Богме ти ћу дат захаре, ну ходи!

ГРУБА:


Да' ми слатко,
на ти глатко! -
Ходи живо! -
Нећу! - Јао!
Кому је криво,
буди му жао.

 

КАМИЛО: Ова ме вражица руинава. Оршу, пацијенција! У Андријане се врата отварају: Варива је. - Варива!

Девети призор

КАМИЛО, ВАРИВА

ВАРИВА: Кâмо, сјетна!

КАМИЛО: Што је, Варива, забога?

ВАРИВА: Ови злостар хоће Андријану удат за њекога злостара који ју без прћије хоће.

КАМИЛО: Ајме, Варива! Да Андријана што прави?

ВАРИВА: Хоће се заклат, плаче, скубе се.

КАМИЛО: У њој стоји да арива; а зна колику јој ја љубав носим, будући јој ја обећао, а она мени вјеру дала. Ни се може разврћ, - није разлог, ни бих то могао поднијет, - прије бих живот изгубио.

ВАРИВА: Јаохи, Кâмо, што то говориш? Она мре да се с тобом састане и да учини колико јој ти заповијеш, а то, ер хоће твоја и живјет умријет.

КАМИЛО: Варива, би ли се могло сад ш њом проговорит?

ВАРИВА: Брижна, Кâмо, како? На очију смо овди од свега свијета; а да он изиде, тот веће ми, Језус, пошли горе се не море.

КАМИЛО: Ах, Варива, реци јој да је мудра и да не изгуби вјереника који ју љуби веће нег очи своје, нег живот свој.

ВАРИВА: Кâмо, немо' да она тебе изгуби; а она је твоја, - за то се наспи.

КАМИЛО: Ото њекога, Варива! Грубу ћу послат к вам и орденат вам што имате учинит. Истом чините што вам ја орденам.

ВАРИВА: Кâмо, Андријана и ја, живе и мртве, твоје! Што ћ' ино?

КАМИЛО: Ах, враже, веле ти можеш, смећо од свијета!

ВАРИВА: Ух, брижна, немој се бринути, Камо!

Десети призор

ДОБРЕ, Камилова мати, и ЗЛАТИ КУМ, ње брат

ДОБРЕ: Злато, моје злато, разлог је да сестрица брату успомене што је разлог. Добро да ми жене сцијењене смо за мало у створу, и да не имамо памет мушку ма дјетинску, која се, како и слаба грана, на сваки свјет обрће, или луд или мудар, и прије на луд нег на мудар; ништанемање љубав ку ја носим мому брацу, мудру ме чини да му успоменем што је разлог и што чини за тебе. I зато се сам дијелила из куће да ти слободније овди гдје није никога успоменем што ме је дух свети надахнуо да ти успоменем, ер од кућње чељади не смијеш ријеч пошаптат да не прислушују; хоће све знат, и што није, пак свакому приповиједат.

ЗЛАТИ КУМ: То је истина, Добре. Ја тебе сцијеним жену разумну, а остале буди какве им драго. Са мном није од потрјебе да веле обхођом идеш. Реци ми слободно што имаш.

ДОБРЕ: Да могу ли ти слободно ријет?

ЗЛАТИ КУМ: Мореш, реци!

ДОБРЕ: Злато, драги брате, име ти је злато и кућа ти је сухо злато, а не имаш од срца твога кому ћеш твоје злато по теби оставит! Нека ти дамо владику с прћијом коју ти хоћеш, да видиш у кући твојој другога тебе, а то је плод приличан теби, да кућа наша с именом не погине.

ЗЛАТИ КУМ: Ја да се од ове доби сада оженим?! Добре, то ли ме свјетујеш? Доцкна си ухранила ти свјет, Добре!

ДОБРЕ: Није, моје злато, доцкна. Колицијем који се су од веће доби од тебе оженили сада су синци њих старости штап.

ЗЛАТИ КУМ: Добре, ја сам стар, богме стар. Доњекле давах разумјет: скубох сједине, - старос не могох скрит! Брада сва побијеље; ако бих браду остругао, али косе не таје; ако бих косе скрио, кашаљ гриње одкрива.

ДОБРЕ: Ну ве, злато, ну ве! Стар је тко је немоћан; а да се за ино не ожениш нег да имаш тко те ће у старос гувернат. А прћију мож' узет коју ти хоћеш. Нека твоја сестрица то весеље види прије нег умре.

ЗЛАТИ КУМ: Добре, о тому ми не говори.

ДОБРЕ: Паче, злато, нека о твому добру говорим, и умоли се твојој сестрици да ве то весеље видим за мога живота. Ја ти сам нашла дјевојку с прћијом од веле тисућ дуката.

ЗЛАТИ КУМ: То ми и у кућу да', да ми говори: "Што? Купила те сам, прћију ти сам донијела већу нег ти ваља свој парентати имање! А хоћу ово, а хоћу оно", - спендзе да им царова ризница не би доста била! Добре, ни ми о жени говори, ни ми успоменуј теј велике прћије: жена није за мене, а од прћије не имам потрјебу.

ДОБРЕ: Злато, како си ти од потрјебе који се злато зовеш, тако и злато нигда није наодмет. А није ни толико колико се говори од богатица с велицијем прћијами. Сестрицу твоју, моје злато, контента'.

ЗЛАТИ КУМ: Добре, ја те љубим и није ствари коју за тебе не бих учинио, ма се од дразијех имају питат ствари разложите.

ДОБРЕ: Ово је ствар коју може брат за сестру учинит.

ЗЛАТИ КУМ: На велику ме ствар усилујеш, Добре!

ДОБРЕ: Усилуј се! Ну то ве хоћу за мене да учиниш.

ЗЛАТИ КУМ: Покли је толика та твоја имаџинацијон, контент сам; ма нећу нег кугоди убогу дјевојку. Нећу госпођâ у кући, хоћу дјевојку којој ћу ја господар бит, а не она мени. Ја не имам потрјебу од имања.

ДОБРЕ: У име Божије! А ми да ти дјевојку нађемо од добре куће; а о прћији, или 'буд' или не буд', да, не мисли!

ЗЛАТИ КУМ: Јес у овога твога сусједа овди, добра човјека, кћи дјевојка костумана.

ДОБРЕ: Скупова кћи? Убог је одвеће!

ЗЛАТИ КУМ: Велим: богату нећу!

ДОБРЕ: У име Божије!

ЗЛАТИ КУМ: За њу ми је Скуп један дан говорио и сповидио ми је своје убоштво, и припоручио ми се. I ја му одговорих како се заонда не мишљах женит и ако бих се одлучио женит, имао бих га на памети. I, за ријет ти, срцем љубим ону кућу; дјевојку сам ту видио: око ми љуби ње крв.

ДОБРЕ: На славу Божију! Драго ми је, добро је! Да хоћу ли ја с Скупом говорит?

ЗЛАТИ КУМ: Ја ћу ш њим говорит, покли му сам обећао, ако бих се женио, да ћу његов бит.

ДОБРЕ: Све да је у славу Божију.

ЗЛАТИ КУМ: Поћу цијећ тебе сад најбрже да га нађем.

ДОБРЕ: Пођ' у добри час!