Павлимир/Чињен'је треће

←Чињен'је друго

Павлимир Писац: Џоно (Јуније) Палмотић Чињен'је треће

Сказан'је прво

СРЂ и скуп ПАСТИЈЕРА

СРЂ

   Ах, људска умрла
памети, ах, како
слијепа си и хрла
судити опако!
   Бјехоте данас ви,
пастијери храбрени,
сумњивијем страхом сви
неправо сметени,
   мнећ стару слободу
сплесану пазити,
и туђем народу
и краљу служити.
   Није дошо, моји дрази,
Павлимир краљ оди
да вам крај порази
ни да вам господи;
   ово је они знан
витез пун уреса,
вам давно обећан
и одређен с небеса
   кога ви од мене
у скровној тамности
већекрат хваљене
чусте пјет крепости.
   Он ће ову дубраву
учинит свијетлу; а ви
на њу буну неправу
дигосте сумњиви.
   Ваше ће он име
до неба дигнути;
а ви бој бити ш њиме
хоћете приљути.
   Њега је чес весела
за ваше честите
користи донијела;
а ви га гоните.

СКУП

   Самири се, Срђу знани;
није ова била сумња прика
у слободној овој страни
без узрока без велика.
   Будући се неразложни
глас просуо да ми имамо
бити слуге и подложни,
ки, што је служит, не познамо,
   како хоћеш да у смећи
од пастијера свак не буде
на оружје бојно тећи,
да слободу родну бљуде?
   Краљество је над злијем свима
нам мрзеће и немило,
кô је старим Римљанима,
родитељем нашијем, било.
   Ну бивши нам ти одкрио
да је Снијежница и Тмор худи
ови злобни глас изнио
смећу опћену ки пробуди,
   Дубрава се сва смирила,
и весело каже лице,
вуховита знајућ дила
злога вјешца и вјештице.

СРЂ

   Нека их, нека, брзо има
од небеске вишње моћи
неправеднијем њих дјелима
згар праведан плата доћи!
   Мало стоје злоће худе,
ну им се вјечна мука храни;
краљ ће омекшат вриједни и знани,
кад приваре њих знат буде.

СКУП

   Ухићенијех пет јунака
ми смо њему слободили,
и химбена дјела опака
виленика њим одкрили.
   I ти учини мудро дости
што си старијех шес пастира
посло у краља Павлимира
да га моле да нам прости.
   А и сусједни Требињани
кијем бî дано разумјети,
да је он гусар ки њих страни
немилосну плијену пријети,
   бивши у мјесту чули овему
да је он Славим краљ влаштити,
пошли су се ончас њему,
поднижено поклонити.
   Ну непуча тва љубјена,
ку прид свијем ти пастијери
за чâс већу твога имена
за свијетлога краља вјери,
   не хтећ ни час почекати,
пошла је с дружбом лијепијех вила
молит му се блага и мила,
да се натраг опет врати;
   неће од мраза ни од леда,
ни камене бит нарави,
на зрак један ње погледа
да све срџбе не устави.

СРЂ

   Веће га је утажила,
веће ш њиме греде оди.
С ове вјере, дружбо мила,
нами вјечна чâс изходи:
   лијепа је дикла и храбрена,
ке ће име бит свеђ славно,
вјереница одређена
свијетлом краљу с неба одавно.
   Од имена ње честита
у ове ће јоштер краје
доћ краљица племенита,
да свет у њих живот траје:
   Маргарита дјева која,
за потврдит вјеру праву,
изгубити русу главу
не крати се и не боја.
   Света црква, бојна зграда,
зграђена ће од ње бити,
ка ће свога родна града
мире чуват и бранити.
   Ходи, краљу изабрани,
ходи, узроче наше среће
нам с небеса обећани
град зидати почни веће.
   Никни, лијепи Дубровниче,
никни, никни, славни граде,
одкли жарко сунце истиче,
докли у море опет паде;
   граде, вјечна гдје слобода
има држат своје пристоље,
свијетла утјецат гдје господа
у тешке ће све невоље.
   Граде, из твога ти ћеш крила
рађат брзијех сто бродова,
кијема морскијех од валова
пријека ће се клањат сила.
   Они, бродећ сиње море
пуни гласа вјековита,
у родне ће носит дворе
обилности свега свита.
   Још ће у позна љета доћи,
из дубраве тко ће ове
Еркулове ступе проћи,
и одкриват земље нове.

СКУП

   Замјерно ти он бесједи;
свак бесједу ову зори;
редовниче славни, слиједи,
Бог по теби то говори.

СРЂ

   Тако држ'те, моји љубјени;
Илар славни, Богу мили,
све објави ово мени
у честитој својој спили.
   У жестокој оној смећи,
ку с Снијежницом Тмор узмножи,
на молитви ја стојећи,
недостојан слуга божи,
   и молећи снижно Бога
ки сниженијех ласно чује,
врх сметена мјеста овога
да се смири и смилује;
   изненади на очи моје,
ке лијеваху суза ријеке,
сну приличан покој дô је,
да замјерне видим слике,
   ер се ончас мени указа
пун свјетлости, пун уреса
један старац ведра образа,
драг дворанин од небеса.
   Пустињак сам Илар, рече,
пођ' навијести твому пуку,
на оружје да не тече,
да остави смиону одлуку;
   Павлимир је у ове стране
цијећа ваше дошо чести,
коју могућ није смести
да вас на њу пакô устане.
   Он ће од многе дике и цијене
оди честит град зградити,
и с вам друге све храбрене
с вашом вољом сјединити,
   у краљество пак ће своје
краљевати миран поћи,
нека сумње вам никоје
од његове није моћи.

СКУП

   Теби Вишњи дава знати
без икакве данас тмине
славна дјела, згоде истине,
ке ће се оди догађати.

СРЂ

   Удјељане оди слике
у камену живцу од мене
данаска ће свеколике
теби бити одкривене.
   Мјесту и краљу тој објави,
и да смири свак се веће,
узроке им одкриј од смеће.
Рече, а мене сан остави.

СКУП

   Прем велици ти су дари,
ке нам Вишњи обећава.

СРЂ

Доста ћу вам чуднијех ствари
казат, дружбо мâ гиздава.
   Бога хвалит ми ходимо
докли дође краљ честити,
срећно слике пак пазимо
с кијех ће слава наша изити.

Сказан'је друго

СНИЈЕЖНИЦА

   Ах, како се, о Снијежнице,
проћ наравној твôј врлини
од прихуде убојице
љубовница драга учини!
   Како срџба тва жестока,
гњевнијем огњем разгорена,
од сунчана би два ока
у плам љувен обраћена!
   Ја се справљах да погубим
краља, мога противника;
мјеште омразе сад га љубим,
и за њиме мрем без лика.
   Невиђена бјех га веће
сном смртнијем ушикала,
и кацигу с примрзеће
главе њему развезала;
   када својом он љепости
мисли узбуди моје огњене,
и гиздаве све младости
ведријем зраком свеза мене.
   Бјех се веће приправила
на убојство прико и врло,
једовита и немила,
неправо му приклат грло;
   ну врат његов бјељи од снијега
десници се мој оприје,
ка се прострије грлит њега
што га хтијаше заклат прије.
   Справљаху се усти ове
напојити крви худе;
сад медене пит целове
у разблуди слаткој жуде.
   У срце му још крвави
хотијах забит ханџар ови;
али он срце моје улови
јаком стријелом од љубави.
   Главња се од сна није донијела
из пакљене мени јаме;
главња је оно жива била
кâ љувене буди пламе.
   Чијем ми крвне стину одлуке,
мâ врлина чим се краде,
из убојне мени руке
милостиво гвоздје паде.
   Пробуди се краљ љубјени,
али нетом очи отвори,
мој се живот затрављени
тај час живи плам сатвори.
   Худа дикло Маргарита,
дошастје ми тве забрани
видом лица племенита
лијек не искат мојој рани.
   Ти, и виле, и пастијери
краља с очи мојих дигосте!
Ка вас худа чес намјери?
Одкуда ли ви дођосте?
   Ја за не бит одкривена,
бритки ханџар с натле дигох,
и сметена и рањена
одијелих се и побјегох.
   Ја знам што ћу. Али слику
од човјечке видим сјени...
Тмор је! Неку ствар велику
носи у руци, иде к мени.
   Засве ер драг ми веће није,
хинити ћу засад ш њиме
да га љубим како и прије;
вас свијет хини у ово вриме.

Сказан'је треће

ТМОР и СНИЈЕЖНИЦА

ТМОР

   О Снијежнице моја мила,
сви су заман наши свјети:
не може се ниједна сила
злијех удеса вољи опријети.
   Суђено је да се веће
град Дубровник оди згради,
немилостив стан чељади
нам противне и мрзеће.

СНИЈЕЖНИЦА

   Од шта вадиш ту истину
које нијеси држо досле?

ТМОР

Зашто сваком по начину
таште пазим наше после.
   Ер кô у слици туђа образа
гласе краљу дах химбене,
од морскога да пораза
његове су плави стрене,
   и кô прве он плахости
набуњена мјеста угледа,
одијели се у жалости
пут високе плави уреда;
   ја не хотећ губит вријеме,
кô стах, за њим пођох таде
међу друзим његовијеме
смеће стављат и заваде,
   али њеке свете моћи,
ке у дријеву носи свому,
забранише напријед поћи
мому хтјен'ју химбеному.

СНИЈЕЖНИЦА

   То је и моју прику вољу,
сад се стављам, уставило
да зла краља не закољу,
да не учиним крвно дило.

ТМОР

   Ја, немира пун велика,
на гробове пођох старе
гласовитијех виленика:
хитра Мркана и Бобаре.
   Ту великој у болести,
ка ме јоште данас коље и бије,
од доходнијех згода и чести
почех метат хамалије.
   Долерију и Леријана
затијем узех заклињати,
нам противнијех овијех страна
да ми буде чес казати.
   У зле гласе зачух како
град ће славан никнут оди,
и да заман силни пакô
супротива небу ходи;
   кô је злобни Срђ смирио
набуњене све пастијере,
кô се зли краљ утажио,
кô није нашијем лажам вјере.

СНИЈЕЖНИЦА

   Мој љубјени драги Тморе,
ти су гласи прем немили,
не може се нашој сили
зло згодити хуђе и горе.

ТМОР

   За расладит моје смеће,
ја се указах жељан знати
супротиве и несреће,
ке ће ови град имати.
   Тада један дух пакљени,
ки на стражу ту доходе,
овај пехар доније мени,
пун притешке кобне воде,
   Ова је вода с ријеке Љуте,
рече неман худа и прика,
у њој гледај згоде љуте
нам мрзећа Дубровника,
   али учини да је стара
с тобом друга тва Снијежница,
она веома добро чара
и хитра је виленица.

СНИЈЕЖНИЦА

   Жô ми је веле, друже избрани,
и велике ћутим муке,
да су били сви замани
наши труди и одлуке;
   тим да жалос нашу сада
у чем годи расладимо,
у тој води худа града
супротиве све пазимо.

ТМОР

   Гледај, друго мâ гиздава,
гледај наше зло велико,
гди врх оштријех овијех Лава
град Дубровник веће је нико.
   Како расте, како цвјета,
како лијепе дава плоде,
како из мнозијех страна свијета
у њ господа славна ходе!

СНИЈЕЖНИЦА

   Сврни с града тве погледе
и на сиње море пази
гди од Африке солдан греде,
да га сатре и порази.
   На челу се име бојно
уписано њему види,
у плавијех га неизбројно
Сарацина мноштво слиди.
   Будву он плијени, Котор тлачи,
тре Молунат, Рисан хара,
на Дубровник, од свијех јачи,
од свијех главу, пак удара.

ТМОР

   Гледај кô га он обстире
силном војском, ну не море
тврде и јаке пробит мире,
ни разбити њих затворе.
   Ах, јаох, пази кô пун ваја
из ове се земље краде,
пут латинскијех бјежећ краја
гдје узима многе граде.
   Од његова гњева огњена,
супротиве који не има,
Италија сва је стрена
до царскога града Рима.

СНИЈЕЖНИЦА

   Да која се оно дрива
дубровачке дижу из луке,
и словинске бојне пуке
воде њему супротива?
   С једне они, с друге стране
силни Франки на њ удиру,
и војске му све сатиру
и у веригах њега хране.

ТМОР

   Не цкни, друго мâ крепосна,
пази како Бодин врли,
пун пораза немилосна,
на Дубровник с војском хрли!
   Ту синове Бранислава,
братучеда свога, иште,
од мрзећијех нека глава
смрти учини светилиште.

СНИЈЕЖНИЦА

   Које он штете граду прити
супроћ себи оружану;
и није могућ учинити
да остави њим обрану!

ТМОР

   Тим наруган Браниславу,
кога с собом сужна води,
пун расрџбе сијече главу
и у родне земље одходи.
   По дијељен'ју кô његову,
цијећ нашега, јаох, немира,
у дубраву пријеку ову
охоли се град простира.
   Гледа, свети нашу славу
Војслав, Војнов син храбрени,
дубровачку ки државу
сијече, хара, роби и плијени.
   Видиш, друго моја, које
он с расрџбом усионом
с Дубровчаним чини боје
под њиховијем градом Стоном.

СНИЈЕЖНИЦА

   Видим, ну је све залуду:
њих не слама ниједна смећа,
у погубах и у труду
њихова је крепос већа.

ТМОР

   Пусти тугу ка те труди,
тере гледај кô немио
с Бргата је на град худи
Стјепан херцег нарипио,
   на њихове како дворе
тресковите и горуће
честе пламе меће с горе
да не остави цијеле куће.

СНИЈЕЖНИЦА

   Сву његову ту врлину
недостојнијем врши дилом:
видиш како свому сину
вјереницу граби силом.

ТМОР

   Пусти њега, друго моја,
и с погледом напријед ходи,
гледај војску гди без броја
змај огњени Мехмед води.
   На Сутјеху слази веће,
да град сатре нам неправи,
али, о худе наше среће,
која га ово коб устави?

СНИЈЕЖНИЦА

   Попузо се коњ под њиме
и с главе му вео опада,
смирен с мачем злаћениме
обраћа се он назада.

ТМОР

   Он се дијели, али гледа
како Нехан Турчин љути
на Конавли пада и не да
Дубровчаном починути.

СНИЈЕЖНИЦА

   I његовој прикој сили
храбрено се они опиру,
видиш кô се у немиру
из њихове земље одили.

ТМОР

   Пролијевам те, водо кобна,
пуна смеће и пораза,
како нами худа и злобна
ништа друго не указа.
   Бјеж'мо друго мâ, најпрече
из немилијех овијех страна:
клетва хоће, суд протјече,
да не имамо оди стана.

СНИЈЕЖНИЦА

   Ја се дијелит јоштер нећу,
одлука је моја оди
јоштер смотрит коју смећу,
ну ако срећа мени угоди.

ТМОР

   Када хоћеш, а ти остани,
и што ти је драго чини,
мој покоју изабрани;
ја те чекам у планини.

Сказан'је четврто

СНИЈЕЖНИЦА сама

   Он ти је заисто, луд савише
и безуман, ако цијени
да Снијежница за њ уздише
и да веће драг је мени.
   Волим мила љубовница
млада краља ја се звати,
нег бит мразна хотимица
и хотима стара имати.
   Племенитој Маргарити,
ке Павлимир љуби дику,
ја ћу заспат учинити
и обратит се у ње слику.
   Цијенећ да сам вил избрана,
он ће мене миловати,
ја ћу слатко целивана
слађе и драже целивати.

Сказан'је пето

ПАВЛИМИР, МАРГАРИТА и СКУП БОЈНИКА

ПАВЛИМИР

   Племенита дјевојчице,
с ке ми очи био дан сива,
развесели свијетло лице,
и не буди жалостива.
   Ледну остави сумњу која
љуто теби сумњит пода
да ћу од тебе, душо моја,
прико морскијех утећ вода.
   Ки бих живот ја живио
кад бих рајску тву љепоту
приварену оставио,
мој честити драг животу?

МАРГАРИТА

   О љубјени краљу, кога
младос моја служит обра,
о чесаре срца мога,
о узроче мога добра,
   чини ми се сњет јоштера
да се дијелиш ти од мене,
да је ташта наша вјера,
да су жеље ме сметене:
   чини ми се да плав твоју
прико мора пловом слиједим
тако за те, мој покоју,
љубовница вјерна блиједим.
   Ледени су страси моји
ме горуште биљег вјере:
свеђ се страши, свеђ се боји
за драгога ко умире.

ПАВЛИМИР

   Не страши се, мâ радости,
ево уза те вјереника,
кога рајске тве љепости
андиоска зани дика;
   ево, слатка ма љубави,
у руци ти је мâ десница,
вјеран биљег, свједок прави,
да си моја вјереница.
   Том се укопна сврши слава,
ку наредих дружби мојој,
кијех утопи смрт неправа
у пучини валовитој,
   славит ћемо с многом диком
слатку женбу, пир честити,
кијем ћу над свијем љубовником
по правди се срећан рити.

МАРГАРИТА

   Што да срамна теби сада
дјевојчица одговори?
Тебе младос моја двори,
и ти њиме, краљу, влада';
   ти си слатко ме весеље,
ти си покој мој весели,
ино срце ме не жели
нег слиједити твоје жеље.

ПАВЛИМИР

   Мâ је жеља, лијепа вило,
ка животу мом краљујеш,
да разведриш лице мило,
да се смириш и радујеш.
   За љубав сам и ја твоју,
ка мом срцу би најдража,
утажио срџбу моју,
за то се и ти, браче, утажа'...

МАРГАРИТА

   Блага је и мила тва бесједа
из ке слатки мед изходи,
и мом срцу заповиједа
и хотјен'ју мом господи,
   На тве драге разговоре
кô се нећу ја смирити?
На веселе тве позоре
кô се нећу веселити?

ПАВЛИМИР

   Весели се, моја дзоро,
свијетли узроче моје славе,
краљеват ћеш ти доскоро
славне граде и државе;
   и да је радос тва потпуна,
мâ краљице, мâ госпоје,
на краљевскијех веле круна'
справи златне праме твоје.
   Госпоје ће свијетле у роду
бит дворкиње твоје дике,
славне бане и господу
имати ћеш за дворнике.
   Али врх свијех инијех срећа,
ке су справне битју твому,
краљица ћеш бит највећа
мени, другу твом верному.

МАРГАРИТА

   Моја младос не достоји
краљица се твоја звати,
ти ме срце, краљу освоји,
и ти ћеш му краљевати.
   Свуд сам доћи с тобом справна,
мој животу драги и мили,
тва доброта вриједна и знана
моје жеље слатко сили.

БОЈНИК

   Срђ избрани, пун крепости,
с пастијерима и с вилами,
кô је достојно твôј свјетлости,
греде, краљу, супроћ нами.

ПАВЛИМИР

   Племенита и вриједнога
редовника не трудимо,
дигнимо се с мјеста овога,
супроћ њему тер ходимо.

Сказан'је шесто

СКУП ПАСТИЈЕРА СТАРИЈЕХ

ПАСТИЈЕР 1.

   Чусте ли, дружбо мâ,
честитијех множ срећа,
ке небо нашијема
земљами обећа?
   Лијепо ти знанога
Срђа Бог надари,
да мјеста овога
доходне зна ствари.
   Лијеп ти ће град оди
никнути ови дан,
у вјечној слободи
гласовит и славан,
   крстјанска гди вира
и урес ње свети
слаткога сред мира
увијек ће живјети.

ПАСТИЈЕР 2.

   Закони су праве вире
стража пуку веле јача
негли имат тврде мире
и висоцијех множ полача;
   ташта су градовом
обрана грађани,
ако их Вишњи свом
десницом не брани;
   добар за почетак
не може зазвати,
гди божје части зрак
не почне сивати:
   тим се срећан може рити
град Дубровник, пун уреса,
штит и снага ком ће бити
краљ могући од небеса.

ПАСТИЈЕР 3.

   Тврђи од мира од камена
праведни су још закони,
кијем је крепос узвишена
и худа се злоћа изгони;
   од закона ну доброта
боље стоји удјељана
у начину од живота
нег у књигах уписана.

ПАСТИЈЕР 4.

   Владан'је најбоље
ужива они град,
гдје држи пристоље
грађана мир и склад:
   и малахне ствари у складу
могуће су снагу стећи,
а у нескладу и у смећи
и велике моћи паду.
   Видиш они дуб гди китне
гране своје свуд простира,
драг разговор у дни литне
лијепијех вила и пастира:
   он колико у висине
вито чело продиљива,
толико се у дубине
с крепцијем жилам раширива.
   Засве њега да се около
бијесна војска од вјетара
страховита и охоло
врти, вије и удара,
   он се крепак каже и стоји
тврд на силне њих замахе,
ни се страши, ни се боји
од њих силе врле и плахе;
   ну малахан црв послије
могућ му је врха доћи
ки му изнутра жиле изије,
гризући га у дне и у ноћи:
   унутрња тако смећа
хара и ори тврде граде,
исприд које моћ највећа
оборена на тле паде.

ПАСТИЈЕР 5.

   Дубровник се неће од тега,
кô нам рече Срђ, бојати
паче вазда посред њега
угода ће свијетла сјати.
   Он ће мирним законима
владати се сам по себи,
разговорно невољнима
уточиште при потреби.
   Видјели сте слике миле
ке за урес овој страни
посред своје славне спиле
давно удјеља Илар знани.
   Која ће оди тећ господа,
ки краљеви, који бани,
наша мила да слобода
сачува их и обрани!
   Видјесте ли ведру слику
Силивестра млада краља
гди словинскијех од земаља
с мајком бјежи буну прику?
   У њихову како труду
мјесто их ово прима и части,
уграбљене докле власти
непријатељим отет буду?
   Видјесте ли племениту
Лизабету и Стјепана,
врх босанскијех који страна
држати ће влас честиту?
   I они ће бијегом доћи
у државе сеј слободне,
и ш њиховом пака моћи
у земље се вратит родне.
   Видјесте ли трудну згоду
Сигисмунда вриједна и знана,
ки ће угарском бит народу
краљ и чесар од Римљана?
   Од могућијех кô Турака
разбијен у град ови греде,
гди га славнијех множ јунака
и господа вриједна слиједе?
   Од истога ко Турчина
оди ће се сахранити
Ђурађ деспот и Јерина,
с кијем ће Лазар њих син бити?
   Видјесте ли ко љубљена
двоја синка они цвиле,
у сужанству ослијепљена
од сумњиве турске силе?
   Ко цар Ђурђа и Јерину
и Лазара шље питати,
и ниједноме по начину
није могућ њих имати?
   Кô се он исти чуди, како
да је справан говорити:
град вик неће ови умрити,
гди се вјера части овако.
   Куд Томаша Палеолога
успомена да пристане,
од турскога мача охола
ки ће убјегнут у ове стране?
   Куда Петра Содорина
ођох, у свој ки несрећи
из латинскијех покрајина
под крило ће наше утећи?

ПАСТИЈЕР 4.

   Ствар би дуга бројит била
краље и бане и деспоте,
од противнијех ки ће сила
оди схранит све животе.
   Срђева ће час довика
и доброта свијетла сјати,
који чуда оволика
нам данаска чини знати.
   Њега и краља Павлимира
праведно је свеђ славити
ки ће од тврдијех овијех мира
славан узрок нами бити.
   Ну се сада ми једини,
драга дружбо, упутимо,
смртне славе да видимо
ке Павлимир дружби чини.

Сказан'је седмо

ПАВЛИМИР и ГЛАСНИК

ПАВЛИМИР

   Да тако, верни мој,
у ове државе
здрав дође вриједни број
ме дружбе гиздаве?

ГЛАСНИК

   Здрав, краљу избрани,
њих плави веселе
по овој сад страни
ме су очи видјеле.
   Бјехмо веће ми доспјели
приправљати смртне славе
и усјеченијех из дубраве
девет чепрес већ донијели;
   девет црнијех плави слике
веће бјехмо учинили,
и оклопјем, пунијем дике,
сухе пање уресили:
   ја се ведрој твој свјетлости
упутио већ бјех рити
да укопне сеј жалости
с пуком дођеш прославити:
   кад на ово ме справљан'је
више морскијех чу се вала
бука, ромон и лупан'је
бубањ, трубаљ и весала.
   Слиједећ ову мирну буку
у великој дици и слави
у раскошна Гружа луку
уљезоше девет плáви.
   На очи моје тва витешка
дружба зави једра бијела,
и поспјешна и весела
врже у море сидра тешка.
   Не хтећ дуго ја чекати,
мјеште справне смртне славе
глас ти дођох драги дати
миле дружбе живе и здраве.
   А прем ево и они к теби,
за потврдит му бесједу,
одонуда мирни у себи
с Крстимиром вриједнијем греду.

ПАВЛИМИР

   Сада познам да је замјерно
у доброму Срђу знан'је,
ки прикрати прем чемерно
слатком ријечим ме скончан'је.
   Он повидје сада мени
да Крстимир није био,
нег Тмор злобни и химбени
ки је худи глас донио.
   Ну што веће оди стоју,
тер не идем с добром чести
вриједну и милу дружбу моју
и ма вита копја срести?

Сказан'је осмо

ПАВЛИМИР, КРСТИМИР и ДРУЖИНА

ПАВЛИМИР

   Драга дружбо и љубјена,
хвала Богу да сте здрави,
да су од мора несмиљена
сахрањене ваше плави.
   Сред пучине врле и прике
ја сам мртве вас цијенио,
и укопне смртне дике
бјех вам веће приправио.

КРСТИМИР

   Ведри краљу и честити,
разлог си имо тве љубјене
витезове пожалити
и држат их изгубјене;
   Бог и оне свете моћи,
које у твому носиш дријеву,
супроћ морском худом гњеву
нам су биле од помоћи.

ПАВЛИМИР

   Ну ме круне гласовите
моји перени штити мили,
повјеђ'те ми и кажите
како сте се сахранили?

КРСТИМИР

   Кô ноћашња страховита
нас година она стиже,
и пучина валовита
супроћ нам се гњевна диже,
   сто прождрлијех пијавица,
сто вихара нас обтече
да сви остасмо блиједа лица,
страх нас свијех посијече:
   не могаше нитко ини,
изван вишња влас висока,
страшној отет нас врлини
силна мора и жестока.
   Кад у тако јадној муци,
пуни смеће, страха и ваја,
у мирној се једној луци
упазисмо близу краја;
   ка се радос, краљу, оћути
од љубјене све дружине,
бивши утекли пораз љути
врле и плахе од пучине!
   Ну плав твоју не видећи,
што се ниједан нас не нада,
ах, у кому јаду и смећи
ми остасмо тужни тада!
   Која туга, која мука
са свијех страна тад се зачу
посред суза и јаука
у жалосном љутом плачу!

ПАВЛИМИР

   Брзо се је тај немила
жалос која вас увриједи,
у весел'је обратила;
с твом бесједом напријед ходи.

КРСТИМИР

   Зеленога надно Мљета
ово је лука, краљу знани,
гдје се од мора худа и клета
Паво свети јур сахрани.
   На овему он отоку
у праведне пламе врже
љуту змију и жестоку
ка се њему руке трже.
   Агесилао гласовити
оди осуђен јоште стоја,
кога Опијан син честити
слатке од риба пјесни поја.
   Од палаче још њихове
гледају се мири стрени,
кијех се именом лука зове
у кој бисмо сахрањени.
   Ну ствар над сва чуда ина
указаше нам мјештани,
гди оштри ками худа сина
неукопане кости храни.
   Њега мати изагнана
прокле, и то се њему згоди
да му тијело не има стана
ни на земљи, ни на води.
   Сред отока веће тога
не хотјесмо ми крзмати;
по свијех крајијех мјеста овога
дигосмо се тебе искати.
   Рат, Стон, Вратник и Загорје
с многом помњом обидосмо,
Шипан, Лопуд и Приморје,
и нигдје те не нађосмо.
   Ведри краљу, мисли коју
слас и радос ућутјесмо
издалека кад плав твоју
мирну и здраву ми видјесмо.
   Указасмо тад биљезим,
кô љубимо твоју главу,
бубњим, трубљам, веслим, стијезим,
чинећ многу дику и славу.

ПАВЛИМИР

   Крстимире мој љубјени,
и ви остала дружбо драга,
срећа је била веома блага
у дан ови вам и мени.
   Бог и наше свете моћи
у ови нас крај донијеше,
засве злоба вјечне ноћи
утопила јур нас бјеше.
   Заповијед је згар Вишњега,
да град славан саградимо
сред честита мјеста овега,
тријеби је да му погодимо.
   Јес у овој у Дубрави
мноштво лијепијех дјевојака,
свијетлијем родом њих се свака
и љепотом рајском слави.
   Неизмјерне пуну дике
вјереницу ја сам обро,
с ком су славе свеколике,
у кој сива свако добро;
   и ви који сте невјерени,
вјерити се тер желите,
моји дрази прихрабрени,
вјеренице оди узмите.
   Гласовитом лијепом граду,
ки сред ове справљам стране,
у слободи и у складу
остат ћете за грађане.

КРСТИМИР

   Тко да, краљу пун уреса,
те се одрећи среће буде,
покли таке јесу осуде?
свијетла краља од небеса?
   Пожуда је наша давна
вјеренице лијепе имати,
а ствар ће нам бити славна
у тебе се изгледати.

ПАВЛИМИР

   Славна веоми тим се овамо
са мном сваки вас упути,
да се чуда нагледамо,
да будемо чуда чути.

Сказан'је девето

ДУБРАВКА и СКУП ДЈЕВОЈЧИЦА

ДУБРАВКА

   О дружице ме веселе,
свака буди у радости,
данаска смо срећне веле
и честите ми задости:
   дружби краља Павлимира
допуштава Срђ избрани
да у овој лијепој страни
вјереницу сваки обира.
   Гиздаве ти вјеренике
ми данаске стећ имамо!
Право је да ови дан пун дике
свеђ славимо и познамо.
   Срећа је драга и честита
друга стећи на сем свити,
лијепа, вриједна, племенита,
и кому ћеш мила бити.

ВИЛА МАЛА

   Љепахна сам вјереника
изабрала ја за мене:
косе му су заруђене,
црне очи, ведра слика.

ВИЛА МАЛА 2.

   Вјереник је мој од твога
вјереника љепши веле:
он је узраста јуначкога,
руке му су ко снијег бијеле.

ВИЛА ВЕЛИКА 3.

   Ови дан је нами био
од велике среће и чести,
засве ер худи пакô смести
бјеше га се приправио.
   Кô Снијежница худа вила,
пуна мисли вуховите,
лијепе и славне Маргарите
бјеше слику прихинила,
   њој заспати она учини,
под химбеном нека сликом
садружи се и сједини
ш ње љубјенијем вјереником;
   али од Срђа света и знана,
ки чињен'ја зна пакљена,
бî они час одкривена
и срамотно наругана.
   Ки смијех, ки руг, коју вику,
њом творити пук насрну,
у наравну кад се слику
виленица худа обрну!

ВИЛА ВЕЛИКА 4.

        Привара химбена
     ако истом папрши,
     до мало бремена
     срамотно врат скрши:
   залуду се Тмор измучи
и Снијежница прика и худа,
ер кому се што наручи,
вик не убјегне тога суда.

ДУБРАВКА

   Она кô је достојала,
стекла је руге и срамоте,
и наше је чâс доброте
лијепом платом свијетла остала.
   Тим се од нас свака справи
вјеренику драгу и милу
сред разблуде и љубави
у жуђеном бити крилу.
   Засве да се латинскијеме
родом дичи њих висина,
и наше је свијетло племе
гласовитијех од Латина.
   Зато, дружбо, пуна дике,
упутимо ми се веће
с благом дружбом добре среће
стећ љубјене вјеренике.

ВИЛА МАЛА

   Ја ћу од цвијетја разликога
мом драгому вјенчац свити,
да њим буде дана овога
русу главу наресити.

ВИЛА МАЛА 2.

   Од бијелијех ћу ја ружица
лијепу киту даровати,
кô ме буде изабрати
да сам њему вјереница.

Сказан'је десето

СНИЈЕЖНИЦА

   Бјежи, бјежи, о Снијежнице,
из мрзећијех овијех краја,
бјеж', несрећна виленице,
гдје људскога није ступаја;
   у пустошне стране горе
у кијех кокот вијек не поје,
срамне укопај тве прикоре,
тве срамоте, руге твоје.
   Да ли туђу носећ слику
ја овако остах ружна;
леле, леле веоми тужна
да не осушим лица вику!
   Проклет буди ко најприје
научио је варат мене,
од науке кад химбене
помоћи ми ниједне није.
   Али зашто стојиш оди,
несрећнице плачна, веће;
у планине пусте ходи
и ту плачи тве несреће.

Сказан'је једанесто

СРЂ, СВЈЕТНИК, ПАВЛИМИР, ДРУЖИНА и ПАСТИЈЕРИ

ПАВЛИМИР

   Слиједи, свети редовниче,
теј доходне чести слиједи,
што ти вишњи Бог нариче
пророкуј нам и бесједи.

СРЂ

   За почетак пун уреса
лијепом граду, краљу, дати,
краљици ћеш од небеса
прву цркву сазидати.
   Врху Лава оштријех стијена
мјесто буди темплу овему:
разложно је да првина
од свега се дâ Вишњему.
   Од многе ћеш уза њ сцијене
лијеп манастијер још зградити,
гдје ће Богу посвећене
дјеве живот проводити.
   Видим гди још унаприједа
раширенијех посред мира
седам лијепијех манастира
град у свому крилу гледа,
   и у њих ће дјеве избране
родном граду јача и дража
свом добротом бити стража
него војске оружане.
 

СВЈЕТНИК

   Лијеп почетак! С тијем начином
велики се Рим њекада,
засве вјером неистином,
у почетку свому влада:
   изабране он дјевице
и од кољена свијетла стави,
да огањ Весте све божице
у великој хране слави;
   оне вјечни плам чуваше,
да се увијек жив находи,
а дјеве ће увијек наше
стража родној бит слободи.

СРЂ

   У сјеверној видим страни
гдје се граде супроћ њима
с двјема црквам тврди стани
светијем људим и добрима.
   Приклонијем ће срцем они
без пристанка молит Бога
да од града њих роднога
супротиве худе уклони.
   Видим гди све ово море
међу Лавом и дубравом
у високе цркве и дворе
обраћа се с многом славом.
   Од мрамора онди ставна
црква ће се узвисити,
гди ће божја мати славна
узмножени град бранити.
   Видим гдје се у ње дому
с многом помњом држе и хране
свете моћи у свијетлому
сребру и злату оковане;
   свете моћи ке ће оди
из разлицијех пливат страна,
и по суху и по води
за нам вјечна бит обрана.
   Висока ће црква била
светом Власи овди устати,
од противнијех ки ће сила
ове стране свеђ чувати.
   Видим гди се старац свети
непријатељим свијем опире,
ки слободне ове мире
хоће сатрт и узети.
   Здрав о свече, Богу мио,
кога је Вишњи још одвика
бранитељем одредио
верна града Дубровника;
   докли жарко сунце свијети,
вртећи се око свита,
тва ће слава свеђ живјети
међу нами вјековита!

ПАВЛИМИР

   Срећна града! Ком да страном,
од кога ли од народа,
под тијем штитом и обраном
од тешкијех се боји згода?

СРЂ

   Цркве ће ове свеца славна,
ки ће нашу бранит срећу,
бит наблизу стража справна
господскому двору и вијећу.
   Видим гдје се од мрамора
у великојх слави гради
свијетла грађа лијепа двора,
изабране стан чељади.
   Закони ће туј слободни
и закоња писма стати,
кијем Дубровник, небу угодни,
складно ће се свеђ владати.
   Ту господа вриједна и знана
купит ће се с многом чести,
за потребе родна града
разбирати мудром свијести.
   Славне ће се ту замјене
чинит с вјером, свијем узданом,
од господе заробјене
међу Турком и крстјаном.
   Полак вијећа гласовита,
ки ће чâс бит свега града,
градит ће се поносита
од галија брзијех зграда.
   Корабље ове с многом диком
праведна ће бит покора
свијем гусаром и силником
адријанскога сиња мора.
   Видим пливат ш њим дружину,
плави многе и господу,
за обранит сву слободу
и за урес вјере опћене;
   видим, видим гдје хитају
и у веригах сужне воде
многе гусе, ки сметају
силнијем грабшам ове воде.

ПАВЛИМИР

   Господе је дјело вриједне
изгонити сваку смећу
и трт гусе неправедне
људску дружбу ки размећу.

СРЂ

   Куд оходим бојне зграде,
кијех поносни мири охоли
чуват ће те, лијепи граде,
и кружити уоколи?
   Више гола кука онега,
који гледа пут запада,
а зелена врху њега
ниче и цвјета трава сада,
   видим гди се узвишена
диже и гради пут небеса
живијем огњем ограђена
тврда грађа, пуна уреса.
   Ловринцу ће присветому
посвећена она бити,
и град родни проћ свакому
непријатељу свеђ бранити.
   Ну источне видим с стране
на исти начин гди устају
дви тврђе сазидане,
које чуват луку имају;
   славну Ивану посвећена
с многом диком једна бит ће,
другу дјева поздравјена
својом црквом уресит ће.
   Породи се пун покоја,
лијепи граде, већ породи,
могућа је стража твоја,
не има страха твој слободи.
   Грађани ће твоји храбрени,
пуни уреса и доброте,
за тву љубав у несцијени
држат исте све животе.
   Видим, видим гдје твој први
пјенез каже кô се дава
добровољно са свом крви
за град родни своја глава.
   Твијех невјеста чâс и дика
и поштен'ја глас честити
хваљени ће бит довика
над невјесте свега свита.
   Породи се гласовити,
свијетли граде, већ породи,
ки ћеш твој глас свуд прострити
по неумрлој твој слободи.
   Од првога од камена
докли узбудеш сврху имати,
тва слобода неоцкврњена
упоред ће сунцем сјати.
   Свијетла ће ова још дубрава,
ту јој Вишњи моћ дарива,
упитомит орла сива,
силна, змаја, бојна лава.

Сказан'је дванесто

ГЛАСНИК, ПАВЛИМИР, СВЈЕТНИК, ДРУЖИНА, СРЂ и ПАСТИЈЕРИ

ГЛАСНИК

   Ведри краљу и честити,
чуј весео му бесједу:
поклисари племенити
од Словина теби греду.
   Краљевске ти даре они,
ки се уресу твому просе,
понижени и приклони
у радости многој носе.
   Послали су напријед мене,
да приведрој твојој моћи
од њих гласе дам жуђене,
и они ће сада доћи.

ПАВЛИМИР

   Замјерна је и велика
у дан ови наша срећа;
тко би реко да ће из смећâ
синут радос оволика?
   Прем се ово мени хтјело;
ти, гласниче, натраг теци,
поклисаром вриједним реци
да их чекам ја весело.
   Хваљен буди, славни Боже,
ки ми ове дâ покоје
и узвиси ме и поможе
у највеће труде моје.
   Срђу славни, дрази моји,
немојмо оди веће стати,
ход'мо веће кô с' пристоји,
вриједне људи дочекати.

Сказан'је тринесто

СКУП ВИЛА, ПАСТИЈЕРА и ДРУЖИНА

ПАСТИЈЕРИ

   О витези племенити,
о гиздаве лијепе виле,
уживајте рај честити
од љубави драге и миле;
уживајте у радости
све љувене честитости.
   Ето с вашијем вјерам сада
Дубровник се бијели роди,
да се увијеке миран влада
у покоју и слободи,
свијетô, честит по све стране,
и гди бијели дан осване.

ДРУЖИНА

   Лијепа ти је,
драга ти је
у честите ове краје
нас весела
срећа изнијела,
гдје се живот миран траје.
   С овијем градом,
с нашијем складом,
ки се оди зиђе сада,
ето миле
с нами виле
у весел'ју љубав склада.
   Она у миру
нашу виру
с лијепијем мирим лијепо згради,
да Римљане
. . . . . . . . . . . . . . . .
опет у ове земље, усади.
   Како славна,
крепка и ставна,
о љубави у твом рају,
у радости
у свјетлости,
два се пука сад састају.

ПАСТИЈЕРИ

   Лијеп ти ниче,
Дубровниче,
свијетли граде и честити,
ки по свиту
гласовиту
тву ћеш славу свуд прострити...
   О дубраво,
којој право
небо дијели вјечну дику,
већ промијени
тве зелени
на бијелом Дубровнику.
   О велике
ловорике,
о јасени, о јавори,
о веселе
вите јеле,
лијепи храсти, китни бори,
   висоцима
дворовима
веће мјесто учините,
веће избране
ваше гране
славнијем црквам поклоните.
   О сатрени,
наш љубјени
Епидавро свијетли граде,
у кој слави
у дубрави
ти се нашој рађаш саде!
   По старому
праху твому
нека пастијер овце свраћа,
с оволиком
кад се диком
твој пепео нами плаћа.

ЈЕДАН ОД ДРУЖИНЕ

   Тако бојни
и достојни
сваке славе Рим њекада
свијето узрасти
с многом части
из пепела Троје града.
   Ну је већа
наша срећа,
зашто силом све деснице
изабрани
јур Римљани
уграбише вјеренице;
   ми без боја
сред покоја
и разбуде миле и благе
у мирному
мјесту овому
сад стјечемо љуби драге:
   обљубјену
вил жуђену
веле љепше јес просити,
нег немилом
хитром силом
неправедно уграбити.

Сказан'је четрнесто

ПАВЛИМИР, МАРГАРИТА на пристољу, ДРУЖИНА, ПАСТИЈЕРИ, ПОКЛИСАРИ и ВИЛЕ

ПОКЛИСАРИ

   Ведри краљу, кога дика,
с дружбом гласа вјековита,
свијетла, славна и велика,
прико свега лети свита,
   од славнијех смо теби Слава
и од Бошњака ми послани,
по кијех плодној теку страни
бистра Дрина, Сава и Драва.
   На дјединство они твоје
сви једини тебе зову,
и да узмеш влас њихову
у пожуди многој стоје.
   Ми се бјехмо, краљу мили,
рад ведрине тве избране
у латинске земље стране
доћ за тобом посправили.
   Хваљен Вишњи, ки нам пода
да нађосмо тебе оди,
гди неумрла сти слобода,
гди се прави мир находи.
   Подунавскијех краљевина
свијетле ове круне прими,
и уреси тва ведрина
тву витешку главу њими.
   Краљевске ове још шибике
благ и мио узми сада,
и подложне свеколике,
ове пуке њима влада'.

ПАВЛИМИР

   Поклисари племенити,
добровољно ја вас примам,
и од вас ови дар честити
за најдражу ствар узимам.
   На вјеру сте му приспјели,
и на срећу нова града,
зато мирни и весели
радујте се са мном сада.
   А ти, драга мâ госпоје,
вјеренице моја мила,
од краљевске среће моје
лијеп почетак кâ си била,
   ову од злата круну стави
на тве од злата свјетље праме,
нека познаш, мâ љубави,
да си срећна и ти уза ме.
   Краљевска ти на дар ова
свијетла буди још шибика;
достојна је твоја дика
веле љепшијех од дарова.

МАРГАРИТА

   Ведри краљу, пун крепости,
и мој драги господару,
ја се срећна зовем дости
на честитом твому дару;
   ну срећнија над све ине
по правди се могу рити,
што ћу славне тве ведрине
вјереница верна бити.

ПАВЛИМИР

   Вам, витези моји мили,
ки по хтјен'ју од Вишњега
вјерно сте се сјединили
с племкињами мјеста овега,
   град даривам, кијем сада
ресим стране сеј честите;
слободнога посред склада
мирни у њему господите.
   Сваки разлог хоће и пита
да у миру и слободи
траје и води своја лита
Рим слободни кога роди.
   Стари с вами још мјештани,
ки су били досле главе,
сједињени и смијешани
влас ће држат сеј државе.
   Из словинскијех кад земаља
оди дођем с љуби драгом,
примите ме с чести благом
за грађана, не за краља.
   Честите вам јоште моћи
ја даривам, да вам буду
вјечне од славе и помоћи
у вашему сваком труду.

ДРУЖИНА

   Свијетли краљу, тко да неће
од деснице тве храбрене
теј замјерне и жуђене
благодарне примит среће?
   Ведру ћемо круну твоју
до краљества садружити,
у веселом пак покоју
у ови се град вратити.
   Нас камене горе и хриди,
кијем се ова земља паше,
не устручају да не слиди
тву заповијед срце наше.
   Ако нарав немилосна
маћеха је мјесту овему;
вриједнос је у њем свијем крипосна,
мати срцу свеђ нашему.
   Јоште ће се натјецати
са свијех страна земља и море,
с многом срећом напуњати,
с многијем благом наше дворе.
   Нека, нека поља равна
за све стан'је буде искати,
кô је срца жељна и справна,
своје у ласти дни трајати;
   нам, дубраво лијепа и мила
обично је тве владан'је,
сред мирнога твога крила
угодно је твоје стан'је:
   посред поља и равнина
страшива се птица крије,
а висоцијех посред стина
сиви соко гнијездо вије.

Сказан'је петнесто

СКУП ПАСТИЈЕРА

   Расти, расти, о слободни
Дубровниче, расти веће;
расти, небу граде угодни,
на велике чести и среће.
   Хвар, Шибеник, Задар равни,
Котор, Трогијер, Спљет храбрени,
твој ће вазда урес славни
у великој држат цијени.
   Далматинскијех свијех градова
свијетла круна ти ћеш бити
адријанска сва вода ова
дворит те ће и частити.
   Мало велим; твоја слава
простријет ће се и тва дика
прико славнијех свијех држава
словинскога од језика:
   Од Адрије бистра мора
до Ледена мора около,
сву тегобу вишнијех двора
гди жељезно држи коло,
   поред гласом неумрлиме
свуд хваљено и честито
тве слободе славно име
живјети ће вјековито.
   Тебе Готи, Свеци и Дани,
бојни Угри и Морави,
Лешци, Мошки, Померани
у многој ће хвалит слави,
   Булгар, Бошњак, Хрват бојни
дизат ће те до небеси,
и сви пуци неизбројни
наш којијем се језик реси.
   Расти, расти, о слободни
Дубровниче, расти веће;
расти, небу граде угодни,
на велике чести и среће.
   О Иларе, свече избрани,
кога слава слове свуда,
на којега дан свечани
згодише се ова чуда,
   честитога твога имена,
ко и достоји вјечне славе,
живјети ће свеђ спомена
сред честите сеј државе.
   Ну ако у позна теби љета
сред лијепа се згради града
од мрамора црква света,
веле љепша, негли је сада,
   и тва, краљу Павлимире,
час ће бити свеђ спјевана,
ки ове лијепе зиђеш мире
посред овијех мирнијех страна.
   Расти, расти, пуна мира,
о дубраво свијетла, веће,
виси врхе, гране шîра',
вјековите пуна среће,
   да се од свијета види свега,
кô се убрзо град узмнажа,
ки је под крилом од Вишњега,
и кому је небо стража.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоно (Јуније) Палмотић, умро 1657, пре 367 година.