Не мњу мед од пћела да има туј сладос,
крунице весела, ку има тва радос;
јер славни разум твој толику има моћ
да чловик вас чин свој цјећ њега буде оћ.
Кад придеш гди на збор, госпође гиздава, 5
твој разум и разбор весел'је свим дава;
обични разговор од тебе свак има,
жели те сваки двор, радо те свак прима.
Лав би стал, мњу, кротом, ка је звир охола,
гди твој смих с добротом измишаш напола; 10
ер на свит нî чловик толико зловољан
тко нашал не би лик кон тебе подобан.
Тер веће рит не вим: гди годи тî приде,
онди се види свим да сунце изиде;
јер туј рич не велиш која се не поје, 15
затој се сва желиш, гиздава госпоје.
Цић тога, тко тирит жели те љувено,
немој му замирит тве личце румено;
ако ти драго нî, окриви разум твој
ки веће свак сцини неголи живот свој.20
Напомена
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр. , Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
