Осман/20. пјевање
| ←19. пјевање | Осман Писац: Иван Гундулић ПЈЕВАЊЕ ДВАДЕСЕТО |
Цар Мустафа на висини,
свијетло урешен и богато,
сјаше царској у хаљини;
пристоље му је сухо злато.
Даут одметни, он најприја,
након њега Хасан штâше,
Ахмат, Махмут и Алија,
сви везијери и све паше.
Глава 'е Даут скупа тога
и намјесник царски избрани:
за њим Хасан великога
благајника мјесто храни.
А то, ер ови надалеко,
да приправну смрт прескочи,
прико грчкијех краја утекô
бијеше к војсци од Источи.
Дође Ахмата ред опета
од везијера Хусаина,
а с Алијом Мухамета
од побјенијех мјеста ина.
А од муфтије великога
на мјесто се Јахија обра;
међу свијем само овога
глас човјека каже добра.
А од јањичâр поста опћени
војевода још у слави
Шабан, дворник потиштени,
ки Мустафу војсци објави.
А од црнца Казлараге
на сједиште бијеше сио,
млада лица, јаке снаге,
што вик не би, хадум био.
Цар Мустафа, како видје
доведена Османа оди,
научен тако заповидје
да се у Једи-кулу води.
А он вапијаше свеђ из гласа:
„Једа људî, једа Бога!
Ко ми граби сабљу с паса
и сто отимље царства мога?
Ја сам, ја син цару Ахмату
првородно дијете своје;
мени, мени а не брату
царство од оца остало је.“
Али се опет у поспјеху
узе, ухвати и најбрже
од тијех ки му стража бијеху
на истога коња врже.
Коњ бијеше ови окош, мледан,
го, стар, саднит, тромијех стопа;
мјеште узде га бојник један
смуца за оглав од конопа.
Тим гологлав цар на њему
тад у краткој тој хаљини
по прилици и по свему
виђаше се роб истини.
Ах, гдје ти су, царе Османе,
бојни коњи с кијем у слави
на пољачке равне стране
лањско љето ти се отправи?
кад млађахан пут Дунаја
јездећ вјетар притјецаше,
тер без броја и без краја
силној војсци сунцем сјаше?
Гдје су руха тва богата
с раскошнијеме направами
кијех извезе врху злата
бијели бисер, драги ками?
Гди је царска сабља из рука,
ведро урешен с ком се гледа,
гдје ли послух верна пука
кому ти сâм заповиједа?
Гдје су части, гдје ли хвале
с кијех си досад славан био?
Све ли ти су часом пале?
свак ли те је оставио?
Ах, овако срећа врти
уоколо коло своје!
Цар, народи сви прострти
под ногами кому стоје -
цар, кога ријеч једна сама
за закон је свему Истоку,
сред раскошнијех ведријех крама
ки стô свеђ је на високу;
кога жељи, кога мисли
свијет васколик бијеше тијесан,
слуге га су своје стисли,
од роба је свога сплесан;
паче очито у прикору,
да се у круг мао затвори,
вођен за сву муку гору
прије нередно нег се умори.
Научите, људи охоли
ки живете без припасти,
да није тврђе крепке толи
ка не може часом пасти.
I ако ово носи вриме
царом кијех свак клања и штује,
што чекате ви кијех име
на свијету се једва чује?
Још двије главе два везијера
витези ови свијем немили,
Хусаина, Дилавера,
на копја су ке набили,
прид царом их сада носе.
За руг већи један вика:
„Догодива овако се
ћуди охолој свијех силника!“
Ш њим се вапит свак навраћа,
да срамота расте диља:
„Крв се овако наша плаћа
и педепшу самосиља!
Свак ко влада сад се изгледа'
у овега ки животе
свачије губи и без реда
неправедно царство оте!“
Али чувши говор ови
млад цар смућен кличе тада:
„Кому, о моји витезови,
ја сам узео царство икада?
Ах, мој ћаћко Ахмат није ли
прави истини ваш цар био?
Он, када се с свијета дијели,
мени је царство оставио -
своје влаштито царство оно
ке од дједâ и прадједâ
стече и прими он законо,
да њим владам ја наприједа.
Јаох, али се мâ дједина
мени отимље сад по силу
и слобода ш њом једина,
за ком чекам смрт немилу.
Ах, млађахан икад кому
сагријешио сам ја толико,
за што овако бит по мому
граду вођен имам прико?
Не за мене нег да осветим
од козачкијех мој пук штета,
војску против Лехом клетим
ја предњега дигох љета.
На ку упутих ја се први
не штедећи царске главе,
свеђ у огњу и у крви
недобитан и пун славе.
I да је сваки руком својом,
кô ја мојом, учинио,
не би турскијех сад побојом
краљ пољачки дичан био.
I за љубав коју указа
царство моје пуку милом
с пријетњом смртна, јох, пораза
царство ми се граби силом -
не, не од врлијех противника,
с кијем војујућ имах гору,
негли од истијех мојијех бојника,
од ме страже у мом двору!
Сред крвава да ли боја
непријатељскијех испод сила
сабља ваша, сабља моја
живот ми је обранила,
да изгубим царство пака,
да ми се отме сабља из рука
од вас вернијех мојијех јунака
и од драгога мога пука?
Сабља ова ку сред рати
лашка избит ми влас не може -
тко ме чува, тко ме прати,
да ми је уграби? Ах јаох, Боже!
Свијетлу сабљу, с ком у руци
славни Осман круну стече,
и од унука сви унуци
простријеше се надалече.
Он ш њом најприје у Истоку
славу и крипос своју узмножи
и, да влада нашироку,
око себе све подложи.
Натољенско јездит поље
силни се Орхан ш њом пак виђе;
ш њом у Бруси све пристоље
стави и сиње море приђе.
Краљевски опет сто приније
с овом Мурат прихрабрени
у Галипоље из Брусије
и сву српску земљу оплијени.
Једна и друга видје страна
с овом силна Бајазета;
тим упријечи Тамерлана,
завидећ му царство од свијета.
С овом Мушан срца смина
Дренопоље прими у сили
и деспота Вукашина
разби и с главом још раздили.
Ш њоме Мурат други ступи
напријед јакно стријела плаха,
да под Витош све покупи
и у Косово поље ујаха;
и деспота туј Лазара
ш њом би јоште погубио,
клети Милош да с привара
невјером га није убио.
С овом Чоиш Челебија
никопољскијех испод мира
краља Шишмана изнаћ прија,
с војском разби, пак затира.
Угровлахе у врлини
ухарачи Мехмет с овом,
и указа змај на Дрини
словинскијем се витезом.
С овом Мурат трећи усрну
у Ђурђеву деспотину,
и посијече још на Варну
краља и угарску војску смину.
С овом Мехмет славни узиде
први на сто царства овега;
Грке расу, смакну и скиде
краља од Босне и херцега.
Скендерију с овом пака
цар Бајазет под влас стави
и, кô и ја, на Пољака
неизмерну војску отправи.
С овом Селим прође јачи
и полудне доби пуке;
Каер прими и потлачи
приохоле Мамалуке.
Млад, кô и ја, стече с ове
цар Сулиман чâс потпуну:
прогна од Роде витезове
и угарску оте круну.
Селим син му с ове сабље
лијепи Чипар оте силно,
замијенивши све корабље
за краљевство толи обилно.
С овом Мурат стави узе
крајичницим хрватскими,
Ћесел-баша рват узе
и краљевски Тавриш прими
Дјед мој Мехмет с овом диже
Угром, ки свуд веле смију,
град притврди од Каниже
и Аварин и Егрију.
С овом отац мој објави
недобитну величину;
ову мени он остави,
првородном свому сину.
С овом пођох на Пољака
и мôм руком мнозијех побих
и, да послух од јунакâ
слијеђаше ме, добио бих.
С овом иђах од бојникâ
купећ са мном војску многу,
да Емирина одметника
у Истоку смакнут могу.
С овом с вами добит сада
одлучио бијех јоштера
од истока до запада,
од полудне до сјевера.
Ну, невјеру кажућ своју,
тко сад граби без разлога
славу вашу, славу моју,
славу царства отманскога?
Тко ми узима сабљу ону
с ком свијет стари моји добише
и ку мени по закону
свому унуку оставише?
Тко слободу у срамоти
и живот ми овди тлачи,
гди слобода и животи
подложни су мени свачији,
Ко на цара руке стере?
тко ли цара сужњем води? -
витезови од кијех вјере
он обрањен вазда ходи!
Ах, витези моји мили,
пуче угодни, драги пуче!
Сви ли ме сте оставили?
сви ли цару свому муче?
Ах, немојте давњу славу,
ком се вернос ваша дичи,
у издавству свим неправу
нови прикор да обличи.
Одговори ти, камење -
глуши је од тебе мој пук сада -
тер их гани на смиљење
врху Османа, цара млада!
усред града кому свога
дједина се своја отима,
и није јоште, јох, никога
да му плачну милос има?“
Вапећ тужне теј бесједе
султан Осман с тешке смеће
на мјесто се јур доведе
гди цијењаше остат веће;
и на тужбе цара млада
Турци врли и немили,
ако нијесу милос тада,
дај су жалос оћутили!
Засве да охô сваки тече,
кажућ срџбу и немилос,
проз очи му суза утјече:
гони му је скровна силос.
Засве да се чине худи,
учинит се заман хају
да од пути нијесу људи
и да срца не имају.
Ови чијем су скупно устали
да га у заклоп већ затворе,
ето, јак хрид кад се обали
низ висину стрму горе.
ето клети Даут-паша
тијеком тече коња хрла:
„Што ће бити?“ свак упраша,
свак гонета дјела врла.
Викну дошад сред јунакâ
кијех Османа пратит стави:
„Заповијед је царска така
да се ови пас задави.
Што крсмате без узрока?
Ку чекате штету пријеку,
докли бојници од Истока
дођу и свијех нас овди исијеку?
Што гледате? што чините?
Смрти овега распа од свијета
ваше животе утврдите
и Мустафу цара света!
Ганите се за опћено
свачије добро без припасти;
ер инако, раздијељено,
убрзо ће царство пасти!“
Ну цар Осман с друге стране
вапијати не пристаје,
једа како кога гане
на сву помоћ онди да је.
„Да ли цар ће, он говори,
кому роб је свак на свијети,
како један роб најгори
испод робја свога умријети?
Једа тебе, Боже с неби,
влас деснице твоје објави
тер при главној тој потреби
млађахна ме не остави!
Да дâ Вишњи срећу бољу
тко на мому столу сједи:
да добрзо му невољу
и цар нови не услиједи,
тер несрећа моја ова
не узрочи теј нескладе
да сва кућа Отманова
и ш њом царство турско паде!“
Не дорече још овега,
а Даут опет викну из гласа:
„Што чините? Давите га!“
и махраму смакну с паса.
Једному је црнцу врже,
сасма грду, страшну одвеће,
без озира ки ју најбрже
цару Осману на врат меће.
Обара га затијем хрло,
лијевом ногом тер се опира,
чим му десном плеше грло,
да му силом душу истира.
Тако плешућ крај махрами
зуби нохти потезаше,
докли цар му под ногами
справа стрјептје, пак издаше.
Под ногами роба свога
умрије овако цар од свијета
и под ноге испод нога
укопа се прешно опета;
ере од истијех с кијех погину
без царске се врже части
у очин мечет под очину
лијеву ногу у гроб тмасти.
Охолас се љуска многа
у ови начин плеше и тлачи,
ка човјека умрлога
с Богом пење и једначи.
Виђ, проклети Махумете,
ти ки у сабљу закон сложи,
да натходе људске свјете
свемогући суди Божји,
и да умрла памет мани
одлукам се својијем кријепи,
јер гди не сја зрак сунчани,
и с очим су људи слијепи.
Ти, да краљ си, и да од тога
дјело с туђом крвим слиди,
затиште очи, кô да Бога
није ки све зна и види.
Ти под удес све постави
и слободу воље оте,
да народи сви с љубави
губе за те њих животе;
да никому, велећ, своју
уредбу утећ моћи није:
ил' на дому, ил' на боју
суђено је - умрит ти је!
I ти, о отманско самосиље,
ко без правде и разлога,
да простереш сабљу диље,
не има вику страха од Бога -
ти, ти цара врх свијех људи
досле учини узвишена,
да не слика него свуда
хтје да му се клања сјена;
да твом сабљом он сам влада
душе и тијела на сву вољу
сред старога Цариграда,
на новому свом пристољу;
да га у образ погледати
људски поглед не достоји,
и да свуди куд се обрати
с недобитном силом стоји;
да му у руци чес је и срећа,
да му је закон у бесједи;
господа му да највећа
трепте од саме заповиједи;
паче да од њих сваки грло
под сву сабљу стављат тече,
ако хоће да неумрло
добро у рају вјечном стече;
да итко живе на свем свијети
прид њим прострт на тле паде;
да у живот му се име свети,
а по смрти цркве граде.
Ти врх свега још овега,
да му утврдиш сабљу у руци,
хтје да имају страх од њега
сви народи и сви пуци.
Али убрзо ће пасти
видим клети своји закони;
ер је сила Божјој власти
наук вражји да се уклони.
Ти нареди, потом ступи
цар од свијета на пристоље,
да под сабљу братју скупи
и подави и покоље.
Ну влас Божја цару Ахмату
погубити брата не да,
хтећ, за убојства старијех плату,
да брат, не син, заповиједа.
Ти, да само су узвишена
хоћ на сваку чâс највећу
дјеца она покупљена
кијех у сарај дјецом мећу;
а тој, да тко не зна свога
родитеља ни родјака
цара уздржи, како с кога
себи добра позна свака.
Сад се згоди и учини
смјенством злога Даут-паше
да и ови, како и ини,
твоји науци ташти осташе.
Ти нареди да од крстјана
синови се грабе млади,
и војница да су избрана
они ком се цар обгради;
али Божја влас велика
подигла је у час саде
да тај грабља сваколика
на истога цара паде.
Тко мре у боју, с добрим свацим
ти му обећа рај прилијепи,
нека послух се у јунацим
и погрда смрти укријепи.
Али учини влас од Бога
од крстјана надалече
с непослуха витешкога
да цар с главом једва утече.
Ти хтје нитко да ничеса
не има свога особита
негли, јак Бог од небеса,
тач да је један цар од свита.
Ну влас Божја брзо у себи
самосиља крши и слама
за указат да на неби
и на земљи она је сама.
Ти у живот цара свети
и под ноге све му стлачи,
хтећ да роб је све на свијети
а сам он цар врх свијех јачи.
Ну влас Божја, кој имају
поклањат се људи сами,
хтје да пусти душу у вају
цар свом робу под ногами.
Хтје тî да све тјера блуде,
како хоће, Турчин сваки,
и да женâ држат буде
колико их је хранит јаки;
тако нека твоји народи
без броја се узмнажају,
тере цару, ки их господи,
множ витезâ на бој дају;
ну се скрши сва тва слава,
ер тисућа од тисућа
твојијех исприд Владислава
видјела се побјегућа.