Мада/51
| ←Шена двадесета | Мада Писац: Непознати аутор ШЕНА ДВАДЕСЕТА I ПРВА |
Шена двадесет и друга<→ |
Ево веће тужни, жалосни и невољни Облождере, доспијевају све твоје форфантарије, веће ти требује отити с овога свијета, алмено да је оди Фантажија, да би ми написо ову вражију нову матери, нека би знала, да сам погинуо и да ми се веће не нада. Аимех, њеки ме зној смртни примага. У зао час ти се ја стах с Веселом. У зао час ти се за мене госпар Паво инаморо. Јаох ноге ми се тресу, њешто ми гризе око срца, снага гине, вид од очију помањкава. Ах жене, проклете жене, сад познам да не можете лијепе бити, него ли за смрт од човјека. I ја гинем зато. Вајмех, пада сва форца од живота. Госпа Лучија, могаше ли они сулимат држати с његовом записом, то ја не бих погинуо. Јаох не могу се уздржати. Језик запада, ријеч поманкава, падох, умријех, погинух.
Референце
уреди
