Несрећни љубовник свуди се озиру,
једа, што не бих вик рад видит, замиру.
Мисал ку гоји страх искат ми свеђ чини,
с бољезни у сузах, бирек ствар које нî.
Вај сумњо ка моје уфање скончаваш 5
и добро свакоје, а злу смрт задаваш,
правећ ми на свакчас: „Гди т' је вид? што двориш
друзиме под облас, а ти се ман мориш?
Све пође у ништа, и све т' би залуду
толика годишта што служи у труду." 10
Што с' горка тач и зла? Пођи већ од мене
одкуд си и дошла, меу душе суђене.
Од пакла с' мука ти ка чиниш да дух мој
и срце свеђ ћути паклени непокој.
Мене већ остави, нека ја мир стечем 15
и мојом љубави блажен се наречем.
Мени се вил храни и моја има бит,
а друзи замани желе ју моћ видит.
I за мном самиме уздише лијепа вил,
стирућ се, да би ме примила у свој крил. 20
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.178, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
