Пјесанце, ну поји, жељно те молим ја,
приславној госпоји, јак сунце која сја,
ка влада небеси и свијетом и нами
тере јој понеси мој уздах сузами.
Ну слишај, што ћу ријет, пјесанце гиздава,5
кад придем на он свијет, гди је вишња држава,
гди је славна краљица, ку сам бог узвиси,
прид њом се на ница скрушено понизи,
а по том тој круни, молим те рад бога,
блажен скут целуни и потплат од нога,10
и слатко реци њој: они те поздравља,
од тијела ки дух свој за тобом оставља,
ки вене трептећи и копни и преда,
прику смрт желећи, да те се нагледа;
зач власти не има, да тамо врх небес15
од тијела очима ужива твој урес.
Затој ти посила сузами уздах свој
и срце из тила, госпоје свијех госпој,
блаженство тој твоје-да прими ови дар,
приславна госпоје, јаки све драгу ствар,20
А по том, а по том, о вјечна љубави,
прије нер ме животом пријека смрт растави,
ти дијево и госпоје трудна ме помили,
тер крило тој твоје за љубав раскрили,
гди моју душицу хотјел бих послати,25
пакљену тужицу да вајмех не пати.
Тер прими све пјесни, ке појем слуга твој
с великом љувезни и сузе и уздах мој,
и срце све моје, које т' се посила,
приславна госпоје, с коријенком из тила.30
Толи сам тач злобан тер дијево за гријех мој
нијесам се подобан назвати слуга твој,
да примиш у крило с великом љувезни
и драго и мило, о дијево, ме пјесни:
ти славна госпоје по твојој милости35
згријесен'је све моје и зледи опрости,
покли т' се скрушено, о дијево, ја молим
и свасма свршено кајем се и болим,
и гријех мој говорим, који ћу кајати,
докли се растворим и жељно плакати,40
сузице ронећи сваки хип и свак час
теби се молећи у веле јадан глас,
да нијесу за луду ме пјесни ни заман,
ке складам у труду и обноћ и обноћ.
Зач слаба свијес моја јур ми моћ прикрати,45
тер гојна покоја не морем пријати,
мислећи у себи у сузах пловући,
како ћу ја теби угодит појући,
хоће ли т' бит харно, приславна госпоје,
ме срце приправно што жели да поје,50
и што сам спио теби и што ћу јоште пјет,
докли ме на себи уздржи таман свијет.
Ну дијево приславна, госпоје и мајко,
вијем да си приправна у вријеме у свако,
по све дни до вијека да милос не браниш,55
нер тогај чловјека љувено да схраниш,
у тугах ки плове тер тебе за сву моћ
кликује и зове, да му си на помоћ.
Тијем вишња краљице и круно свијех жена,
причиста дјевице у вијеке блажена,60
слатко те ја мољу и милос туј просим,
од сијена по пољу покли дух заносим,
справивши свијес моју, да теби госпоји
пјесанце ја поју како се пристоји:
ако ја могу наћ ку милос при теби,65
не дај ми страном заћ самому по себи;
нер са мном свуд буди, куд ступај ступа мој,
и ти ме сабљуди и дај ми мир и гој,
по твојој љубави, докли сам на свијети,
да буду друм прави до конца слиједити.70
I ти ми дај милос, да се дух мој справи,
да за сву усилос хвали те и слави
и сада и вазда и мирно и гојно
вјечну ти хвалу да, како је достојно;
да ти се хвала да, краљица зач си тај,75
ка крми и влада небеса и свијет сај.
Тијем љубав примага нејаку свијес моју,
госпоје придрага, пјесанце да т' поју;
а не вијем почети рад слабе крипости,
пјесанце зачети без твоје милости.80
Тијем хрли и преши, причиста дјевице,
тер мене утјеши од веље тужице,
о круно свијех госпој, да твоја љувезан
одријеши језик мој, који је завезан,
да с твојом љувезни будем се владати,85
чијем спојем све пјесни, ке мислим складати;
и кад се сврше све, да у дворе присвете
прид славно лице тве с поклоном долете.
