Молим те госпођу, не буди срдцем лав,
тер не да' да пођу скончат се за љубав,
зач памет раздиру у жељи љувени,
кад годи позиру твој образ румени.
Ар у њем мени сја присвитло суначце, 5
затој сад венем ја и моје срдачце;
затој ми замиру не има' свршено,
ако те ја тиру и слидим љувено.
Рачи се чудит још гди сам ја досад жив,
тер ми рец': како мож одолит толик гнив? 10
ки трпљу с трудом све, мој цвите избрани,
желећи личце тве ко ми се све брани.
Јер сама видити тој мореш, ружице,
што буде слидити од твога служице;
ар сваки час и хип личца ми поблиде, 15
кад годи образ лип твој одкуд изиде.
А затој још мољу, госпоје од госпој,
не чин' тач да бољу у тузи љувеној;
ја друго не желим, мој венче гиздави,
нер да се веселим кон твоје љубави.20
Напомена
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр., Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
