[О Зларину, насрид мора дико][1]
О Зларину, насрид мора дико,
тебе фали мало и велико,
да ти имаш узорне дивојке,
које носе нарешерље твоје,
које знаду штити и писати, 5
брод возити, мотиком копати;
знаду плести, шити и кухати
и све кућне после обављати,
као какве господе из града,
надалеко не има им пара, 10
стару своју уздржале ношњу,
са којом се до данас поносу,
зими сукње, а лити фустане,
од камбрика и модре пулане,
око главе бијели судар везе; 15
како старе тако и младе жене,
прико прси бурић од шкрлета,
зларинскога старога адета,
око паса шарена каница
а код никих свилена пашица, 20
на ноге јон, жути постолићи,
пари, душо, да ће полетити,
у ушима рећине од злата,
које вису до пол билог врата,
око врата жути се огрица, 25
у парс'има свилна курделица,
за пасом јој бритвица од сребра,
са источних страна донесена,
ка јој служи за урес ње тила,
до потрибе обрану поштења, 30
сва се били као голубица,
а липша је него паун-тица,
кад пролази свуд се земља тресе,
у младићу јадном срце зебе,
у поштење немој јој дирати, 35
јер ће тебе она оседлати[2].
„Ја сан дите од поштеног рода,
то ћу држат све до мога гроба,
то ме моја мајка научила,
док сам мала у повојцу била."
Тако, ћерце, нек ти буде дика,
и твом Зларину испред Шибеника.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
