Коли је плачан глас, мој боже приславан,
кад је куф у он час на пријеку смрт справан,
тер тај куф прибијели крај ријеке студене
појући процвијели, травица да вене!
Мним да би мраморно срдачце тој било,
да не би јадовно и грозно цвилило,
слишаје туј птицу у пјесан гди цвили,
појући душицу да с тијелом раздили.
Зач ријека гди ћути јадовне те пјесни,
смете се и смути у веље бољезни.
Још да би плах војник у оружју туј прошал,
пјешац али коњик, и птицу туј нашал,
гди горче од јада крај ријеке цвилећи
јадове уклада, с духом се дијелећи:
крај ријеке туј стоје и он би проплакал
и оружје своје по земљи повргал;
тер би се цвилећи, садружен с тугами,
по земљи ничећи вас опрао сузами.
Зашто је плач приљут, зашто је бољезан
на смрти куфа чут гди поје у пјесан,
стојећи крај ријеке, гди вајмех пун ваја
од смрти од пријеке тужице побраја.
Не да има сумњу и страх, да живот свој скрати
и да га смрт у прах и у земљу обрати;
појући нер вели тај птица прибијела:
живот се мој жели раставит од тијела,
зач свијету на служби одкли се породих,
моје дни у тужби до сада проводих.
Пјеснивац још би тај сву забио тужицу,
ки обиде вас свијет тај иштући дружицу,
хотећи живот свој од труда и муке
за љувен непокој смрти дат у руке;
тер с лиром појући напокон набата,
у сузах пловући, од пакла на врата,
молећи прид врати, гди је спила пакљена,
да му се поврати дружица љувена.
Арион јоште тај, ки пјесан туј справи,
рад које на сух крај риба га приплави,
ки с лиром појући у вељој незгоди
на риби пловући смрти се слободи:
да куфа туј чује гди с вељом бољезни
на смрти кликује, појући у пјесни,
пучином вајмех тач појући прислатко
и себе и свој плач забил би тутако.
Још сцијеним није пастир, ни морска сирена,
ни вила ни сатир од луга зелена,
ни звијери ни птице од сваке нарави,
да грозне сузице с бољезни не справи,
слишаје туј птицу, крај ријеке гди стоје,
дијелећи душицу, умира и поје.
Јоште мним бијесан лав ошал би ловећи
злосрди свој нарав, дубравом ходећи,
и своју усилос с бијесом би прикратил
и у љубав и у милос злосрдје обратил,
гди се куф скончава, појући тер тако
смрти се придава љувено и слатко.
Није јеле ни бора, храста ни јасена,
ни суха јавора ни бријеста зелена;
ни дубак остали разлика нарава,
велики ни мали, што земља саздава,
ни с травом ниједан цвијет, туј жалос да чује,
гди тај куф на он свијет појући путује,
за вељу љувезан да не би боже мој
оћутил бољезан за толик непокој.
Зашто би праведно туј птицу садружит
и ш њоме заједно и цвилит и тужит,
гди вајме напокон . . . притужна
смрти се под закон [тер] прида за сужна,
пријеку смрт тер толи с великом љубави
заклина и моли, да свој бијес устави;
појући тер прави толико приклоно:
о смртна нарави, за мао час стан гојно.
Чин' твоја тај стријела да ме још не цвијели,
да мој дух од тијела јоште се не дијели,
чијем тужбу сву моју, крај ријеке стојећи,
на сврси не споју, сузице ронећи.
Зач вријеме ме кратко и мој рок на свијети
далеч ће тутако мој живот занијети,
гди ће мој бијели дан и сунчана свитлос
сврнут се у вјечни сан и у вјечну мрклос.
Тко неби сузице, о вјечна милости,
пролијевао низ лице с великом жалости,
гди смртни тај нарав и тај стрил приљути
на молбу и љубав неће се сврнути?
Не гледа цвиљен'је, не гледа плачан глас,
ни веље смиљен'је ни од пјесни медну слас;
злосрдје нер слиједи тер мнократ на свијети
прије цвијетак повриједи, ки је љепши видјети.
Тер с томем области учини тај стрила
срдачце пропасти од куфа прибила,
из гласа ки такој појући крај ријеке
прикрати живот свој од смрти од пријеке.
Покли је нагла тач, мој боже, смрт пријека,
ка рану како мач задава без лијека:
теби се ја молим, ки с' вјечна доброта,
чин' мало да продљим рок мога живота;
не дај ми још смрти, о вјечна милости,
у пепео сатрти ме тијело и кости,
чијем моје све пјесни до конца заглавим,
да с вељом љувезни хвалим те и славим.
Ке пјесни послати ја мислим у крил твој,
ако смрт не скрати прије реда живот мој.
Још љубав туј твоју ја молим, слуга твој,
отвори свијес моју и одријеши живот мој,
тер чини толик дар да језик мој стече,
прикорну ниједну ствар да луду не рече,
нека ми не рече тко годи с прикором:
зашал је далече дубравом и гором,
кара је достојан, зач поље остави,
гди бјеше покојан, слиједећи друм прави.
Наглос га приможе безумјем заједно
тер свршит не може пјесанце наредно.
О боже приславан, затој т' је за сву моћ
мој живот приправан тебе зват на помоћ,
да твојом љубави и твојом милости
каже ми друм прави од вјечне свјетлости,
да могу познат ја они крам и видјет,
гди друго сунце сја, више нас на он свијет;
то сунце говору, ко влада над нами
даницу и зору над свијеми звијездами.
