На силу се дјевојке не љубе[1]
(Из Премантуре)
Вино пије Краљевићу Марко
I с њим пије турско момче младо;
Вино пијућ у њем се фалило,
Да ни града, у кем биа није,
Ни дивојке, ке љубиа није, 5
Нег да није младу Мандалину,
Ну да хоће и њу обљубити,
Ак’ не друго за гором на води.
Кад је Марко ричи разумиа,
I он греде двору бијелому, 10
Па говори сели Мандалини:
„Не ход’, селе, за гору по воду,
За гором је турско момче младо,
Пијућ вино се је пофалило,
Да ни града, у ком биа није, 15
Ни дивојке, ке љубиа није,
Нег’ да није тебе, Мандалино;
Ал' и тебе да ће обљубити,
Ол по сили, ол по доброј вољи,
Ак’ не друго за гором на води.“ 20
Кад је она ричи разумила,
Она греде у биле камаре,
Па припаша свитлу ћорду своју,
А на руке све златне прстене,
Видро узме, на воду отиде. 25
Кад је дошла за гору на воду,
Загором је турско момче младо.
Божју му је помоћ називала:
„Бог помози, турско момчемладо!“
„„Здравље Бог дај, млада Мандалино!"" 30
„Што ту чиниш, турско момче младо?
Си ли трудан, да би починиа,
Ил' си жедан, да би се напиа,
Ал' си туте за одфатат главе,
Ал’ си робље, да робиш дивојке?“ 35
Црпи видро млада Мандалина,
Она црпи, он јој га излива
I ломи јој на руки прстење.
„Стани с миром, турско момче младо,
Да би знао, чија сам љубовка, 40
Гледа би ме, оставиа би ме:
Селе јесам Змаја огњенога,
А љуби сам нејака Секула!“
„„Не вирујем теби, Мандалино,
Да ти јеси млада обљубљена!““ 45
Пак ју метне и доли под ноге,
Да ју хоће младу обљубити.
„Стани с миром, турско момче младо,
Не љубе се на води дивојке,
Нег’ у гори под зеленом јелом: 50
Ходмо гори под зелену јелу,
Онде ћеш ме обљубити младу!“
Кад су дошли под зелену јелу,
Већ говори млада Мандалина:
„Бога теби, турско момче младо, 55
Дер припењи врана коња свога,
Да ти не би у гору утека.“
Привари се турско момче младо,
Пригне главу за припети коња,
Она тргне ћорду иза паса, 60
Па му носи главу иза врата!
Онда глави мртвој проговара:
„Тако било свакому јунаку,
Који љуби по сили дивојке!“
Па га сиче на двоје, на троје, 65
Па га виша зеленој јелици,
Да га јиду вуци и гаврани,
Пак зајаши на његова коња
I отиђе билом двору свому.
Далеко је Марко угледао 70
I брзо је прида њу шетао:
„Бога теби, селе Мандалино,
Турско те је момче обљубило,
За љубљење коња поклонило!“
„„Није, брајне, мило добро моје, 75
Јер сам момку главу одфатила,
Расикла га на двоје, на троје,
Развишала по зеленој јели,
Па га јиду вуци и гаврани.““
Ал' говори Краљевићу Марко: 80
„Не вирујем теби, Мандалино,
Да то јеси учинила млада!“
„„Одмо, брајне, за гору на воду,
I за гором под зелену јелу!““
Кад су дошли под зелену јелу, 85
Она Марку лепо говорила:
„„Види, брајне, да би ослипиа,
Да сам момку главу одфатила.
Да ми није од Бога гриота
I од људи велика срамота, 90
I тебе би млада погубила!““
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
