Не марим ја ино нег за те, суначце,
зашто ме потајно љуби тве срдачце,
зашто сам му младос теби дал на службу,
нека ти је тва радос вијек са мном у дружбу.
Јер кад сам, диклице, заједно с тобоме, 5
весело т' ме лице с тобоí гре домоме,
смишљаје тву липос, ка на свијет прије не би,
и рајску тву милос ку имаш на себи.
Јер таке милости знам да су у рају
и твоје љепости нитко не имају. 10
Могу ријет још веће да с' прва љепотом,
и вазда зват се ће о[д] данас и потом.
Бити ће пуна свуд врху свијех тва слава,
неће бит тобом труд, јер си ти гиздава.
Све имаш љепости које су подобне 15
и рајске милости изван свијех особне.
Гиздаво с' косице гојтаîом савила,
врх њих си крунице с бисером ставила.
Гиздава два ока свакога примили,
уреса с' висока, и твој врат прибили, 20
на ком је злáмен'је плетен трак од злата,
све драго камен'је свјетлости све хвата.
На лицу руменом рајске су љепости,
и дразијем ромоном испуниш жалости.
Твој урес гиздави, - ти с' вила с планине, - 25
по свијету свуд слави од сваке истине.
Право је хвалити све твоје љепости
и над све славити све твоје милости.
За ино не марим нег да сам слуга твој
и да се удворим, докле је живот мој. 30
Доста.
