Уздам се у бога, свјетници мо'и мили,
кî сред зла свакога љубко ме прикрилî.
Тием, кô ви велите, потреба ние мени,
кô птицу, да штите горске ме зелени,
прем грешна да 'е рука на мене у гњиву 5
смртнога од лûка напела тетиву;
прем с злобне да силе крвници немили
љуте су сво'е стриле у тркач сложили;
ер њих стриел ние вриедна и хрли замани,
сва срца праведна потајно да рани. 10
Ето кê ти ставî законе све твоје,
о боже мој прави, зли грешник сатро је;
праведниех ноћ и дан за расут он слиеди,
буд' да га праведан у ничем не увриедî.
Све видиш, боже, овој, кî обра на неби, [стр 15
кô цркви у твојој, вјековит стан себи.
Знам, твоје свеђ лице гледа на тужнога,
знам, твоје женице чувају убога.
Човјека кушаш ти тренутјем тво'их очи,
да сам он сво'им усти сво'е злоће свједочи. 20
Бог куша човика праведна — за узвисит,
бог куша грешника — за пораз њему бит.
Ер душу сво'у губи и на њу мрзи увик,
неправду тко љуби и ње је насљедник.
Из чаше крваве вјечни краљ сво'им рукам' 25
злочинцим врх главе даждјет ће узе и плам,,
да им увиек разгара сред страшниех понорâ
дах силниех вјетара плам густа сумпора.
Прав је бог у себи и љуби, прав тко је,
и правду свеђ с неби сво] образ гледô је. 30
Слава оцу вјечному и вишњем сину свом
и духу светому, кî су три у једном,
кô бог је хвален сад и кô бî, одкле 'е свит,
и кô ће свеђ одсад у виеке виекâ бит.