Твому у лицу скупљено је
благо обилно свијех разблуда,
ну ти нијеси добро моје,
у ком живе мâ пожуда.
Гиздава си, Ракле, и мила,5
али срцу мом замани,
ке Љубица, рајска вила,
у слаткому ропству храни.
Ах замани прси од лијера,
уста од руже кажеш мени,10
заман јасна твâ замјера
отвора ми дан љувени.
Пазећ љепос твому у лицу
индје обраћам мисли моје
и размишљам му Љубицу 15
и ње љепос љепшу од твоје.
У теби се наресива
образ цвијетјем, звијездам очи:
у ње чело зором сива,
поглед сунцем од источи.20
На ње устијех живот прави,
у посмијеху рај се каже,
на ње прси љубав стави
што је имала слађе и драже.
Зато немој бит сумњива,25
ер другога роб сам лица:
сваку свјетлос дан добива,
сваку љепос мâ диклица.
