Не могу никакор утјешит срдачце

Не могу никакор утјешит срдачце
Писац: Непознати аутор
807. песма другог дела Рањинина зборника.



* * *


Не могу никакор утјешит срдачце,
   ни стрпјет твој прикор ки твориш, суначце;
затој сам све сасвијем мисал сву смислио
   истину да т' повијем ки сам гнијев патио.
Узрок би твој поглед ки ми да скровено, 5
   ер оста како лед ме срце камено;
јер да знам твој поглед да има тужице,
   не бих ја овуј злед примио у срце,
која ме порази без ниједне милости,
   да ми се домрази позрјет тве љепости. 10
Ну одкле тај неће ка је сва чес моја,
   нећу ни ја веће, ни ми се достоја.
Потом сегај доба, колико моћ буду,
   свијем чим се подоба да је се свуд бљуду;
ме очи тер поглед од ње свуд да сврну, 15
   зашто има худу злед и веле нехарну.
I одсад унапријед миран ћу прибиват,
   сузицом образ блијед нећу га поливат;
него ћу славити о[д] данас ови дан,
   горчи јад забити ки пријах пријадан, 20
који ми сатвори мојојзи младости
   и тугу притвори великом жалости.
Уисто вируј сад и знај становито,
   видјећу тај твој јад гдје сконча очито,
и гди се снебива и жели поглед мој 25
   и сузом умива гиздави образ свој;
јер жалос ку с' мњела да ми си творила,
   нијесу тој мâ дјела већ нигдар тач била.
Ну ото твој поглед хитро ме порази,
   каконо снијегом лед румен цвијет испражи. 30
Јоште знам, најбоље кад ве ти дотуже
   све горке невоље и чемер и сузе,
свуд се ћеш обзират гди би ме назрјела,
   тргаје бијели врат, да би ме видјела,
и томе мисал'ју скончаје сву младос. 35
   Веће т' ја не хају ни љубав ни радос;
ти с' такој хотила, што с' тјела, буди ти,
   гиздава мâ вила, - свијем те ћу забити.
Ако ли како знаш убрзо лијек дати,
   слуга т' сам о[д] данас и вијек ћу твој бити. 40
Узео бих утажит јадовно срдачце
   и тебије послужит, придраго суначце.

                   Доста.