Прошња бана Јелачића
Кад се жени Јелачићу бане.
Он дозивље Јелицу сестрицу:
„О Јелице, рођена сестрице!
Јеси л' била код Ковчића[1] двора?
Јес' видила Ковчићево _Злато? 5
Је ли златно, колико га кажу,
Одивено, колико га хвале?"
Одговара сестрица Јелица:
„Ја сам била код Ковчића двора,
I видила Ковчићево Злато. 10
Јесте златно, колико га кажу,
Одивено, колико га хвале:
На њему су гаће ракамане.
У њезину танку повишњаку
До стотина златних тетрејика, 15
Пола златних пола позлаћених."
Па је братац секи говорио:
„О Јелице, рођена сестрице,
Како бих је јунак приварио?"
Одговара сестрица Јелица: 20
„О мој брате, Јелачићу бане!
Лако ћеш је јунак приварити.
Ти отиђи у гору зелену,
Па усици гусле јаворове,
I гудало дрво шимширово, 25
Ти обуци женско одијело!
Узми баку ти за вођу свога.
Па ти хајде од града до града!
Моли Бога и свету Недиљу,
Да т' ухвати она ноћца тавна 30
Чини бане, што му сека каже:
Бога моли, па га домолио;
Код Ковчића двора омркнуо,
Па дозивље пред Ковчића двором:
„Добра срића, Ковчићева мајко! 35
Би ли могла овди приноћити?"
Одговара Ковчићева мајка:
„Бора теби, слипице дивојко,
Доста их је овди приноћило,
Приноћило знаних и незнаних, 40
Камо л' не ће слипица дивојка?"
Кад су била доба од вечере,
Дадоше јој самој вечерати.
Бан закука кано кукавица,
А приврну кано ластавица: 45
„Ево има девет годиница,
Да сам млада оке погубила,
Никад сама вечерала нисам,
Долиш ових Ковчићевих двора!
Једа Бог да, те се разорили!" 50
Кад то чује Златуљина мајка:
„Ој Златуљо, моја кћери драга!
Ај' вечерај с слипицом дивојком!"
Ту је Злато мајку послушало.
Кад су била доба од лигања, 55
Слипици су самој дали лигат.
Бан закука кано кукавица,
А приврну кано ластавица:
„Ево има девет годиница,
Да сам млада оке погубила, 60
Никад нисам сама приноћила,
Долиш ових Ковчићевих двора.
Једа Бог да огњеви изгорили!"
Кад то чује Златуљина мајка:
„Ој Златуљо, моја кћери драга! 65
Узимљи је за бијелу руку,
Па је води у ложницу горњу,
Па је лигај, кћери, покрај себе!"
Ту је Злато мајку послушало,
Па је води у ложницу горњу. 70
Па је лига она покрај себе.
Кад су била доба о поноћи,
Хватила се слипица дивојка,
Хватила се Злату у нидарца.
Ал говори Златуља дивојка: 75
„Хајд' отоле, слипицо дивојко!
Нису за те одгојене дојке,
Нег за оног Јелачића бана!"
Питала је слипица дивојка:
„Да ти бора, Златуљо дивојко, 80
По ћеему би бана познавала?" —
— „„По чему бих бана познавала?
На руци му од злата прстење,
У прстену Јелачићу бане.""
Махну бане руком и рукавом, 85
Сине прстен кано жарко сунце,
I у њему Јелачићу бане.
Љуби бане до зорице Злато,
Па је своме одлазио двору,
Па је бане свате сакупио. 90
Кад свануло и сунце грануло,
Говорила Златуљина мајка:
„Ој Златуљо, моја кћери драга!
Што не будиш млађахну слипицу?
Нека иђе од града до града, 95
Не би ли се млада потпомогла!"
Златуља је мајци бесидила:
„Ој старице, моја мила мајко!
Није ово слипица дивојка,
Већ је ово Јелачићу бане: 100
Нег ти спремај, стара мајко моја,
Нег ти спремај, што у Злате нема!"
Мих. Павлиновић, II.; бр. 1508.
Грахово
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
