О спјевци моји мили,
покли сте зле варке од свита скусили,
спјеват се сваки вас од бога усили
и жеље зле јада
не слид'те, ере вик у болес упада5
свакоја љувезан, ку разлог не влада.
Тај ваша скровита,
рец'те ми, што је љубав, нег једна очита
изпразнос, сјена, сан и таштос од свита?
Ох чим ви живити10
дана је влас, немојте већ хтин'јем дворити,
за пака у тугах јадовно не мрити;
ну срце ономе
љубави ужеште, на небу којоме
можете живити с радости вјечноме.15
Ер се рит може слип,
ки душу оставља, а само створит лип
уресом настоји умрли, тамни кип.
Душа бив вјечна ствар
најљепши јур даров од бога људем згар,20
ка сврхе имати не море никадар,
у вашој кад пути
ваша чес ку немоћ и малу оћути,
сто лика вазима за моћ ју дигнути,
а ако ви кад душа25
ком зледи болноме вашу свис садружа,
вик неће за њу лик ни мао да куша.
Зло је, гди се личи тај
ствар, ка нас доводи на смртни пакљен вај,
а она оходи, ка дава вјечни рај.30
Тим, дружбо ма мила,
пустите опћена тај ваша ви дила,
а створца за спјеват отвор'те сва крила,
тер трудом такиме
добите дивну час, докли ви јес вриме,35
ко ако пуштате, згибе вам све свиме.
Неће вам на свити
потребни тај ваш труд никако вик бити,
ну ћете вјечни рај ви њиме добити.
