Вијем да сам сагријешил, ну бих ја боже рад,
да бих се одријешил од злоба мојијех сад,
које су толике, којијех је толик број,
којим наћ прилике не може живот мој,
сврх главе до пета којијех сам пун боже,
зач напас проклета хитро ме приможе,
да згријешим ја теби, праведни створче мој,
а задам сам себи пакљени непокој.
Затој сам себи сам отворил ја дворе,
гди је доли вјечни плам, грјешници гди горе,
гди је душам погуба, гди није чут радости,
гди је скржит од зуба и плачне жалости.
Ну други лијек не вијем, о небеска славо,
нер да се исповијем скрушено и право,
и грозно да плачем по све дни до гроба,
да гријехе оплачем и мноштво од злоба.
Тијем теби на поспјех, мој боже, ја течем,
све злобе и мој гријех скрушено да т' речем,
цвилећи у сузе, велми се болећи,
конопе и узе на грлу носећи,
јакино све злобан и чловјек без реда,
ки није подобан к небесом да гледа.
I туј ћу плакати прид славну влас твоју,
чијем буду опрати сузами злед моју.
Ну овај трудна злед, с које дух мој гине,
учини како лед ме срце да стине;
тер стоји јаки мраз и зими и љети,
и не да мој образ сузами полити,
да грозно ја плачу прид тобом јаох стоје,
да мој гријех оплачу и зледи све моје.
Тијем срце ме сврући и ти га постави
у пламен горући од твоје љубави,
да се тај лед и мраз у срцу мом топи,
докли ме смртни час мрамором поклопи.
О свијетли источе, још ми дај влас твоја,
да очи ме точе свак час без покоја
сузице приљуте, нека ја сузами
све гријехе минуте оперу с тугами.
На смртни кад ме дан обујми вјечна ноћ,
нека дух мој опран прида те буде доћ,
блаженство да твоје, љувене милости
згријешен'је све моје скрушену опрости,
прије нер ме ђавља влас не буде повући
са собом у пропас у пламен горући,
који се приправи, давши ми толик бој,
да тебе растави од мене ки сам твој.
Јесусе, а затој молим те ноћ и дан;
у руке чин' да мој буде ти дух придан;
зач га си ти створио, да тебе вијек слави
и за њ си крв пролио од веље љубави.
