Красна ловорико, зеленце љувена,
ма части и дико и сјенце блажена,
јур пројде, вај мени, с временом много љет,
да твоје зелени не могу ја видјет,
ни мирис чути твој, ки рајски мирише,
да срце и дух мој од сласти уздише,
прије тогај обичај како је вај била,
да мени мирис тај заноси ван тијела
срдачце и дух мој, праведно могу ријет,
у гори зеленој дери тја на он свијет.
Тијем венем и блиједим и тргам свијес моју,
гдје вајмех не видим зеленцу туј твоју,
у пустој дубрави гдје труди живот мој,
гди ми чес објави разлики непокој,
пустињом трудећи а слабом кријепости,
бијели дан жудећи и вишње свјетлости,
једа бих, ловоре, како је ма мисал,
по труду ван горе наравно изљезал.
А вајмех не чују ниједан дух живући,
гдје велми тугују, гором се тукући,
да ми је за страже у пустој дубрави
и да ми покаже од поља друм прави;
у равном да пољу, ако се кад станим,
све пјесни на вољу све моје заглавим,
које ће чути свијет по свакој држави,
ако их буду спјет, које су нарави.
Мним да ће свијет чути и остали сваки створ,
што је плач приљути и тужни разговор,
који плач на свијети за сад се не море
на пуно изријети, мој драги ловоре,
зеленца чијем твоја буде ме окрунит,
тер пјесан сва моја буде се испунит.
Тијем ако гдје стојиш при живом студенцу
у крову тер гојиш туј твоју зеленцу
у вријеме у свако гдје тај вир извира,
тер драго и слатко весел'је разбира
свака звијер и птица, сваки дух живући,
гдје бистра водица жубери текући,
да сваки живи дух уздише у себи,
тихога вјетра ћух гдје прши по теби;
тер листак твој слатки тај мирис саздава,
ки ниједна дат таки не може дубрава:
чин' даке туј стоје у овој дубрави
да славиц запоје, да тебе објави,
нека ја притеку к тој твојој зелени,
појући да реку: мој дубче љувени,
нашал сам мир и гој од моје уфанце,
да споје живот мој до сврхе пјесанце;
нашал сам мој ловор, ки ће бит до гроба
мој слатки разговор, како се подоба
једному, ки поје пјесанце и склада,
при музи тој стоје, ловором ка влада
у гори пијерској, у славној дубрави,
гдје трудан живот мој тужбе се избави,
и гди се мени тач трудјахну за дости
обрати грозни плач у вјечне радости.
Да најдем трудан тој и да ми бит море
у гори зеленој, мој слатки ловоре,
пустил бих у сај час сузице ронећи
к небесом плачан глас, богу се молећи.
Ако ми бит може, рекал бих, вај мени,
упухни дух, боже, у ловор зелени,
покли је тај ловор са мноме у дружби,
да ми је разговор у плачу и тужби,
да види и чује, гди с вељом бољезни
мој живот тугује, појући у пјесни;
гдје од туге и ваја приплачни непокој
сузами побраја чемеран живот мој.
Мимо створ остали, остали мимо створ,
да мој труд пожали љувени тај ловор,
тер ће сам чинит суд тај ловор љувени,
колик се гоји труд и тужба при мени,
који труд чловјек жив не може на свијети,
који је бољежљив, језиком изријети,
разми сам живот мој, ки се је насузил,
који је вајмех тој трудећи искусил.
I сузим ја сада и још ћу сузити,
горчије од јада и жељно тужити;
зач ми тач присуди несрећна чес моја,
да живот мој труди без мира и гоја;
и онудје што ходим сваки час мир и гој,
то већи находим с размирјем непокој;
тер с трудом жалости кад бих хтил све изријет,
не би ми за дости сто годиш' ни сто љет,
од бога чијем милос опет ме поврати
из мрака на свитлос тер мој труд прикрати,
ако се кад згоди, да својом милости
бог мене слободи од сваке жалости,
од труда најлише цвијелећи гдје такој
јадовно уздише и срце и дух мој,
и јави и спећи сваки хип и свак час
вир воде желећи, у ком је рајска слас,
дим они вир воде, гди драги ловоре
гоје се и плоде врх пијерске воде
све од свијета вриједности у славној дубрави
и гди је за дости блажене љубави.
