О госпоје свијех госпоја,
којој дах се сам за слугу,
већ не могућ трпјет тугу
туј, ку с тебе младос моја
свеђер пати,5
силан ти сам сад казати,
нека позна тва липота,
у кој тузи од живота
битје моје све се трати
теби дворе.10
Од плача су очи море,
а срце је плам огњени,
који не да вику мени
узет сву ноћ тја до дзоре
покој мили.15
А уздах тако зло ме цвили,
ер ни срца тач немила,
ки зачувши ма горчила
неће са мном да плач дили
у сва дила.20
Тиме, жељо моја мила,
велми смирно ја те мољу,
немој чинит кроз невољу,
да љувена худа сила
смрт ми зада;25
ну чин', да те разлог влада,
ер праведно није слузи
верну чинит', да у тузи
све уздише грозно с јада,
ки га мори.30
Ну хтећ, добро да говори
свак на тебе, дико моја,
избави ме зла покоја
при, него ме доћ умори
смрт жестока.35
