Ох, круно придрага, бисерни мој цвите,
Љубав ме примага да умрем крози те!
Тијем не ктî замират, ар очи утичу
Тве гизде позират којим се вас дичу;
Ни ми кти забавит, молим те за милос,5
Слуга се твој правит, зач ми је усилос.
Покле ми с', госпоје, у прсијех мојих стрил,
I душе још моје ти с' вило, већи дил.
Ар меу свим вилама и меу сва још добра
Госпођа с' ти сама, мê срце ку обра.10
Ни помњим за ино на сај свит што виђу
Нег теби једино у милос да приђу.
Нис' тврђа камена, нит може тој бити,
Гди с', вило, љубљена, да нећеш љубити.
Најлише ки т' младос с животом дарива15
На сваку тву радос вас свој вик да бива.
А узрок тому би тва липос, суначце,
Ку велми обљуби ме жељно срдачце.
Ар љубав толика хитро га притвори,
Анђелска тва слика да на њем сва гори.20
Теби ме још изда тер у хип он свеза
С крипостју јур звизда од третих небеса,
Да узе љувене, докле на свит ходим,
Не здријешим ја с мене, ни је се слободим.
Смиљено цић тога ја те ћу помолит,25
Врх мене свим твога не кти се охолит.
Реци се да с' моја, за бијело тве лице,
Јур моја госпоја, а ја твој, ружице.
А мном се нећ' стидит меу виле гиздаве,
Ну ти ће завидит цић хвале и славе.30
На сваком весељу у пјеснијех гди словеш,
За гизду још вељу круна се свим зовеш.
Свему је сврха смрт, ну само славан глас
Не може нигдар стрт, ар над њим не има влас
Кростој се ћ' мном, вило, врху свих дичити,35
Истом ме јур мило кти к себи примити!
А плату ја ину за мој труд не просим,
Нег тебе једину у прсијех ку носим.
