ПЈЕСАН 156
Госпође придрага, једина ма вило,
тко ве ти што слага на мене немило,
тере се проћ мени разгњеви по тај пут
твој урес љувени, да ми је погинут'?
Не знаш ли од кога, госпође, још доба 5
имаш ме за твога и слугу и роба?
Коју тој створих злед, тер такој од мене
односиш твој поглед, и дике љувене?
Једа ли сатворих проћ теби до данас
најмањи који грих? реци ми, молим вас. 10
Смјерно те још мољу, ништор ми не потај,
нека се дај бољу, госпође, за гриех тај.
Ну тако да сам жив, наћи ћеш, да нигдар
ниесам ти био крив најмању једну ствар.
За тој те молим сад, не чин' да прие рока 15
умирем тебе рад без мога узрока;
нег да ја прибивам у твојој милости,
и с тобом уживам до смрти радости.
