Пјесанца дјевици четврта

Пјесанца дјевици
Писац: Мавро Ветрановић


Пјесанца дјевици


* * *


О звијездо данице, вјекушта свјетлости,
   мајко и краљице пуна све милости,
свијех дјевиц и жена госпоје приславна,
   у вијеке блажена крунице избрана!
О славо небеска, која си над нами,5
   краљице анђелска, круњена звијездами,
над свијеми облаци ка гори прибиваш
   у сунчаној зраци тер вас свијет обсијеваш,
о славна госпоје, тер вишњи гди је двор,
   врх небеса стоје небески сваки створ!10
Зач сам бог на неби по својој милости
   допусти тој теби, да си те крипости
да сама ти јеси меу свијеми женами,
   ка владаш небеси и свијетом и нами.
За добра сва дјела, још сам бог ктје такој,15
   о звијездо присвијетла и круно свијех госпој,
да си ти зачета без годиш и љета,
   о мајко присвета, од много прије свијета.
Прије нер свијет створен би, о џиљу избрани,
   чини бог по теби да се свијет сахрани,20
и твоја тај зрака горуште љубави
   вјечнога помрака крштјанство избави;
зач твоје смиљен'је вишњи рај отвори
   и грозно цвиљен'је у радос сатвори,
и твоја славна моћ за љубав и милос25
   обрати вјечну ноћ госпоје у свитлос;
обрати дресел'је и обрати сву жалос
   у рајско весел'је и чемер у сладос,
сву тужбу обрати у пјесни медене,
   и силе све скрати крипости пакљене.30
I ти си још крјепак и толи тврди штит,
   под кијем се свак може сахранит и ожит;
под ким се веселе, под ким се радују,
   прави друм ки желе да гори путују.
Зач крипос туј има, да с десна и с лијева35
   ударце све прима ода свијех протива.
Ну смртној јакости не море одољет,
   ки живот не прости никому на сај свијет;
ну кад се испрти од гријеха тко годи,
   к животу од смрти на он свијет походи,40
вишњи бог зач је ктил, свакоја ки влада,
   љубави своје дил с милости да нам да,
тер твоју утробу тијем даром надијели,
   да сплеше худобу, ка вас свијет расцвијели;
по теби дјевице тер синка објави,45
   пакљене тужице да нас свијех избави.
Ти синка породи, Јесуса слаткога,
   да народ слободи ода зла свакога.
Ти роди Јесуса, да наш плач утјеши,
   који нас од уза пакљенијех слободи;50
и ти си мајка тај, љувена и мила,
   Адамов ки си вај у свој крил примила.
Милости твојом тач јоште си врху свијех
   од Еве грозни плач сврнула вас у смијех.
Затој ја свијес моју приправих и језик,55
   у пјесни да поју и славим по вас вијек,
о дијево, за сву моћ, сваки час и вриме,
   и обноћ и обноћ приславно тве име;
зашто се достоји, достојно зач је тој,
   јаки све госпоји краљици небеској,60
свијем створом ка влада, пуна све љубави,
   сва хвала да се да и да се вијек слави.
Ну славна госпоје и дијево, нека знаш,
   без помоћи твоје, ку молим да ми даш,
не могу језик мој и срце приправит,65
   да буду урес твој и хвалит и славит;
зач славни твој урес, ки хоћу славит ја,
   високо врх небес врх сунца гори сја,
а мене све тмасти овди су прикриле
   тер не имам те власти, разума ни силе,70
облаке пробити и оставит тмасту ноћ,
   о дијево, гди си ти, да могу тамо доћ;
не могу да приду, покли ми милос даш,
   пристол'је да виђу, на коме славно сјаш,
гди је твој славни двор и красна полача75
   и анђелски разговор без тужбе и плача,
гди слави није конац по вас вијек и амен,
   гди је бог и отац син и дух приблажен,
гди је моћ једина из стабра једнога
   од отца и сина и духа светога.80
Затој те ја жељно сад молим госпоје,
   да будеш темељно уточиште моје,
да могу с плавцом прит, о дијево једина,
   у порат становит од вјечнијех тишина,
душица гди моја жели се станити,85
   и туј се без боја у гоју схранити,
у порту тихому да будем почиват,
   при блаженству твому вјечни мир уживат.
Свјетовни зач ми бој велик труд задава,
   о дијево, и дух мој безредно скончава;90
туге ми проклете задава таман свијет,
   пјесанце да свете не могу гојно спјет;
дава ми бољезан и обноћ и обноћ,
   да јави ни у сан починут није ми моћ.
Рве ме и труди, и јави и спећи,95
   што живот мој жуди ар ми није тој стећи;
рве ме и тлачи и силом још мене
   са собом повлачи у труде пакљене,
давши ми толик бој, да од веље тужице
   не може живот мој појмити душице.100
I вид мој заслијепи, да није моћ на свијети
   твој урес прилијепи, ки желим, видјети.
О дијево прислатка, о дијево једина,
   тонота пританка јоште ми запина,
од страха ер чезнем, да у танки тонот тај105
   сљепачки не увезнем, у ком је вјечни вај.
Такој ме свијет хини, јоште ми говори:
   к небеској висини што гледаш узгори?
Тој ли се подоба за зледи, ке твориш,
   и ки си пун злоба, туј дијеву да двориш?110
Достојан нијеси ти за злобу и гријех твој
   туј дијеву славити и круну свијех госпој!
О дијево једина, о вишња љубави,
   вијем да је истина, што мени свијет прави;
ну цвилим и вичем, теби се молећи,115
   и к земљи поничем, велми се болећи,
да љубав тај твоја справи се на поспјех,
   вај да сва зла моја опрости и мој гријех;
зач си ти тај љубав чистија од злата,
   а ја сам тужна плав свијех зледи крцата,120
пуна све невоље, пуна свијех јадова,
   пригнана на шкоље ода свијех валова,
и ти си дијево кључ и заклад од раја,
   а ја сам дубок пуч све зледи и ваја.
Ну ако сам и грјешник и злобом израњен,125
   даруј ми дијево лијек, да је мој дух схрањен;
укаж ми прави пут вишњега краљевства,
   по ком се гре у скут од твога блаженства.
Све моје жалости јак права госпоја
   ти дијево опрости и гријехе без броја,130
и немој тве лице милости блажене,
   о славна дјевице, одвраћат од мене.
Љубави дај ми дил, приславна госпоје,
   и прими у твој крил сузице све моје.
Источе сунчани, прим мој плач и тужбу135
   и уздах срчани и верну му службу;
зач нећу пристати у мао хип ни мао час
   кликоват и звати на помоћ твоју влас,
теби се молећи, туј милос да ми даш
   и сузо ронећи да на ме погледаш,140
милостив твој поглед од вјечне љубави
   да мој гријех и сву злед од духа растави,
нека ја свијес моју и душу приправим,
   да тебе госпоју и хвалим и славим,
и моје све пјесни с уздахом послане145
   с великом љувезни нека т' су придане.
О славна дјевице, о џиљу мој гиздав,
   за рајско тве лице све прими за љубав;
зач пјесни ке поју и ке сам досле пио,
   све на час на твоју теби сам намијенио.150



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.