Пјерин

Марин Држић

Пјерин

&#x25Ц4;

&#x25БА;

Први чин

ПЈЕРИН: Хоће да узмем, на моју срамоту, њеку грдобу? [.....] Истином не има нег ту једну кћер, богат је, ту је велика прћија; али враг узео и прћије и дукате, макар и тко их кује! Контентај ми срце, а да' ми мање имања.

[........]

ОБЛОЖДЕР: Аферин, господару! Знам ли га? Како тебе!

ПЈЕРИН: Има једну хћер, љепшу, бољу и складнију дјевојку од свега овога града; немавши ју чијем удат, ономадне ју водјаху да ју у думне ставе. Нитко се не нађе да ову љепоту, урешену толиком добротом, одкупи и слободи из вјечне тамнице, гдје је водјаху [.....] Тамо је с Лучилом одприје уговорио, а ја, ајмех, не знам што ћу учинит.

[........]

ОБЛОЖДЕР: Срце ми узигра, а трбух ми се обесели! Пироват се ће! Све ти честито! Ти с' разумнији властеличић од овога града; ти имаш разлог, а не отац. Тко има разлог има јаку руку која га брани, и не брани се.

ПЈЕРИН: Ах, Облождере, ваљаш тисућу дуката! Кад те видим, обеселим се; кад те чујем говорит, све ми туге од срца отиду; њеком твојом добром вољом од мртва ме си на живот повратио.

ОБЛОЖДЕР: Нека је срјећи чинит! Пођ'мо ми малахно на тудешку стомак конфортат. Враг узео и мисли! Пођ'мо на објед. Је ли што? Је с' ли што на јуначку приправио? Облождера не води на једнога кокотића.

ПЈЕРИН: Облождере, тко би нас видио и обадва голиће овако без браде, реко би: "Дјеца су!", а тко би на наш објед дошао и знао нас што смо, рекао би: "Ово су људи међу сто жена!"

ОБЛОЖДЕР: Благосовјена мајка која те млијеком пита! Мед ти из уста иде.

[........]

ПЈЕРИН: Ах, Обло, срце ми је занила она моја драга вјереница. Ако ми ју злоба од мога лакомога оца не уграби, ја сам честит; и ако моја добра срјећа узхтјетбуде, на коњу сам.

МРВА: Сјетна не пошла, не знам што ћу учинит и смијем ли. [.....] Кад се врати, сва од весеља узиграваше. Сад ме је послала с овом китом да нађем Пјерина и да му је дам; а ја не знам гди га ћу наћ. I кад га нађем, маненштина, тако ме изштипље! Брижни ови људи, што оно дјевојке штипљу?!

[........]

МРВА: Је ли ти се она у дар дала?

[.......]

МРВА: Њешто бих ти дала, - ну иди одтоле!

ПЈЕРИН: Не бој ми се, брајо браче! Ходи ми, миле, моја свиле; ступи слободно, није драче. На т' коленде!

МРВА: Ух, нути Облождера! Душом мојом, како бих ончас мњела да ме ће облу прождријет.

ОБЛОЖДЕР: Жî н' ти, бих се залогнуо тобом као бубрешком од квартјерића од млијека.

[........]

ОБЛОЖДЕР: Лијепа кита! Има бит да ју је и лијепа рука китила.

[........]

МРВА: Тко је све дао нејма веће што дават.

[........]

МРВА: Е, стигни ме, Обло; што ми се гонену? "Обло обла у обло изио, а за њим се пак напио."

[........]

ПЈЕРИН: Ох, љубко т' мирише од сласти душица и срце уздише! [.....] Ово нам стараца, - штинца'мо се!

ЛУЧИЛИН ОТАЦ: Ја не умијем молит ниткога, ја находим тко мене двори и моли.

ПЈЕРИНОВ ОТАЦ: За Бога, што су те ријечи?! Тко ли ти је што налагао? На ти ову вјеру како је све лажа.

ЛУЧИЛИН ОТАЦ: Да би Бог дао да је тако!

ПЈЕРИНОВ ОТАЦ: Ово т' моја Ника, ако инако буде, држи ме за већега лажца од свијета.

ЛУЧИЛИН ОТАЦ: Од садање младости има се веће вјероват нег се рече коњицу без узде; а став' узду од страха на њих, коњи су тврдоусти.

ПЈЕРИНОВ ОТАЦ: Кад бисмо дома дошли, направили бисмо трпезу и сто посал учинили; и матере кад би нас за дрњку ухитили за косе и вукли нас по свој кући!

ЛУЧИЛИН ОТАЦ: А сад се је све изопачило; на мачку ми се стригу!

ПЈЕРИНОВ ОТАЦ: А сад нијесу се добро излегли, с рукавицами на руках етц.

ЛУЧИЛИН ОТАЦ: Видиш ову чоху на мени? Није паметара одкад ју сам учинио.

ПЈЕРИНОВ ОТАЦ: Јес у мене чоха новијех које ми су дједи дерали; а ово ми је очина чоха, и пак ју сам мени прикројио.

ЛУЧИЛИН ОТАЦ: Кад се су људи помамили, поготову ће и жене. Јеси ли видио која се чуда хоће кад невјесту имаду повестит? У наше доба дјевојчица би кућу помела и сто посал учинила, и кад би бријеме било, рекли би јој: "Сватови иду, обуци се!" I ото т' она наређена.

ПЈЕРИНОВ ОТАЦ: У оно доба сусјед се сусједи јављаше, кум куму; а сада кúма кума не зна, сусјед сусједу не смије ни погледат! На сврху све се је иштетило, - свијету је погинут!

ЛУЧИЛИН ОТАЦ: Бријеме је од обједа; ако нећ' са мном доћ на објед, збогом, довечер нас чека'!

ПЈЕРИНОВ ОТАЦ: Тко има ку мисао ал', за ријет боље, тко има дјецу, не море добро ни обједоват, ни може мир имат; а ово дијете није нитко нег мати иштетила. [.....]

ПЈЕРИН: Тко ме зове? - Ћаћко, што велиш?

ПЈЕРИНОВ ОТАЦ: Да идеш довечер у дјевојке; справи се, чујеш ли? Немој ти како умијеш!

ПЈЕРИН: Неборе, ћаћко, што је та преша?

ПЈЕРИНОВ ОТАЦ: Ако мислиш мој син бит и у мојој кући стат, чини што ја хоћу; то ли нећ', дуг и широк ти свијет!

Други чин

СЛУГА: I ти си из когагоди косала из Калабрије!

[........]

ПЈЕРИН II: Ми смо стали оди карат се.

[........]

СЛУГА: Јаох си ве мени, побио би по људи!

ПЈЕРИН II: Ви сте се стали псоват, а изгубисмо Стронгила; сад се не умијемо без њега куд обрнут.

[........]

ПЕДАНТ: Мудри луђега има поднијет.

СЛУГА: Сумештрицо од цуиус, qуаре на ручици од гусли тран не дражи га.

[........]

ПЕДАНТ: На, магарче, носи ти то; али нађи товара, али се и сам упрти.

СЛУГА: Ова се сумештрица њеки господар чини.

[........]

ЛОПУЂАНИН: Са мном иде ти од руке? Ну се ухитимо мало за уши, да ја и ти видимо у кога је тврђи врат.

[........]

ЛОПУЂАНИН: Дјецо, дијети, човуљци, чувајте се шијуна, барашка вас однесе!

[........]

ПЈЕРИН II: Одкле ме отац изгуби у Бнецијех, покој му души, веле се је ствари причинило.

[........]

СЛУГА: Овди је једна крчмарица, - сунце је! Воштарију држи.

[........]

АГУСТИН: На т' моју вјеру како те љубим, а не познаваш. Мало сам срдит, а за ино слуга ти сам.

[.......]

КРЧМАРИЦА: Тко сте ви, ако вам је драго? [........] Ви добри дошли, уљезите!

ПЈЕРИН II: Што нам ћеш дат обједу?

КРЧМАРИЦА: Што кућа да и добру вољу; што ћете друго да вам речем?

ПЈЕРИН II: Невјеста, од твога ћемо погледа сити бит. Уљез'мо овди, не иштимо друго.

МРВА: Брижна се не пошла скитат! Што ми ће Дијана ријет која веће жуди да јој одговорим како је Пјерин киту примио нег невјеста дан у који ју имају водит.

СЛУГА?: Веле т' их знаш, бизгичу! Ну ходи овамо.

МРВА: Угонени ми ову гонетку: Не удао се, - удао; што дао, - не дао; не озвао се, - озвао, а носом у као.

[........]

ПЈЕРИНОВ ОТАЦ: Ја за дуг не бит у бесједи [........].

[........]

ПЈЕРИНОВ ОТАЦ: Зови Пјерина одзгар.

СЛУШКИЊА: Прем је сад изишао; рече ми: ако ме отац успита, да речем ер је пошао изван града.

ЛУЧИЛИН ОТАЦ: Тучемо воду у мортару.

ПЈЕРИНОВ ОТАЦ: Немој се од мене данас одијељат, за пријазан која је међу нами, да крагујца дивјака из неба довабимо; умоли ми се!

ЛУЧИЛИН ОТАЦ: Даривам ти се за данас, да сам свеђер с тобом; што ћ' ино? А теби велим: не оглуши се!

ПЈЕРИНОВ ОТАЦ?: Свак је држан најпрво посô начинит, пак се туђијем бринути.

[........]

ПЈЕРИН: Волим ш њом убог живјет нег богат с оном грдобом.

ОБЛОЖДЕР: С тобом на смрт, на живот! Куд се ти упутиш, ја те ћу слиједит; и ти много добра чиниш. [........] Кад је он на послу, наспи се! Жî н' ти се лијепо почитах ш њиме! Који оно квартјерићи бијеху! Оно штоно се рече: дријемало своју је мајку сисало.

[........]

ПЈЕРИН: Је ли без шале дома? Пођ' јој узми колач најбрже!

Трећи чин

ПЈЕРИН II: Покаже жаба своју ногу! I ти хоћ' говорит гди старији говоре? Ход' ти са мном, кад те је страх.

СЛУГА: Боји се да му друзи кошуту не улове ку је намислио ловит; али за уловит ју, простиће.

[........]

ПЈЕРИН II: Да ми нијес' веће ријечи проговорио! - Чин'те справит вечери штогоди добро.

[........]

СЛУГА?: Не даш ми се од тебе прс одијелит!

[........]

ПЈЕРИН II: Поћу се прошетат мало сам, али ни ја ћу кога познат ни тко мене.

ПЈЕРИНОВ ОТАЦ: Што су оне хаљине од пута на њему? Ови се справља њекуд, ови бјежи! А ја сам луд и махнит тјерат га.

ПЈЕРИН II: Ови старци к мени иду!

ПЈЕРИНОВ ОТАЦ: Што гледаш? Што се не озиваш? Куд се тако иде? Заборавио си што ти данас ријех?

ПЈЕРИН II: Тко је мени што данас рекао? Како ли моје име знаш? Али си се брже упознао?

ПЈЕРИНОВ ОТАЦ: [........] да се нећеш одијељат од мене до ноћи.

ЛУЧИЛИН ОТАЦ: До ноћи да сам с тобом.

ПЈЕРИНОВ ОТАЦ: Је ли право да си ти твому оцу непослушан? [........] Други се си учинио Маро Маројев, који, кад сплавио имање бијеше, не хтје да оца позна.

ПЈЕРИН II: Ни знам тко сте ви, ни о чем говорите, ако се нијесте дошли ругат мном.

ПЈЕРИНОВ ОТАЦ: Чујеш ли ријечи?!

ПЈЕРИН II: Познам ер се ви варате у ме: нијесам кога иштете; упознали сте се!

ПЈЕРИНОВ ОТАЦ: Видиш ли моје туге?! Доходи ми сада да га закољем! А ти ми веће на праг не приступи од куће, веће те нећу за сина.

ЛУЧИЛИН ОТАЦ: Ну чуј двије ријечи с стране. Море бит да му се није драго у мене вјерит.

ЛУЧИЛИН ОТАЦ?: Не ваља да ја тако мојом части играм - чинит мос тако од дјевојака!

[........]

ПЈЕРИНОВ ОТАЦ: А ото смо на твојијех вратијех.

[........]

ПЈЕРИН II: Ја сам упао у шкрипе! Ови старци врх мене вијећају.

[........]

ЛУЧИЛИН ОТАЦ: Нијесам ти за у ничем мањкат: болим се и ја овезијем дјететом и његова уљуднос чудно ми је уљезла у срце.

[........]

ПЈЕРИН II: Тко би се од тога одвргао?

ЛУЧИЛИН ОТАЦ: Тко би ти ш њом лијепу прћију дао, би ли ју узео за твоју вјереницу?

[........]

ПЈЕРИН II: Срећан сам ја у оцијех: гдје годи дођем, свуд оца нађем!

МРВА: Брижна, сјетна, што сам видјела?! Худосрећна Мрве, да не будем мојијем очима видјела, не бих вјеровала. Отиде за великом прћијом, пас један, а малоприје прими киту од стране Дијанине; и колике обећанце учини! А сада, нут небого етц. А сада, јаох несрећна Дијано, кад чујеш! Поћу тијеком најбрже, сјетна, да јом сповијем. Брижна, што стојим тер не трчим да јој зао глас узмем?!

ДИЈАНА: Што је толика прјеша? Што се си засопла? Сјетна, што је? Изреци, брижна, што ће бит?

[........]

ДИЈАНА?: Тужна Мрве, која ти нас несрећица нађе!

[........]

ДИЈАНА?: Хвала Богу, одахну мало.

[........]

АГУСТИН: Они час идем к вами. Ти видиш мањкам ли чијем.

[........]

ОБЛОЖДЕР: Ови мој трбух оће бит први служен. Није заман речено: "Не може се двијема господаром службом задовољно учинит". Пјерин ме, драг пријатељ и господар, посла да му Агустина доведем; трбух ме, дражи пријатељ и мој уздржилац, потегну; рече: "Брајо, жеђахан сам, послужи ми". Трбуху послужих, напинух се.

[........]

ЛУЧИЛИН ОТАЦ: Пси једни, душом мојом, како ми доходи етц. Не има разлога ругат се мојом кућом и играт се мојом части како једном ствари од ништа. Ја моју чâс веле цијеним, ако ју он не сцијени.

АГУСТИН: То ти душа његова, не знаш његове после. [........] По млијеко које сам сисао и по пријазан ку с Пјерином имам, како ја од тога ништа не знам.

ЛУЧИЛИН ОТАЦ: А буд' да се варамо, рад бих поћ мало до дома.

[........]

АГУСТИН: Не умијем што одговорит; ја сам његов пријатељ, а твој нијесам непријатељ, и слуга сам свијем добријем људем. Отит ћу мој посао чинит.

ЛУЧИЛИН ОТАЦ: Ајмех, пођ' се узда' данашњи дан у ријечи! Изгубила се је вјера на свијету, није се кога уздат у садање бријеме. Поћу, наћи га т' ћу прид Лучилом, прид врагом и прид његовијем оцем; овди се није оглушит. [........] Став' памет, ер се ћеш наћ инако веома варан. [........] Видим куд воду водите, видим куд ова ствар иде; овди је тријеба судом играт! Чин'те као сте почели, већ ако не узбуде правда у овомем граду.

Четврти чин

[........]

ПЈЕРИН II: Кад сам у милости твојој, зашто нећу бит весео?

ПЈЕРИНОВ ОТАЦ?: Иштом настој да си послушан свекру твому. [........] С овом ствари мени није цкњет. Не би зло било да ја пођем бит гвоздје, докле је вруће.

ЛУЧИЛИН ОТАЦ?: Угоди ћаћку, ако хоћ' старости дочекат. Ћаћко ти је нашао дјевојку. Немој ти, као чини садања младос: "Није лијепа, љевшу бих!" Што ти ћаћко дава, оно је лијепо и теби буди драго, ер си и ти ћаћку драг.

ПЈЕРИН II: Ја сам за учинит све што је ћаћку драго.

ЛУЧИЛИН ОТАЦ: Ш њим си говорио и од угођаја сте? Све ти честито! Што је старијем драго, то је здравје младијех, то је њих добро.

[........]

[?]: Врте се око оне крчмарице. Без главе, без господара, кућа је за пустит. Тко би се то од тебе надао?

Хаљине си промијенио, да речеш: "Шума т' мати, ја нијесам, - не знам те".

Властелин је, властели се властеоски носе.

[........]

МРВА: Пијеро, тако ли би право? Овакој свако бива која се у вас узда! Све пси! Сјетна, које слатке ријечи, које обећанце, а пак, сјетна, - ах Боже! Бог све види!

ПЈЕРИН: Реци ми што је, ер сад умријех!

МРВА: Не бој се, умријет ћеш и придат ћеш Богу разлог. Ах, Боже, ти свакоја видиш.

ПЈЕРИН: Тко вам је што налагао?

МРВА: Безвјерниче један!

ПЈЕРИН: Ајме, нож ми забоде Мрва у срце!

МРВА: Ожени се! Ото вам зрцало, огледајте се! Обесел' се, родио се је дјетић, - родио се ја пакао! Зли ви и они, - умри свак!

[........]

МРВА?: Зашао си, господару; овди није кога питаш.

[........]

МРВА?: Што се волови имају тужит, то кола шкрипљу.

ПЈЕРИН: Несрјећо моја, видим ер ме слиједиш! Чин, горе нег можеш, ер ми је омрзло живјет. Ајмех, је ли етц.

[........]

ОБЛОЖДЕР: Ако је преша, није судњи дан.

[........]

ПЈЕРИН: Добра срећа не би се мени нашла, зла ми се срјећа и сама намеће.

[........]

ОБЛОЖДЕР: Таш сит, то уједно не може стат. Тко је таш није сит; а тко је сит тежак је. I збогом, за мене није књига ни књижник.

Пети чин

<поем> [........]

ПЈЕРИН II: Кога не би тва љепота приварила, прем би каменит био.

[........]

ПЈЕРИН II: Изгину како магла; од овизијех љепота очи боле. [........] Нећу тјерат тко се не да ухитит. Пушта'мо шале.

[........]

ДИЈАНА?: Обавдва једном игром играју. [........] Боље сама нег са злијем другом.

[........]

МРВА?: Ти оста како опарен пас врућом водом. Бојим се да се не огулиш. Пођ' се игра' на пиљке и не умећи се гдје нијесу твоји. [........] Ти ћеш се вртјет за крчмарицам како и пас кад зја на кобасу под подом објешену. На високо с' погледао, гдје не мож' дохитит; врага изио! Поћу тијеком наћ господара.

[........]

ДИЈАНА?: Доста твојијех! Веле ми си их скројио.

[........]

ПЈЕРИН II?: Господично лијепа, што би?

[........]

ОБЛОЖДЕР: Видим те, нијесам слијеп; знам те, с тобом сам хљеб ио; чујем те, имам уши. Добар ти дан, ако га хоћеш.

[........]

МРВА: Уљезао је они невјерник! Нут, небого, вике која се чини у госпоцкијех кућах! Ја те ћу, не бој се, већ ако господара не нађем.

ОБЛОЖДЕР: Што си тако срчна? Тко ми те је, душо, уцвијелио? Мрве, моја, гримице, од којих се прикле чине. - Ја сам мрнар од бунаце, ја сам сóдат од мира, гоја и весеља, за друго не ваљам иглу; за пирове, за гозбе, за весеља, жî н' ти, ваљам, жî н' ти, умијем! Џоно се Мишкинов жени: поћу се мало пријавит; ту ме готова вечера чека. [........] Пођ' ти свијету угоди; а јесу њеки, да их шкакљеш, не би се насмијејали. [........] Кад видим да је свршено, тако ћу и искрснут.

АГУСТИН?: У име Божије, свему ћемо ред дат. [........] Пушта'мо сада то, друговја ми ћеш ријет.

[........]

ДИЈАНИН ОТАЦ: Добар ти дан, ако га хоћеш.

[........]

ПЈЕРИНОВ ОТАЦ: Тако се чини? Луду дјецу варат и слаткијем их ријечми ласкат. Украдом ли добри људи вијерају своје кћери? [........] Ја сам изгубио сто по сто. [........] Ни ми веће дођи на очи!

[........]

МРВА: Умријет ће од страха; ходи најбрже! [........] За ријет како ствар проходи: ово је дијете мало памети шенуло, ако није зла чес која се је у другога Пјерина створила.

ДИЈАНИН ОТАЦ: Је ли јој мати дома?

МРВА: Није, на посједу је.

[........]

[?]: Што се овди чини? Ова је чељад заспала.

[........]

[?]: Мучи, ер је добио игру.

ПЈЕРИНОВ ОТАЦ: Коју сам добио игру, ако сина из морске пучине измем, кога имам за изгубљена?

[........]

[?]: Бијехомо отишли гори у тарацу обходит кућу. [........]

Сјетна, Дијана ће од страха изчезнут. [........]

Неман је, душом мојом, у њему. [........]

МРВА: Безочника једнога! Нут гдје нас сотони, и хоће ријет да није он био! Сјетна!

ДИЈАНИН ОТАЦ: Мучи ти, пасаљерицо! Нут ријечî од оне губе; нут гринтавице! - Нут ове друге: и ти си дошла, јухопила?

[........]

МРВА?: Не би се јаје изпекло одкле га сам оставила у кући нашој.

ДИЈАНИН ОТАЦ: Став' памет, рец' истину, да ти пак уши не отегнемо.

[........]

ДИЈАНИН ОТАЦ?: Сврх овога не умијем што ријет, што ће све мени на главу пасти. Ти куца' на врата. [........] Теби ли иде од руке, тако без моје ријечи, уљести у моју кућу?

ДИЈАНА: На што ме си довео?! Срце ми даваше!

[........]

ПЈЕРИН II: Ви се упознавате у мене!

[?]: Како је из памети изишао!

ПЈЕРИН: Да ја на чем остајем? Да тако ли је? Од тога се сина ти одричеш?! [........] Немој ме псоват! [........] Од једнога сина ктио би да му се два створе! Ово не може бит без прага и без враголија!

[........]

ПЈЕРИНОВ ОТАЦ: Ах, Господине Боже, сним ли ово, али биљ чујем? Видиш ли чудна каза! Агустин је наша ствар! Тко се не би упознао у овога Пјерина и у овога другога? Је ли вода води прилична, млијеко млијеку? Тако и они један другому приликују! Крчмарице, обадва су се уједно родили и малахни приликоваху један другому, тако да их ми у кући не могахомо разазнат. Хваљен Бог! [........] Је ли тко да ти мајци колач узме? Пођосмо ми дома.

[........]

ПЈЕРИН II: [........] Један властелин бнетачки, који ме је био посинио. [........]

[?]: I ја вас ћу до дома допратит.

[........]

АГУСТИН?: Разумио те сам, нека је мени!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.