Новела од Станца/призор седми

Новела од Станца
Писац: Марин Држић
Призор седми


СТАНАЦ; МАСКАРИ обучени као виле, МАСКАРИ обучени као сељаци


        МАСКАР

Тко зове овамо?

 

        ВИЛА

                              Виле су љувене!
   Ходи да играмо кон воде студене.

 

        МАСКАР

Ви ли сте, госпоје, водене диклице,
   ким се руже гоје на бил врат и лице?
Много смо жудили да бисмо кад с вами
   таначац водили славним госпођами.

 

        ВИЛА

Ухит' се с тизим ти а ти с тим! С овим ја
   коло ћу водити.

 

        СТАНАЦ

                              Ја ли бих на одмет тја?

 

        ВИЛА

Ти нас ћеш гледати, тер нам ћеш рит пака
   ки ће боље играти од ових јунака.

 

        СТАНАЦ

Да буде, госпоје! Истом се спомени
   од потрјебе моје ваш урес љувени.

 

        МАСКАР

                    Свири, глумче весељаче,
                    удри ер нам срце узаври;
                    под ногами није нам драче,
                    а имамо крила у игри.

Овди танац воде, пак виле говоре:


 

        ВИЛА

Гиздави Влашићи, пита'те коју ствар!
   Храбрени младићи, бит вам ће сваки дар.

 

        МАСКАР

Да бисте чинили да се не старамо,
   тој бисмо сад ктили, жудимо тој само;
ер је тешка старос, не може скакати,
   а лака је младос, све би ктјела играти.
Волио бих мртав бит нег кад ви играте
   да ја будем сидит како и ти уза те.

 

        СТАНАЦ

Соколи се! Такој неће веле изити
   да ћу и ја овакој лотар стар сидити.
Сад, виле, ако икад, Станца помозите,
   учин'те да сам млад, - Станцу се умолите!

 

        МАСКАР

Госпоје, прво нас, пак њега оправ'те.

 

        СТАНАЦ

   Дошао сам приђе вас - теј ријечи остав'те!

 

        ВИЛА

Јунаци, мучите! Свих ћемо смирити;
   долу сви сједите! - Уз ове сједи ти.

 

        СТАНАЦ

Да буде, диклице, на вашу заповијед,
   моје виолице! Нут, што сам веома сијед!

 

        ВИЛА

Одсада н'један вас немој проговорит, -
   проговоривши ончас језик ће изгубит!
I лијепо слуша'те што вам ми велимо.

 

        МАСКАР

   Што заповиједате, да вам погодимо!

 

        ВИЛА

Кад ми речемо: "Станче, проговори!"
   и свих зазовемо, тад уста отвори.

 

        ВИЛА

Крипости звизда свих зовемо на помоћ,
   свитлости од којих дичи се мркла ноћ.

 

        ВИЛА

Зовемо и цвитја и биља остала,
   драгога пролитја ки су чâс и хвала.

 

        ВИЛА

Одздала и одзгара све моћи молимо
   да Станца од стара млада учинимо.

 

        ВИЛА

Ну ми да' сјемо мâс, да Станцу најпрво
   учиним свијетао образ, и да' ми тој дрво.

 

Овди СТАНЦА омрче и свежу му руке и браду му остригу говорећи:


Да би се помладио и да би много лит
   драг и млад Миони био; и пођ да си честит.

 

Уто му козле и што је у бисацијех двигну иза њих остали и оставе му динара што та пратеж ваља и отиду тја. Уто се он од варке освијести и скочи за њими викајући.


 

        СТАНАЦ

Козле ми! Бог те убио! Је ли тко? Помага'!
   Прем ти сам луђак био! Није ово без врага!
Биједан се помладио, - остригоше браду!
   Харам'је тко би мнио да су у овомем граду?!
Козле ми ухити! Је ли тко? Држи га!
   А, брате, чујеш ти? Потеци, стигни га!

 

                    СВРХА.