Нека друзи хвале и славе
све госпоје бијело лице,
ја ћу дике тве гиздаве
спијеват, лијепа црничице.
Црнагарста, али мила,
весела су твоја лица,
али прид њим руса била
губи љепос и ружица.
А која ствар на сем свити
видјеће се љепша моћи
нег Данице двије свијетити
усред мрака црне ноћи?
О веселе моје тмине,
у кијех душа мâ ужива,
о разблудне ме мрклине,
с кијех ми био данак сива!
Веома ти су ваше сјени
мој младости омилиле,
веома ти сте жељну мени
срце и душу освојиле.
Ви сте угљен обљубљени
у ком љубав плам разгори,
којијем срце жељну мени
без пристанка свеђер мори.
Паче звијезде од сјевера
љувенога ви сте хода
по кијех бродећ моја вјера
не боји се од захода.
Мени блага моја срећа,
за ме труде заплатити,
ову драгу ноћ обећа
да се будем покојити.
Друзи желе да им буде
прије бијела дзора доћи,
друго мисли ме не жуде
негли тебе, мркла ноћи.
Нека сунце утопи се
у западу без источи,
иштом да зрак ваш види се,
мени црне ведре очи!
Мâ пјесанце, мучи веће,
одвеће си говорила,
бјежи зраке дање свијеће,
у црнилу свеђ прибива'!
